Трибина на тему:

Краљевина

Да или не?

Одржана 12. V 2001. у Сурдулици

Говорио г. Драгомир Ацовић,

члан Крунског Већа и председавајући Крунског Савета

Питање : Монархија – да или не?  Тешко је о било којој ствари говорити тако аподиктично: ово да – ово не. Такве ствари су по правилу везане за неке велике истине и везане су за одређене норме од којих ми прихватамо да постоји оштра граница која дели оно што је прихватљиво од онога што је неприхватљиво у било каквим условима и под било каквим  изговором. Питање монархије не спада у такве ствари. Монархија има своју етичку страну, своју правну страну, своју историјску страну и о њој се може и мора говорити из разних углова. Прво би ваљало разумети да, када год поменемо израз монархија, на неки начин већ упадамо у једну врсту замке, не намерне, но замка постоји.

       Наиме, монархија буквално значи владавина једног, па би требало да је опозит томе демократија као владавина мноштва. Но, ми знамо врло добро ,да нема тираније која се није закитила називом демократијa. Са друге стране  данас у свету, а посебно у Европи, није оно што се у средњем веку подразумевало под монархијом. Данас у Европи постоји тринаест монархија, од тога осам великих и пет  микро монархија од којих су само две, које су у суштини теократије, значи говорим о Ватикану и о држави Малтешких витезова, све остале су узорне демократске државе. .Монархија значи није ни супституција демократије, није ни против демократије, није ни замена за демократију,  монархија је у данашњем свету део демократског пакета.

     У причи о монархији код нас и у сваком покушају да одговоримо на питање да ли нам монархија треба или не, принуђени смо, такође, да прво рашчистимо извесне неслоге које се са већом или мањом упорношћу одржавају већ ево педесет и година. Код нас се о монархији није чуло много осим да би се рекло оно што није истина. У појединим крајевима Србије то је постало готово табу питање и тим табу питањем су се, по правилу, бавили само они који су били  за то професионално задужени. То значи: политичари, просветни радници и полиција. Политичари из јасних разлога, полиција из још јаснијих, а просветни радници као  део оног тешког времена које их је претворило у сваком систему најмање плаћене и највише злоупотребљаване слуге система. У делу тих прича које су ширене и употребљаване постоји неколико дежурних тема. Једна од тих тема је да је Краљевина Југославија је била тамница  народа. У којој мери је она то била видели смо из недавног искуства када се показало да је на нас Србе бачена стигма тирана над другима без обзира што нисмо били монархија. Друга тема, која је обично приписивана томе, била је да је краљ Александар владао као тиранин, да је владао по својој вољи, без закона и без устава.

