|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Тужилац је на почетку суђења тринаесту Причу за ратног злочинца прогласио
зато што је причала причу у којој се особе других националности психолошки
угњетавају и застрашују. А то угњетавање је, господо, систематски радила
само једна страна у Босни, и то српска, наравно као део етничког чишћења,
односно остварења доктрине Велике Србије. Ко о чему, а тужилац о Великој Србији, тако да су и врапци, испод прозора, поред суднице, на рахитичном дрвећу, тужиочеве речи знали, па као какав шлагер сезоне с времена на време певушили. Оптужена се бранила, негирала то што је тужилац говорио. Она је, заиста, за јунака своје приче узела особу несрпске националности, али не да је психолошки угњетава и застрашује, већ да у њену душу продре. Како је тужилац огромно, и твроглаво, чело, имао, он није дао да се његова тврдња оспорава, али ни оптужена није дала да се њено уметничко вјерују, тако лако преиначује. Пошто надметање речима није могло супротна убеђења да помири, посредовао је бранилац. Полако се, на две ноге усправљао, и оковратник од властитог крзна с поносом уздизао. Иако је имао спљоштену и дугуљасту главу, он није одавао празно и тупаво створење, већ створење које има развијен осећај за правду. То се потврдило када је проговорио и рекао да Суд има судског вештака за сва теоријска питања из домена приче. Зашто је он ту него да се спорна питања разреше? Нека оптужена своју причу исприча, па нека судски вештак процени да ли је у праву оптужена или тужилац. Чим је Слудеће веће предлог браниоца уважило, бранилац је по судници почео да игра, као пијани морнар у лучкој биртији, и да при том, мрмља, брунда, брекће, грокће, звижди и лаје. Чак је у појединим тренуцима, као какав сеоски ђилкош, док белим крзненим оковратником око себе маше, подврискивао. Интервенисала је редарска служба и замолила браниоца да јавно не испољава смисао за опонашање природне средине, већ да се придржава цивилизацијских манира. Пауза је добро дошла оптуженој да се концентрише, да себе организује и доведе у стање стваралачког набоја. Помоћник директора у једној познатој школи, најзад је проговорила, ништа друго не ради него по згради, с папирима у рукама хода. По цео боговетни дан из разреда у разред иде, из зборнице према рачуноводству, од секретаријата до кабинета, од портирнице до дежурног професора, да неке податке сакупи. Сваки час му нека бројка треба, проценат или изјава, записник или табела. У саобраћају с људима послован, строг, али уљу-дан. Једном речју, спроводљив службеник, а конфекцијски утегнут и педантан. Педантан како само чираши знају да буду педантни. После великог одмора улази у једну учионицу у којој су ученици у клупама тако седели као да их је неко заувек у њих посадио. Пред катедром се зауставља са папирнатим из-разом на лицу и, наравно, с једним папиром у руци. Прво се професору који час држи извињава, што му време одузима, али он мора једну анкету, међу ученицима, да проведе. У руци држи списак ученика разреда у који је ушао. Сваки ученик треба поред свог имена да напише националност којој припада. Ето, због тога је дошао. Тад је, тврди оптужена, велика граја у разреду настала. За разлику од ученика који су се у духовитости надметали, многи су своје срце испитивали и своја осећања проверавали, док је неколицина забринута била. Граја натера помоћника директора да обрве извије. Анкета, вели, није његова воља, ни хир директора, ни управе школе, ни Наставничког већа, већ виша сила која се мора, ма шта неко о њој мислио, спровести. Молим, да време не губе, нека сваки ученик поред свог имена напише нацију којој припада, нека напише шта је, и они су посао завршили. После извесног натезања, списак с именима ученика некако, од клупе до клупе, крете. Неко с лакоћом напише то што је, док се они, који су у мешаном браку рођени, пате. Чак нејасно слуте да се ова ујдурма због њих ради. Не знају како да се определе, шта да напишу, шта су, јер се плаше да им несмотрен одговор може нашкодити. У школи. У овим злим временима. Зато су се, ако је отац Хрват или муслиман, а мајка Српкиња, као Срби писали, с тим што у загради ставе да су то што су, по мајци. Ако је отац Србин, а мајка нешто друго, опет су, хвала богу, Срби. Наравно, по оцу. Опет су Срби, али у загради. У најтежем положају је Јасенка, чији је отац Хр-ват а мајка муслиманка. Она је нежна, скоро прозирна девојка, има светле, радосне и радознале очи, а косу плаву. Лепота која се још не препознаје, није ни одређена, ни довршена, али је на помолу. Пошто је