Gurgusovačka kula je podignuta u vremenu od 1842-44. na uzvišenju iznad grada, na mestu prethodnog turskog šanca - objekta koji je služio turskoj posadi kao garnizon i radi odbrane palanke. Plan za preuređenje ove građevine u vojničke svrhe uradio je inženjer Franc Janko i podneo ga Praviteljstvu Kneževine 1842. godine, mada su radovi na izgradnji počeli i pre dobijanja dozvole. Gradnja je završena 1844. godine i odmah je prenamenjena njena funkcija: umesto da bude vojni objekat, postala je tamnica (zatvor, kazamat) za zatvaranje političkih krivaca i to sve do 1859. kada je po odobrenju Kneza Miloša Obrenovića zapaljena i porušena. Kula je imala četvorougaonu osnovu (135x100), spoljni zidovi su bili veoma masivni (80cm) a unutrašnji nešto tanji. Zgrada je imala prizemlje i dva sprata, njeni prozori su bili zatvoreni debelim gvozdenim rešetkama, a u prizemlju i na spratu bile su po dve veće i jedna manja soba, hodnici i klozet (koji je urađen posle 1844.). Stepenište je sa spoljne strane bilo na odmaralištima, odakle se ulazilo u pomenute prostorije. Čitava građevina je zagrevana velikom "odžaklijom", čiji su otvori bili u hodniku i pod stražarskom kontrolom. Kula je bila opasana zidom (palisadnom ogradom) visine 2,5m. Svojom nesrazmerno visokom konstrukcijom odavala je izgled beživotne tamnice (pre grobnice za žive ljude) sačinjene u težnji da se njeni sužnji kazne i unište kamenim hladnim zidovima, memlom, mrakom i teškim okovima. Tadašnji Gurgusovac se stideo ove građevine na brdu koje je dominiralo naseljem. Njegovi stanovnici su odahnuli kada je ona 17. januara 1859. prvo zapaljena pa srušena. Danas je od kule sačuvan samo jedan deo zida sa otvorima za puške. Na njenom mestu je prvobitno bila izgrađena kasarna, a potom letnja pozornica. U narodu je ova zloglasna građevina bila poznata pod imenom "Srpska Bastilja" jer je imala i do 50 zatvorenika. Tu su tamnovali: pukovnik Jovan Micić (umro 1844.), predsednik Državnog saveta Stevan Stevanović Tenka i članovi Saveta Paun Janković, Radovan Damnjanović i Pavle Stanišić, savetnik Raja Damnjanović (umro u Kuli kao i Micić), predsednik Kasacionog suda Cvetko Rajević i mnogi drugi protivnici dinastije Karađorđevića.