    Подсетио бих вас, иако мислим да је то опште позната ствар, да је чувена шестојануарска диктатура краља Александра била по трајању краћа него што су последице самовоље и безакоња између два писма Јосипа Броза. А када он напише писмо онда се обуставља и устав и закон, онда се сви чланови партије забију по кућама и разрађују писма. Из прораде тих писама следи упутство и суду и тужиоцу и политичару, и професору и новинару и чистачу улице и гробару. Трећа постула која се често чује је везана за одлазак краља из земље и то у несрећном априлском рату 1941. и обично се каже: “Краљ је побегао и понео је са собом злато”. На срећу и на несрећу одговор на то питање је познат. На срећу злато је давно враћено, а на несрећу потрошио га је онај исти који је потрошио највећи део наших живота. Боље би било да није враћено, бар бисмо данас имали шта да поделимо. Ми смо као народ и као држава имали јако дуго искуство са монархијом. Монархија није код нас уведена 22. 02. 1882. она код нас постоји од онда  од када постојимо и ми као народ и откад постоји наша држава. Нисмо је имали у два периода. Нисмо је имали као нашу националну монархију у време Турака, имали смо турску монархију и нисмо је имали у време комунизма.. О томе како смо прошли за време Турака то је део народног фолклора, о томе како смо прошли под комунистима такође нам је веома добро познато. То наше искуство са републиком не би требало схватити да је свака монархија боља од сваке републике. Јако је опасно правити генерализације такве врсте. Постоје републике које су апсолутно егземпларне као системи и које функционишу беспрекорно. Исто тако  постоје монархије  које су апсолутно функционалне и које су беспрекорне и у том демократском домену. Међутим, сваки систем је онолико добар колико је прирођен, прилагођен и природан једном народу, једној земљи и једном времену. У том погледу ми бисмо могли рећи да питање код нас, с’ обзиром на искуство, не би требало да гласи монархија да или не, већ република да или не.  Код нас република представља извесну аберацију, одступање од  правила. До недавно могли смо са прилично мирном савешћу да кажемо да искуство са републикама које смо имали, а нисмо имали само једно искуство,подсетићу вас да су  код нас се  мењали и називи и устави и основна начела, нису се мењале две ствари: 1. да онај кога сте једном изабрали не силази сам, да мора да се деси нешто драматично, да избије нека катаклизма или као што се десило у случају Јосипа Броза: да дозволи Богу да му каже да је умро. Други случај на који смо такође навикли и којим смо сагледавали републику , је  да код нас бити изабран на извршну функцију,  по правилу значи да сте ви та власт, да сте и законодавац и извршни орган и суд и тамничар и полиција и гробар. То све иначе није и не мора бити основна карактеристика републике, но код нас јесте. Данас имамо прилику  да кажемо да је можда са том  искуственом  линијом готово. Поставља се питање: да ли ? Десило нам се да добар део становништва каже са пуним правом, па и ми данас имамо на челу државе једног човека који је исправан, који је поштен и коме то нико  не може да оспори. То је наравно тачно.,али то није одговор на питање: Може ли једног таквог човека да наследи други такав човек? А може ли два таква човека да наследи трећи? Чини се да одговор ипак упућује на то да ми не тражимо човека већ институцију, ми тражимо институцију која може да буде јача и боља од човека који  се налази на одређеној функцији.Та институција по мом мишљењу је монархија. Зашто? Монархија пре свега, представља  баријеру свакоме који покушава да власт освојену на демократски начин, на изборима, претвори у власт ван мандата који му је на изборима поверен представља баријеру у свим оним случајевима када постоји опасност да се направи персонална идентификација човека који се налази на одређеној функцији са  том самом функцијом. То је баријера која не дозвољава да се лојалност према институцији претвори у лојалност према човеку, која не дозвољава да се успостави међузависност лојалности између две институције и између два човека. У сваком питању којим се додирује монархија, наилазимо на бројне слојеве које морамо препознавати да би могли да их разумемо и да би могли да комуницирамо са оним  питањима која ти слојеви отварају. Једно од  тих питања је питање пре свега сентиментално. Када кажем сентиментално онда мислим на то да оно изазива веома јаке емоције. Можда се ни према којој другој институцији сем цркве  код нас не појављује та врста емотивности, која се изражава у односу према монархији. Та емотивност иде од потпуне адулације до потпуне негације. Адулација  је  када видите неумерено, претерано и понекада заиста непристојно изражавање свог монархизма. То смо већ доста  пута видели, видели смо људе који су успели да од  једне  легитимне институције и  једног легитимног осећања  направе део карневала  или још  горе  циркуса. С’ друге стране  видимо  апсолутно одбијање  које  не  допушта  да  се  та  тема  стави  на  дневни  ред, а  камо  ли  да  се  о  њој  разговара  озбиљно   као  према  једној  опцији  која  је  легитимна   и  која  за  народ , који  је  прошао  кроз  оно  кроз  шта  смо  ми  прошли, има  своју  битну  и  можда  судбоносну  димензију. Израз  тога  је  био  слављење 29.