ПОЧЕЛА ЈЕ ДРУГА ФАЗА ОБНОВЕ!

Академски сликар Бранислав Радовић

    19. X 2005. почела је друга фаза обнове Спомен-Костурнице захваљујући нишком Заводу за заштиту споменика и надлежном министарству Владе Србије. Укључен је, такође, и један број добротвора. У другој фази радиће се унутрашњост и постављање украсних елемената на Спомен-Костурници.

ПОЧЕЛА ЈЕ ОБНОВА!

ДА СЕ НИКАД, НИГДЕ И НИКОМЕ НЕ ПОНОВИ СТРАДАЊЕ СУРДУЛИЦЕ

    24. III 2004. године на иницијативу многобројних удружења и грађана, после 60 година, почело се са обновом Спомен-Костурнице у Сурдулици.

    Да ли ће ову иницијативу отпратити грађани, локалне власти, а и сама држава показаће време.

    Надамо се да ће до тога и доћи јер Сурдулица и заслужује како је и замишљено 1922. да има прелеп Црквени комплекс и елитну средњу школу.

    Сада је прилика да покажемо какви смо наследници својих предака, како поштујемо прошлост, садашњост али и будућност.

    Прва фаза обнове Спомен-Костурнице је при крају. Надамо се да ће и наредне године обнова тећи успешно.

    3. IX 2004. - После 61 године једини преостали део Спомен-Костурнице који је сачуван је крст који је враћен на обновљеном споменику. Овај подухват је реализован захваљујући помоћи Хидроелектрана Власина и дародавцу каменорезачкој радњи Павловић која је урадила још један крст.

    Обнова је почела захваљујући великим дародавцима:

• Владимир Радоичић - Ниш;

• ОСГЗР Банковић - Сурдулица;

• ГП Зидар - Сурдулица;

• СО Сурдулица.

У ПРИПРЕМИ ЈЕ КЊИГА О КОСТУРНИЦИ У СУРДУЛИЦИ

    Сви који желе да помогну финансијски да се овај пројекат оствари могу да уплате средства на рачун нашег издавача: Удружење грађана "Стара Сурдулица", ALCO BANKA 115-11063-49. 

СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

ОБНОВИМО КОСТУРНИЦУ!

    Колико млади Сурдулице познају историју свога града? Испод наших домова леже мошти српских мученика. Обновимо оно што је  део нас самих као народа  и као људи.

     Светски ветрови  ломе словенски народ откад постоји, смањују га  физички  и деле у разне државе.Врхунац сатанизма у нашим крајевима десио се у I светском рату у Сурдулици. Да нам се не би  поновила иста грешка, да неко са било које стране страда или почини злочин, обновимо спомен костурницу као опомену  свима нама.

    Када је  бугарски режим окупирао 1915. Стару Србију, већ је имао спремљене планове о томе кога треба убити да би се обезглавило Српство у овим крајевима. На првом месту, то су били свештеници, учитељи и виђенији   Срби који су били узор осталом народу.

     Свештеници, који су одржавали дух српства у време турског ропства,  били  су први на удару.  Масакр над њима осећао се све време после рата у  Краљевини Југославији, а Српска православна Црква никада више није   могла да попуни упражњене парохије. Отуд и мишљење да је утицај комуниста на овај део Србије директна последица нестанка духовних пастира народа. Сматра се да је убијено најмање 200 свештеника у  Сурдулици и околини. Има примера да су убијани у групама већим од 20, а затим бацани у јаму. На ископаним лешевима уочене су ране нанете убодом бајонета; на једном лешу избројано је 74 убода ножем. На челу листе    масакрираних свештеника налазио се Митрополит Вићентије из Скопља, који је убијен у Качаничкој клисури и чији је леш спаљен после дугог   мучења, а наводно је био интерниран у Бугарску преко Сурдулице. Покољи су вршени над женама и децом погинулих, да не би остало сведока о учињеним злочинима.

     Масовна убиства извршена у Сурдулици нису део необузданих и неодговорних појединаца, већ смишљене и планиране политике бугарске владе. У Сурдулици је образован, по наређењу Софије, такозвани  “извршни одбор” од шесторице чланова, који је осмишљавао и руководио убијањима. Од спроводника интернирца је добијао спискове оних које је    требало ликвидирати. Спискове су састављали слични одбори из оних   места из којих су депортовани послати. Непожељнима за бугарску власт круг се затварао у Сурдулици.