списак с именима на њеној клупи стао, сви су се према њој окренули, а она по обичају радозналим очима око себе кружи. Како да дâ одговор на лекцију која се у школи не учи? Како да каже шта је кад ниједно одређено миш-љење о себи нема? Они од ње траже да каже ко је, а она се још спољним светом пуни! Да ли може да буде неопредељена, најзад упита? Не може, узврати помоћник директора одсечно, и по обичају нервозно. Мора се на једну страну одлучити! Тек се тад насрећна девојка забрину. Како да се определи и где себе да удене, кад ником не припада? Никад се досад није питала ко је и шта је, већ једноставно била то што је. Била нешто што нема граница а све обухвата. Неко ко је део свега што постоји, неко ко осећа јединство са светом који је окружује, па несвесно тежи да је прожме материја чистог простора. Ако не може да буде неопредељена, опет проговори, а у професора, свог, гледа, као да од њега помоћ тражи, да ли може да се изјасни као Југословен? Не може, одреза помоћник директора још нервозније. Свет Југославију не признаје, а кад је не признаје, онда она не постоји! Нема више ни Југославије ни Југословена! Нема више најлепше земље на свету! Зато су је гадови и срушили! Зато су ђубрад најлепши сан на свету срушили! Из злобе, пакости, и ината! И да би се Нови Светски Поредак изградио! Јер, не може се ништа ново зидати ако се старо не сруши! Ако посао који обавља у било чему запне, помоћник директора истог трена у ватру пада, па говори жестоко, с љутњом, повишеним тоном, и пискавим гласом, а очи му, по учионици, скачу. Као две мале, црне, квргаве жабе, у пару. Јасенка тад помисли да је она нешто згрешила, да је она крива што се Југославија распала, да је она са својих петнаест година допринела да Југославије нема, ни Југославије ни Југословена, па заплака. Тад се помоћнику директора учини да се она пренемаже, да му својом неодлучношћу, и плачем, и главом којом као у сну тресе, муке умножава, те поче на махове да праска. Да праска онако како чираши знају да праскају. Није ни он крив, а већ му образи нездравом бојом пламте, што Југославије нема, ни Југославије ни Југословена, што су народи који у њој живе дошли у ситуацију у коју су дошли. Да између себе ратују! Није он крив за то што они у школи морају да се национално изјашњавају! Он је добио задаћу да тај посао обави, и он га свесно и савесно, обавља! Има још седам одељења да обиђе, а она се ту рас-пекмезила! Већ је два часа изгубио, а још није, због таквих као она, ни три одељења завршио! Он нема времена ни живаца да гледа како она бесне глисте у шетњу изводи, говори све брже, тако да му се речи преко уста пресипају. Је ли он крив што су њени родитељи у Републици Српској то што јесу? Шта је њега брига ко се у кога, и из којих разлога, заљубљивао, и женио и удавао, и што није пазио шта ће му деца бити? Он, за њу, више, једноставно, ниједну секунду нема! Шта се ту ускопистила, па неће да каже ни ко је ни шта је! Нека се већ једном одлучи! Нека напише да је црна Циганка, то њега није брига! Оно што је за ауторе анкете и помоћника директора било тако једноставно, за девојку која из мешаног брака потиче био је нерешив проблем. Они од ње траже да јавно каже ко је, а она још себе не може да препозна! Ни себе ни свет у којем живи! Ни овај проклети рат! Нити зна ко с ким ратује, ни зашто! Кад се уназад осврне, све јој се чини да је ни из чега дошла, и да је, мало-помало, у простор и време, као у своју природну средину, ушла. Она се из своје сопствене природе развијала тако што је себе, и ту своју природу у себи, следила. Док је девојком постајала, чинило јој се да залет узима, да је обузима симфонија покрета, и да се при том, уз степенице које на небо воде, пење. Ка звездама. Понекад јој се чинило да је вилинско биће, да може из свог тела да излази и у њега да се враћа, да може кроз затворена врата да пролази, а да при том на отпор не наилази. Као да је чаролија, као да је појава која нема с ким да се пореди. Па она подсећа на нешто што ни на шта не подсећа! Она је у тајанствене шумове и кристалне да-љине заљубљена! Њени снови су састављени од хиљаду трица и кучина које не значе ништа а представљају све! То је она а не нека нација која јој ништа не значи! Јасенка није приметила да је, док се својом појавом у овом свету бавила, помоћник директора као тесто нарастао, а онда, да не би преко катедре прекипео, мимо очекивања присутних спласнуо, те очински благо ученицу саветовао да се на своја чула, пошто не уме да мисли, ослони. Помоћник директора је тако саветује, а не зна да несрећној девојци управо