новембра. Подсетићу да је последња званична формулација разлога због којег је слављен 29.новембар је да је тог дана укинута монархија. Дакле, од свих победа, од свих тријумфа, од читаве историје остало је да једина ствар која је била процењена као вредна да се слави је дан када је Србима укинута монархија. Говорим и  помињем  баш тај случај зато  што је он раван оном циркусу који сам поменуо као екстремну форму адулације. To су значи, у распону сентименталног приступа две крајности  које су свака за себе вредне  осуда  и вредне одбацивања. Између те две крајности постоји читав низ  нијанси које су потпуно легитимне и које су део наше приче. Даље треба приступите  разговору о монархији  из разлога практичности. Шта за нас значи практичност? За нас практичност представља тражење одговора: која форма и која институција и који начин организовања државе може да помогне да избегнемо све оно што до сада из врло доброг, снажног, али трагичног искуства препознајемо као извор и  избор сваколиких наших несрећа и пораза. Чини ми се да у том домену монархија много више пружа него што пружа република. Можемо, такође, ту ствар и сасвим упростити опет у домену практичног и рећи: има ли нечега што бисмо ми као држава и као народ изгубили уколико бисмо сутра обновили монархију? Шта је то што бисмо изгубили што сада имамо зато што  нисмо монархија, а сутра ако постанемо монархије то више нећемо имати? Објективно узевши то је само једна ствар. То је шанса да објективно је будем шеф државе или на пример ви. Шанса ваша и моја  да то будемо у овом систему је, такође, у истом проценту реална . Но, наравно, ми  говоримо о начелима, а ако говоримо о начелима онда је добро да се подсетимо да начела почивају у препознавању нечега што бисмо могли назвати идиосинкразијом једнога народа, значи скупом свих  оних карактеристика што га чине препознатљивим. Идиосинкразију нашег народа чини јединство државног и верског бића, то је чињеница. Ту чињеницу смо покушавали педесет пет година да порекнемо, да је избришемо и нисмо успели. Она је избрисала све оне који су гумицу држали. Код нас је и држава и наша физиономија, као хришћанског Божјег народа, настала кроз деловање Симеона Немање и Светог Саве. И она је остала нераздвојна до данас. Кад год смо је раздвајали страдали смо увек ми, нису страдали Симеон и његово дело, није страдао Свети Сава и његово дело, страдали смо ми. Код нас је могућно раздвојити државу од цркве и цркву од државе на штету обе. Када говоримо о томе да постоји јединство конфесије и државе ,не причамо о теолошкој држави где се одређени народи препознају, не само по ономе што носе у џепу и што се налази на њиховом трпезаријском столу, него и по ономе што носе у срцу и у свести. Те две ствари ми не бисмо смели више раздвајати. То није позив на нетрпељивост према онима који то нису, то је позив на то да не можете бити успешни у било чему што чините уколико поричете своју сопствену природу, ви је можете и морате контролисати, али је не смете непознавати. Ми немамо право, ми немамо разлог да не познајемо нашу природу као народа и као државе. Дакле, ако се постави питање монархије да или не, мој одговор се подразумева: Монархија да. Да ли монархија по сваку цену? Монархија је цвет наше историје, наше судбине и наших сабраних и појединачних личности. То не подразумева да она треба да буде и наш венац, то не, али монархија и обнова монархије дозвољава нам да једном заувек скинемо са дневног реда тај, наизглед, бесконачни циклус експериментисања чије смо жртве били довољно дуго и са довољно страшним последицама. Ми немамо права више да будемо део експеримента ни због себе, ни због наше деце, ни због успомене коју ћемо оставити за собом. Игром случаја, или ако хоћете и не само случаја, када се краљ Александар оженио потоњом краљицом Маријом десило се нешто о чему нико у том моменту није размишљао,  нити је то коме пало на памет. Тек касније се направила та веза. Испоставило се да је краљица Марија директан крвни потомак Стефана Немање. Њеним доласком код нас и браком између крвног потомка Стефана Немање и крвног потомка вожда Карађорђа затворен један миленијумски циклус. Светородна династија се вратила у Србију. То може да не значи ништа, а може да значи свашта . Ја у томе видим срећан  знак.