      Сама убиства су се дешавала у оближњој околини Сурдулице: Дубока   долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Врла река, Радичева њива,  Романовачки поток, Дубрава и још много мањих локација које нису откривене. У првих шест месеци највећи број жртава је био из: скопског, кумановског, нишког, пиротског и приштинског округа. По Јовану Хаџи - Василијевићу, за главну кланицу српског народа су изабрали Сурдулицу, због тога што им је била територијално згодна, између   врањских и косовских предела и Софије.

    У првим месецима стрељали су трећепозивци,које су сменили редовни   војници, а када су и војници почели негодовати, довели су бугарске четнике.  У почетку су Срби убијани из пушака, потом хладним оружјем, а на крају, да се не би чули пуцњи, жртве су убијане кундацима и бајонетима. Прва већа   група која је стражарно доведена 14.10.1915. и побијена у околини Сурдулице, била су 43 младића заробљена на Косову при повлачењу српске војске. Након тога, сваког дана су довођени Срби и Српкиње који су заробљени при повлачењу кроз Албанију.

     У месецу новембру 1915. су довели групу лесковачких свештеника и једног чиновника, који су већ на путу до Сурдулице били  полумртви. На основу сведочења сурдуличких Цигана, који су укопали побијене свештенике, пре убиства су им живима језике ишчупали и масакрирали их. После неколико дана дотеран је јеромонах Серафим из  манастира Темска са два свештеника. Исте вечери су их заклали на једној њиви у околини града. На дан Св. Николе,   интернирана је из Скопља возом, група  српских учитељица и побијена негде испред Сурдулице, а затим је дотерана и група од 117 Лесковчана од којих  су се само тројица спасла сигурне смрти, док су остали побијени у Дубокој долини.

      Средином  децембра  месеца 1915. у Сурдулицу су  доведени  призренски  прота  Коста Јовановић и још  један  непознати свештеник који су убијени на непознатом месту.

      Зверства су почињена у широј околини Сурдулице. У селу   Јелашници су одмах при заузећу села побили 26 људи, а недуго затим  побијени су јелашнички свештеник Коста Поповић, његов син Риста такође свештеник, са супругом Милицом, која је била учитељица и коју су  одвојили од свог једногодишњег сина. До краја рата заклано је још 10   сељака из овог насеља. Рачуна се да је само из врањског округа побијено око  70 свештеника који су били носиоци српског националног и духовног живота у тешким временима.

      Злочине су вршили на више локација  у ближој и даљој околини Сурдулице. Међутим, може се избројати неколико масовних гробница: Дубока Долина, Дубрава, Влашки Дол, Врла Река...

    ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ

      Сурдулица је ослобођена 5/6 октобра 1918. г., од стране Дринске дивизије. бугарски војници су у ноћи 29/30 септембра нечујно побегли, одмах након капитулације, тако да је Сурдулица, брањена од стране Аустријанаца и Мађара дочекала ослобођење. Прва ископавања започео   је  др Арчибалд    Рајс    као    експерт    српске    владе за  утврђивање злочина окупатора. Он је само два дана по ослобађању посетио терене око града, на којима су   вршени   злочини.   О   томе је поднео извештај Врховној Команди током децембра 1819. г. Касније се    владина    комисија    са   В.    Драјтоном  и   К. Куманудијем    бавила    овим   проблемом  вршећи ископавања,    која    су     била     малог    обима   и спровођена   због   утврђивања постојања масовних гробница      на      тлу    Сурдулице.     Најобимнија ископавања  (   али   и   она   нису   свеобухватна  ), извршио је посебан  одбор  сурдуличких  грађана  у току 1918/19. г. Све пронађене кости су смештене у привремену гробницу,  а  касније,  августа1924. су пренешене у спомен-костурницу, у оквиру које је у продужетку   саграђена   гимназија.   До  тада  нису пронађена сва места на којима су извршили злочине, тако да се дуго после рата дешавало, да су људи   приликом   риљања    или    подизања  неких објеката   наилазили   на  кости жртава. Између два светска  рата  житељи   Сурдулице су  на Видовдан држали помен побијенима.

