Јадрански сонети

Шум

 Пође шум с горе јасенова,

Даде га шуми јела,

И букви буква, зови зова,

Прену се природа цела.

Бивоље стадо диже главу:

-Је ли то песма о моћи?

Шева чу химну небу плаву,

Буљина музику ноћи.

Јастреб се трже: ето лова!

И зец: зар ловац хити?

Звезда помисли: гле, ноћ с нова!

А гроб: о, да ли свити?

Сусрет

Једне се ноћи беше срела

На једној зрачној стази,

Душа у небо што се пела,

И ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну

Шта су небески врти,

А душа целе земље тајну:

Магију љубави и смрти.

И осмехну се ангел потом

На царство вечних зрака;

Душа заплака за лепотом

Игре светлости и мрака.

Месечина

                                             На Лападу

Месечина падне на старински мрамор

Широких тераца, и по чемпресима

Њеног старог врта. Тих се чује жамор:

То на обалама мре поноћна плима.

А моја је драга тужна свако вече

И када заплачу ноћне камелије,

Заплаче и она; суза што потече,

Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Докле болно шуми изнад тамних вода

Тиха песма сфера у дубини свода,

И под вртовима док умире плима.

А кад проговори, у тој ноћи, где се

Буде само слутње,тај глас њезин има

Невесели мирис вечерње ципресе.

Далмација

                                   Из Сплита

Са капеле једне, са старог врхунца,

Полагано звони. Све је мирно тако.

На водама лежи крв вечерњег сунца,

Дими се, и хлади, и мрзне полако.

Албатрос је један кружио над водом.

Залутао амо ко зна с ког мора.

И пламен док хвата крвавијем сводом,

И пуши из модрих маслинових гора,

Гордо, са далеко раширеним крилом,

Кружаше албатрос... Беше у порфири,

Сав покривен златом и пурпурном свилом:

Изгледа дух страсни Диоклецијана

Над драгим се морем далматинским шири,

У сунчано вече једног Царског Дана

Поред воде

                                   Са Бонинова

Пут месечев сребрн низ море се види,

Лежи бесконачан врх заспалих вала.

Мир. Задњи је талас дошао до хриди,

Запњуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.

Небо пепељасто. И копно и вода

Ко да ноћас дишу неким чудним болом,

Тиха туга веје са далеког свода...

А сто срца ноћас куцају у мени,

И цело ми биће буди се и диже

Часом некој звезди, а час каквој жени.

Све кипи у мени, ко плима да стиже:

Као сад да постах! Докле звезде броде

Једне безимене ноћи, поред воде.

Прича

О плоду збори цвет што падне,

И река о хуци плима;

О огњу сунца звезде хладне,

А сутон о свитањима.

Осмех за сласти бесконачне,

И крило за простор света;

О вачној срећи очи плачне;

Пад збори за тријумф лета.

И мир где зрње мрака ниче,

Да сав шум сфера таји...

Звезде што падну, то су приче

Да и смрт зна да сјаји.

Љубав

                           Из Стона на Пељешцу

Стоји пуста  црква без гласа и звона,

Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,

А у напуштеној и немој капели

Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;

А кроз разнобојна окна једва доспе

Месец, да нечујно хладно сребро проспе

По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;

Све воња на дуге молитве и сузе.

Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она

Бди у души и сад, очајно, без циља:

А бледа јој рука и сад благосиља

Лето

                           Из Дубровачке Жупе

Окићену лозом и цвећем од мака,

Срео сам је једном, једног врелог днева.

На пучини магла провидна и лака,

У врућем житу препелица пева.

Из воде и копна одисаше лето

Мирисом и ватром. Тесне стазе беху

Пуне косоваца. Весело је цвето

Турчинак у њеном говору и смеху.

Она је крај мене тада корачала,

Страсна као лето, поред мирних вала,

Поливених топлим бојама и сјајем.

Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!

Само још у мени ти си и сад така:

Укоси ти исти цветови од мака