Питање: У тексту Владике Николаја “Бог, краљ, домаћин” не помиње се народ.

Одговор: Народ је у Богу и у краљу и у домаћину. Не постоји народ који је ван те три категорије, постоји само унутар њих и све те три категорије се налазе у народу. То је управо и била порука Светог Владике Николаја. Народ је народ када се у њему огледа и Бог и краљ и домаћин, кад се у њему огледа Бог онда је то Божји народ, кад се у њему огледа краљ онда је то државотворни народ, кад се у њему огледа домаћин онда је то човек породице., све то јесте народ.  

Питање: Каква монархија треба да буде?

Одговор: Када данас говоримо о монархији, ми причамо о уставној парламентарној монархији, не причамо о монарху, краљу који је самодржац, ми не причамо о краљу који је изнад закона, јер нико није изнад закона чак ни они који себе ставе изнад закона, пре или касније стигне их или људски, или Божји закон. Говоримо о монархији где постоји краљ као шеф државе и као носилац контролних овлашћења над онима који су изабрани да буду  и да спроводе извршну власт. Над њима је потребна контрола јер над њима  народ не може успоставити контролу  осим кроз гласање. Ако не дођете у прилику да гласате и да свој глас слободно дате ономе за кога сматрате да је заслужио, онда мора да постоји механизам и институција изнад те која може да доведе ту ствар тамо где би требало.  

Питање: Зашто је краљ Александар је укинуо устав­? ­

Одговор: Краљ Александар је укинуо устав када је у скупштини дошло до потезања пиштоља ,када су испаљени меци и када је држава дошла у опасност. После тога донет је нови устав који се код нас звао октроисани , а који  није био баш тако драматично октроисан како су то били устави од 1946. на овамо укључујући и жабљачки.  

Питање: Како је краљ Александар дошао на престо?

Одговор: Краљ Александар је био други син свога оца. Његов старији брат, принц Ђорђе је био престолонаследник од 1903-1908. Онда је престао да буде престолонаследник, не због тога како су, такође, волели да говоре у учионицама и у новинама како га је брат изиграо, него због тога што је у наступу неконтролисаног беса престолонаследник Ђорђе несмотреним ударцем убио свог послужитеља. Убио га је ударцем ноге у стомак, од кога је овом несрећнику перфорирала трбушна марамица. То је био апсолутно трагичан догађај, можете га назвати убиством из нехата и сигурно јесте. Тај свој злочин краљевић Ђорђе је платио најмањом ценом коју је могао да плати, потписао је абдикацију. Абдикацију је упутио свом оцу. Када је абдикација била прихваћена из Петрограда  је био позван краљевић Александар који се тамо налазио на школовању. Свој злочин краљевић Ђорђе је тешко испаштао. Испаштао га је једно време у болници у Горњој Тополници. У Горњој Тополници је отишао знатно касније. Као војник и као официр учествовао је у првом светском рату и својом огромном храброшћу  делимично се искупио за оно што је у тренуцима несмотрености, беса и неконтролисаности учинио, не до краја, јер таква ствар се не може никада до краја искупити. После тога краљ Александар је као главнокомандујући провео шест година на фронту и по ратиштима.  

Питање: Како се обогатио краљ Александар?

