Сунчане песме

Поље  

Јечмена жута поља зрела,

Речни се плићак зрачи;

Купина сја сунчана, врела,

Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мрава вуче

За четом црна чета;

Железну жицу цврчак суче,

Најдужу овог лета.

И скакаваца мину јато...

С топола јастреб млади

Баци у сунчев сјај и злато

Свој крик вечите глади.

Свитање

Јутарњи стрњик мори слана,

Из поља нешто тешко вапи,

То плитку реку дави брана

И кида јетки напор слапи.

Међ насипима вртлог хучи;

И као громка обест џина,

Под тешком стеном што се мучи,

Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша

Први зрак сунчев тек се роди,

И невесело залепрша,

И угасне у плиткој води.

Суша

Већ месецима огањ дажди,

Препуклу земљу мори суша;

Најзад ће сунце сад да зажди

Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,

Без гласа и без прама дима,

Сеоце; само златом жути

Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;

Долина пуна немог страха;

У пољу насред белог друма

Вештица диже стуб од праха.

Ћук

Над смреком прва звезда блисну,

Чу се ћук; негде вода засја.

Под кишом мрака жали кисну,

Омара дуњу с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну

Вечерас уштап да се роди;

И једра ноћи да се попну;

И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове

Спрам месечевог немог лука,

Овде ће болно још да зове

Закаслу звезду гласић ћука.

Оморина

Препукла земља жедна вапи,

Од Илин-дана огањ пржи;

Корито речно празно зјапи,

Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;

Вече; зрак препун слепих миша;

Жабокречина пуна песме...

Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,

Дажд пређе преко виногради...

И блисну према селу бедном

Крвава, страшна, звезда глади.

Бор

Голем и мрачан, невесело,

Стоји безимен као травка;

У њему хучи горско врело,

И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,

У први сунчев тренут сјања,

Низ озарену баци стрмен

Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,

Кад зна да болно све занемље-

И звездама по сву ноћ збори

Горке самоће ове земље.

Ветар

Прену се као птић у џбуну

Плашљиви први дах и струја;

Но тек што сиђе брдо, груну,

И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви;

Он – малочас што се сплете

У рупцу жене, коњској гриви-

У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река...

Али већ одмах, пред ноћ глуху,

У шупљу трску залелека,

И мре на једном листу суху.

Ноћ

Већ сја Кумовска Слама...

Јејина, сва од свиле,

И с ватром у зеницама,

Диже се летом виле.

С целога небосклона

Блисну у једном трену,

Да би по земљи она

Бацила своју сену...

И спази, покрај пута,

Са неког пања трула;

Сав космос да заћута

Да би се она чула.

Април

Дажд мину као после гатке;

Свод сличи пољу пуном ружа;

Одасвуд гласи дивље патке,

Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши,

Кроз мочвар вриште луда јата;

Жут поток с брега песак руши,

Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока

Јутрос се роди, с песмом жабе,

У чаши прве висибабе,

Април, с два крупна модра ока.

Мрави

Све путем који води слави,

Кренуше као војска мрака.

Биће се данас као лави

У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом,

Свуд оставивши смрт и сенке;

Понеће своје мртве собом,

И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада,

Све као реке које плаве-

Докле за крвав запад пада

Крупно и страшно сунце славе.