чула сметају да мисли како се од ње очекује да мисли, а не да мисли то што осећа. Зато се толико мучи, пати и злопати, не би ли сазнала шта је. Што год помисли, чега се год сети, све јој промашено изгледа, и бесмислено, и глупо, у исто време. Ипак, она се у једном тренутку одлучи, те једну реч поред свог имена написа, али се истог трена покаја, те брже-боље прецрта, и то више пута, она-ко како то обично ученици знају да раде. Кад помоћник директора виде да иза њене хемијске оловке велика крмача оста, кад виде да оста шкработина у облику шкорпије, тад свако стрп-љење изгуби. Сви причају, поче да виче, како је он нервозан! Он нервозан, он, виче а вилице му дрхте. Он нервозан, он, виче а рукама по катедри, на махове, између речи, удара. Он нервозан, он, још јаче виче, и шаком по табли, живчано, удара. А то што му она време отима, што му живце чупа, и што ту као каква снаша цмиздри, то ником ништа! Је ли, то ником ништа, него је он нервчик! Он нервозан, виче, а стропови подрхтавају, он? Вика ученике препаде, те они потпуно занемеше. Нису ни дисали. Наста тајац, у разреду, велики, онда када помоћник преста да виче. Ни Јасенка није плакала, ни јецала, већ лице и косу крила, тако да се чинило да на клупи на којој главу држи жута ружа лежи. Шта најзад мисли, шта је, упита помоћник директора непрепознатљиво благим, па и умилним гласом. Јасенка тад главу подиже, очи од суза отра, те сигурним гласом рече да је ништа. Она је једно ништа. А то што мисли, то ће и написати, а они од ње нека раде што год хоће! И заиста, поред мрље коју је од свог имена била направила, додаде и једно ништа. Помоћник директора се тад трже, те позу говорника заузе. Десну ногу испред леве избаци, и руку подиже, и обрву, десну, изви, и уста отвори, а тело као напети лук запе, те се у тој пози, сличан статуи која само један покрет има, за све будуће генерације које ће ту школу похађати, за сва времена, окамени. Ево, вели оптужена, приче коју је причала, па сад нека Суд пресуди ко је у праву, она или тужилац. За разлику од Приче која је Слудећем већу ос-тавила да бира, тужилац је исказао виши степен демократије. Он је тражио да се оптужена одмах прогласи кривом и осуди, јер је по народу причала причу у којој се подстиче психолошко угњетавање и застрашивање, што је у овом рату у Босни само једна страна чинила, и то српска, наравно, као део етничког чишћења, односно стварања Велике Ср-бије. Итакодаље, већ се у судници, испод крова, чују врапци како цвркућу то што тужилац као папагај понавља. Кад је оптужена опет тужиочеве речи негирала, разговор је личио на онај са почетка претреса, на надметање речима и схватањима, а то, признаћете, ничему не води. Морао је најзад, као што је бранилац оптужене тражио, судски вештак да пресуђује. Бледолики Енглез је опет придику држао, а онда када је своје теоријске поставке почео на причу коју су чули да примењује, није могао да се одлучи. У праву су и тужилац и оптужена! Колико има елемената за једно тврђење, толико има за друго, те он не може никако да се одлучи! Просто невероватно! Не претеже, вели, ни грам тамо, ни грам овамо! Неодлучан исход није могао остати, него се морао некако разрешити. Пошто судски вештак не може да се одлучи, опет бранилац проговори, он предлаже да из xепа један еки извади и увис насумично баци. Ако новчић падне на главу, онда је, наравно, тужилац, пошто је он глава, у праву, а ако падне писмо, онда је оптужена у праву. Слудећем већу се предлог браниоца учинио достатним, те га прихвати. И заиста, вештак је браниоца послушао. Насред суднице је дошао, десну ногу испред леве, ради равнотеже ставио, новчић на нокат палца десне руке наместио и увис хитнуо. И сад имамо сцену која доста личи на ону из циркуса. Читаво гледалиште, све очи су упрте у врх трапеза, у акробату, који треба да изведе онај чувени скок, скок смрти. Треба десет пута преко главе да се преметне и опет доле, на ноге, да се дочека. Сви у дворани прате еки како се у ваздуху, као лептирица на блинкеру, музички пријатно колута, и како се услед дејства замљине теже на под суновраћује. Узбуђење је врхунац достигло кад је новчић на под пао, односно када је мимо физичких закона пао. А пао је тако што је пљоштимице пао, а онда одскочио и усправан остао, тако да је оптуженој показивао главу а тужиоцу писмо. Тај испад екија је толико браниоца одушевио да је он истог трена с места скочио и око екија почео да игра, да шапама преплиће и везе као да коло игра, и да при том неартикулисано подврискује као да је на вашару јесењем, у Дервенти. |
WebMaster: rastko@blic.net