Одговор: Краљ Александар је наследио штедљивост свога оца краља Петра  I који је био необично штедљив човек. Многи шефови држава, то се не односи само на краљеве, имају цивилну листу. Једино код нас смо имали у лику Јосипа Броза човека који није има ни плату ни цивилну  листу него је укупан државни буџет био његов џепарац,а иначе шефови држава, а то је био случај код нас са краљем имају  такозвану цивилну  листу. Цивилна  листа је скуп свих трошкова који у току једне године припадају функцији  шефа државе. У цивилној листи се налази и владарева плата, трошкови издржавања  његових резиденција, плате особља, трошкови службених путовања  његових и трошкови пријема  иностраних гостију. У томе се налазе, такође, и специјални трошкови, пре рата у Краљевини Србији која је била јако штедљива земља, ако је неко био одликован орденом или медаљом морао је да плати државну таксу која је одговарала трошковима набавке те медаље, међутим, уколико се радило о одликовању за ратне заслуге ако се одликовање добило посмртно, ако се радило о сиромашној породици, или удовици или рањенику онда је трошак тог одликовања теретио лични краљев приход, краљ га је плаћао. Ово је пример како се то третирало. Цивилна листа краљева се одређивала  на период од пет до десет година, значи када  је једном Народна скупштина утврди она се није могла мењати наредних пет или десет година у зависности од тога на који је период донета, на њу није могло да утиче ни повећање буџета, ни евентуална инфлаторна кретања, она је била иста. Краљ Петар је имао неколико својих економија од којих је једну касније претворио у задужбину, то је Опленац. Те економије су доносиле приход о чему постоји документација у архиву Југославије која је интересантна јер се види где је узет кредит, под којим условима је враћан, и која је била камата . То је био један део прихода. Други део прихода краља Александра био је везан за  његов приход од мираза, колико год то можда чудно из6гледа, краљ Александар се богато оженио. Први двор који је Александар подигао, Дедињски двор, сазидан је углавном од средстава која су дошла од мираза. Могли сте прочитати у новинама једну апсурдну калкулацију која каже: “Ако је краљ имао толику цивилну листу, толико година, како онда да је оставинска расправа утврдила да његова имовина вреди више од тога”. Свако ко је икада подигао бар један  кокошарник  зна да оно колико вас кошта да подигнете тај кокошарник и оно колико тај кокошарник, кад сте га подигли, вреди није исто; и да не можете сабирати апсурдне ствари. Ово је врло грубо узето. Како је краљ Александар дошао до средства? Краљ Александар, као и његов отац, као и његов син су  били порески обвезници. Сваки динар који је ушао у краљеву  благајну био је оверен, проверен и на њега је плаћен порез. Краљ је плаћао порез као сваки нормалан грађанин. Када је узимао зајам од банке, узимао га је под условом као сваки други грађанин и ставио је хипотеку на двор. Постоји једна велика мистификација када је реч о дворовима. Да се ти дворови не налазе код нас већ у Мађарској  рекли би да су то виле, код нас се зову дворови с правом. Дворови које је подигао краљ Александар, а то су  две зграде на истом комплексу на Дедињу, биле су домови, биле су куће , а не официјелне резиденције које су се иначе налазиле у центру града и нису биле власништво краља већ државе. Краљ је становао у Старом  дедињском двору који је сазидан 1926. г. 1933.г. краљ је закључио да ће бити неопходна друга кућа јер ова није била толико велика, где ће живети када одрасту икада заснују породице, његова три сина. Бели двор је, дакле, велика  вила  са више станова. Сваки стан је намењен по једном од принчева. Када је убијен, краљ Александар је имао око четрдесет година и могло се очекивати да ће реално поживети још тридесетак година. Његовим убиством се све променило, па се променила и намена Белог двор у који се касније уселио кнез Павла. После рата у дворове се уселио Тито. Није се уселио у Стари краљев двор из три разлога: 1) зграда је сазидана у српско-византијском стилу који његовом менталитету није пријао; 2) двор је осликан копијама фресака из наших манастира; 3) у саставу двора налазила се црква, што му сасвим није одговарало. Због тога се уселио у Бели двор у коме свега тога није било, а да би показао своју идиосинкразију он је, поред Белог двора, сахранио свог коња, своју љубавницу и свог пса.  

Питање: Како објашњавате да су дојучерашњи комунисти и чланови СПС-а након промене власти постали монархисти?

Одговор: Ми смо малобројни народ, мали по снази, мали смо јер смо се много испостили, много смо се истрошили. Оно што у тако малом народу дугујемо себи, јесте да покушамо да имамо што мање оних са којима се не разумемо и са којима не можемо да се сложимо. У једном моменту када је СКЈ био на врхунцу кружио је податак да има два милиона чланова од којих су 1,6 милиона били Срби. За српски  народ од десет милиона, ако је заиста то било тако, то би значило, под претпоставком да је само један члан партије по породици, под условом да је породица била трочлана , значило би да је округло 50% српског народа  прошло кроз то. Ми нисмо овде ни да некоме праштамо, нити да некоме судимо. Као што не можете од људи тражити  да у  свакој прилици буду хероји, тако не можете тражити ни то да немају право на своје грешке и илузије. Кад год се поведе разговор где је ко био од 1941-1945 увек се чује двобојна теорија. Код нас су сви били анђели, а они на другој страни сви су били сотоне. То није тако. Има разних страна. Срео сам у мом, већ ево поприлично дугом животу, људе који су некада били жестоки комунисти, са којима сам често имао великих проблема. После одређеног броја година, када је све то постала стара прича и вода која је прошла испод мостова и када се поново сретнем са тим људима, они се не сећају себе из тих времена, а морам да признам да ни мени није стало да  их се сећам. Данас можемо да разговарамо нормално, мирно и да разговарамо о стварима о којима не мислимо исто, али врло добро разумемо у  чему се разилазимо. То је добро. Човек има права да погреши, друга је ствар што је он на одређеном месту и у одређеним ситуацијама радио, шта је чинио и какве су последице тога што је чинио? Оно у шта данас верује, у то не треба залазити и то је свачије право. Онај који је радио лоше, који је изазвао несрећу, који је делао на општу штету, тај ће одговарати пре или после. Од казне нико није побегао, питање је само где га је она сачекала.  