       Почетком Другог Светског рата, 22.   4. 1941.  је прва на мети била  костурница, у   коју   је   упала   група   војника   и  потпуно  је  демолирала и разбацала кости мученика свуда око споменика.  Од  3.  до 17. 2. 1943.  натерали  су ђаке  школе да са зграде    поскидају     циглу    по   циглу, које су камионима пребацили  у   Бугарску,  а  подрумске просторије  затрпали   су земљом. Сама костурница је била десетак метара дужине и  четири  ширине, цела грађевина је била у византијском стилу  са  три брода од којих је средњи надвисивао два бочна . На врху средњег брода уздизао се велики крст димензија преко једног метра . Од целе костурнице само је он сачуван и налази се у дворишту школе Улаз са порталом  налазио се на западној  страни ; у унутрашњости костурнице пажњу је највише привлачила лобања на зиду  супротно од улаза, са бајонетом крвника који је није могао извући из главе жртве.

изглед костурнице

     На великој гранитној плочи на зиду, са десне стране, била су исписана имена  знаних жртава. Лобање су биле поређане у отвореним витринама  са леве стране дуж зида. Кости су лежале у десетак сандука  у витринама  у скрипти која се налазила  у сутурену костурнице. Са таванице је висио лустер, израђен у Војном заводу у Крагујевцу од чаура испаљених метака  српских војника на Церу и Колубари.

изглед  костурнице

      После "ослобођења" Сурдулице, септембра 1944. год. дошла је комунистичка власт, која је зарад политике братства и јединства са бугарским народом оставила питање костурнице по страни. Једино је у току Титове владавине нађено за сходно, да се на зиду школе постави плоча да је ту била костурница.

      Почетком деведесетих, у јеку буђења српског патриотизма, али од стране власти очигледно лажног, власт је, на општу подршку грађана, нашла финансијска средства и чак откопала темеље и подигла негде око метар зида, али ту стала. Тако се после осам година још стоји у послу обнове овог сакралног споменика, што се правда недостатком финансијских средстава. Пред нама је задатак  да започето завршимо због оних невиних жртава побијених само зато што су били Срби.   

Изглед костурнице данас

Крст са костурнице

Краљ Александар I на освећењу костурнице у Сурдулици

24. VIII 1924. године – Политика

Коста Тодоров о Сурдуличким зверствима

            На дан крваве свечаности злочиначких клања извршених над српским народом у Сурдулици и другим местима, хоћу да кажем неколико речи пред свим Србима, пред свим јужним Словенима и пред целим светом, да се ми бугарски земљорадници као и сви часни Бугари вароши и села придружујемо жалости и гнушању, које испуњује душе српског народа. Но ми хоћемо једновремено и да вам кажемо, да бугарски народ није аутор тих злочинстава, да је он и тада, као и данас био исто тако жртва тих истих крволока, који су тада убијали Србе у Сурдулици а окаљали хиљаде бугарски војника на фронту и у унутрашњости јер су тадањи управници Бугарске били плаћени агенти германског кајзера.

            Данас су та иста господа и њихови једномишљеници пролили крв 18.000. бугарских грађана и ка невиним жртвама Сурдулице прибавили неизбројно много нових гробова расејаних по целој Бугарској.

И на данашњи дан ми Бугари, који смо нашли убежиште у братској српској земљи, верујемо да гомиле кости и лобања у Сурдулици неће бити споменик мржње према Бугарској и бугарском народу, већ само једна страшна напомена да су непријатељи тих двају народа једни исти и да су исти џелати клали и Србе и Бугаре.

25. VIII 1924. године – Политика

    Пред другом капијом дочекали су Краља и Краљицу, поред Сурдуличана, г. министар председник Љуба Давидовић, министар војске и морнарице, ђенерал Хаџић, министар пољопривреде, г. Куловец, народни посланици: гг. Жика Рафаиловић, Тома Поповић, Влајко Коцић, Стојан Костић, Христа Прикић, Марко Ђаковић и прота Станковић. У име удружења официра и ратника, г. М.Ђ. Радосављевић, у име четника Коста Пећанац, Илија Трифковић са још 10 другова, у име Инвалидског Удружења капетан инвалид Мића Војновић и још представници просветних и хуманитарних друштава.

Пишите нам