Душа и ноћ

Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:

Изгубљена срећа још је увек срећа!

И тај јад у души што те на њу сећа,

То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:

Срећа никад не мре, ни онда кад мине.

Тај ехоког једва чујеш из даљине,

То још она збори у теби дубоко-

У самотне ноћи, кад жалосно шуме

Реке пуне звезда, горе пуне сена...

До слуха та песма не допире њена,

Но душа је слути, чује, и разуме...

Носталгија

Јесење подне мре у завесама,

Тужно цвили ветар из далеког грања.

Мир. То је свечани тренут кад се сања.

И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку

Ја осећам тихо у болима дугим:

Све је покидано са мном и са другом,

И чекам однекуд нову реч дубоку,

И докле се делесветлост и тмине,

И ноћ пада као паучина мека:

Све натпева хучна музика тишине!

Све надвиси неми глас који се чека!...

Љубав

Је ли ово љубав, или болна једна

Потреба да љубим? Ова жеља плава,

Је ли жеља срца моћнога и чедна?

Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?

Ил' сен на преласку преко мога пута,

Тумарање мисли без свести и циља,

И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога на и јаве,

Видим моје срце да чезне и пати.

И сузе кад дођу, ране закрваве-

Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

Соната

Хтедох да ми љубав има лице сетно,

Као речна нимфа, чије власи дуге

Весело црвене; али беше сетно,

И коси јој беху тамне, ко у туге.

Хтедох да запевам мла дитирамб среће,

А ја најтужнију испевах поему;

Почнем да се надам, а осетим веће

Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Тако нову жељу прати суза стара;

Тако нова љубав у часима холим

Неосетно ране старинске отвара-

Па ме страх да желим, и ужас да волим.

Страх

Зашто волим тако све оно што мине,

И радост и боле? С каквом жељом тамном

Ја лакомо слушам тај глас даљине,

И погледам на пут који оста за мном?

Каква је то веза измеђ душе сада,

И тих дана што су протекли, ко вода?

Зашто већма волим вече које пада,

Но пурпурну  кишу из јутарњег свода?

Често ми се чини да ко ноћна плима,

Све у мени чуми од спомена сиви:

И да ми је срце препуно, и има

Страх да иде даље и да што доживи.

Мир

Хтео бих да знаднем љубим ли и сада-

И да добра нека светлост продре сени,

И тишину овог умиреног јада,

И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно

Неки мир што шуми и песма што ћути,

Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,

Очајно се журе закаснели минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,

Нит зна суза сама ко некад да лије,

Да туга нарасте, као река ноћу...

А све можда зато што љубим ко прије.

Измирење

И кад те живот болно разочара,

И када престану и жеље, и снови:

Оно што нам врати једна суза стара,

Вреди један живот незнани и нови.

Памти што је прошло, с пуно вере неме,

Кроз све дане дугих страдања и мена:

Чувај своју прошлост за суморно време

Кад се живи само још од успомена.

Па ћеш да запиташ једном, и ненадно-

Нашто само сузе, нашто само боли?

И шта да икад жали срце јадно,

Када је све наше, све што осећамо!

Срце

Срешемо се опет, ко зна где и када,

Ненадно и нагли јавићеш се мени-

Можда кад у души болно застудени,

И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће

Ни прекор ни хвала; нити туга нова

Што не оста више од негдашњих снова

Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:

То нове љубави јавља се глас смео!

Јер што срце хоће, то је његов део-

Увек нови део од нове минуте.

  Суза

Ко јесења шума тако умираше

Цео један живот тихо и нечујно.

И још носећ срце и жељно и бујно,

Ми смо осећали задње дане наше.

Мотрећи у кобни символ што се диже,

Душа нам се мрзла и тровала тугом;

И држећ све чвршће руку једно другом,

Ми смо корачали раскршћу све ближе.

Ми смо своју сузу крили у том часу,

Ону сузу чедну, свету, неумрлу;

Но она се свагда јављала у грлу,

И увек се тужно расула у гласу.

Пут

Да ми је да нађем нови ритам неки,

И горду способност којој не знам име,

Да свагда без страха пут пронађем далеки-

Пут од једног бола до његове риме.

И да моја мисо никад не залута

У томе часу свечану и ретку,

Увек свету ватру носећ целог пута,

Велику и светлу као у зачетку.

И да накрај песме не осетим тада

Боле које ништа не може да спречи:

У души још толико јада,

За које немамо ни сузе ни речи.