Питање: Ко је наш престолонаследник?

Одговор: Када је краљ Милан путовао по свету, он је, да не би свуда морао да пада под строги државни протокол, путовао под именом “гроф од Такова”. Сва документа су му била издата под тим именом. Када је краљ Александар, и пре него што је постао краљ, а и касније, путовао инкогнито користио je две титуле: “гроф од Тополе” и “гроф од Авале”. На то су му гласили пасоши и визе јер је путовао под алијансом. Наш престолонаследник користи титулу престолонаследника као што је његов деда користио титулу грофа од Тополе или грофа од Авале. Наиме, по уставу Краљевине Југославије и по статуту краљевског дом не постоји време без краља. Оног тренутка када је његов отац издахнуо, он је постао краљ Александар II Карађорђевић. Наслеђе круне код нас је моментално, безусловно и неопозиво; и иде по линији мушке примогенитуре. С обзиром да је краљ Петар II имао само једног сина, тај син је у секунди када је издахнуо његов отац постао краљ. Он је сматрао, и данас то сматра, да није прилично користити титулу краља а живети у изгнанству и зато је никада није користио. То не значи да краљ не постоји, краљ постоји. Често се постављало питање да ли се код нас престо наслеђује према примогенитури или избором, и ту је било разних прича и разних писања јер је вероватно неком било мило да каже : “Е, то није било тако него је овако”. Када је Карађорђе изабран за врховног вожда он је нешто мало касније био потврђен као наследник. Међутим, њега није наследио његов најстарији син, наследио га је, када су први пут збачени Обреновићи са престола, његов син Александар који је имао старијег брата. Aли, Александра је на престо изабрала скупштина. Од књаза Александра на даље није се променио ни закон нити устројство владалачког дома. По њему престо се наслеђује само и искључиво од стране најстаријег сина.  

Питање: Под краљем смо у двадесетом веку имали четири рата и преко два милиона мртвих Срба, а под комунистима око сто хиљадe мртвих. Како је онда боље са краљем?

Одговор: Ратови не избијају увек због тога што се човек реши да иде у рат, па опаше сабљу, узјаше коња, па каже: “сада ћу да ратујем!” Ми смо водили четири рата и у та четири рата, или бар у она прва три, направљена је Србија какву знамо данас и Југославија какву смо знали до јуче. Да би пала монархија био је потребан светски рат, а да би пала република била је потребна она сама. Онда видите ко је био бољи. Говорећи о томе да је пало два милиона Срба ви сте поменули нешто што је најболније. Ми смо заиста искрварили и превише. Али  ни онда државну политику није водио краљ него изабрана влада  на слободним демократским изборима. Ми смо, тврдећи да не ратујемо, изгубили јако много људи. На срећу и хвала Богу мање него што смо их изгубили ратујући. Они који су изгинули тада нису оставили иза себе само ојађене породице, већ и Србију која је била три пута већа него што је била пре тога и оставили су иза себе ослобођене српске крајеве. Ми смо нератујући изгубили оно за шта су ови људи погинули и уз то смо добили прогнане Србе. За ово не треба никога кривити, јер је несрећа превелика да бисмо тражили кривца. Упоређивањем оваквих ствари не можемо доћи до истине, она се на мртвима не да сагледати.

Пишите нам