Изашла је из штампе друга књига сведочења после 12 година.

Књига се може наручити на адреси аутора.

 

Део сведочења страдалих и мучених у ратовима која је прикупила и приредила проф. Дикица Станисављевић. Потребна је помоћ око објављивања сведочења. Заинтересовани се могу јавити на адреси:

проф. Дикица Станисављевић, ул. Томе Ивановића 24/2, 17530 Сурдулица,

Напомена: Нека имена и презимена су замењена иницијалима.

 Ђ.Д.  П.В.  В.М.

Ђ.Д. (Сведочење узето у присуству А. Ч. и П.Ћ. у просторијама приједорског Црвеног крста)

ИЗЈАВА  СВЕДОКА:

Био сам на одслужењу војног рока и заробљен сам у августу 1991. као регуларни војник тадашње ЈНА. Тога дана се војска из касарне Петрова Гора повлачила и усташе су камионе зауставили на Коранском мосту гдје су почели да кољу оне из првих камиона. Када сам то видио, скочио сам у Корану, али су ме ухватили, тукли, онесвјешћивали и вратили ме у касарну гдје су ме у подруму везали ланцима са седам катанаца. Тако везеног су ме наставили тући, сјекли су ме ножевима свуда по тијелу, гасили опушке, урезивали своја имена. ( У време узимања сведочења, ожиљци и тетоважа још добро видљиви). То су радили наизменице, неколико њих се смјењивало. Имам њихова имена истетовирана по тијелу. Нарочито ме тукла и мучила нека жена, Хрватица, Миланка, не знам јој презиме, а Марчац Звонко ми је насилу, комбиниркама, ишчупао све зубе кутњаке, а напред ми је два ишчупао и трећи сломио. Звонко је мој очух који је живио у Швајцарској и када је рат почео, дошао је овамо и мучио и остале Србе. Када је мајка дошла са полусестром, дјевојчицом од пет година, да види шта је са мном, јер је и она живјела у Швајцарској, Звонков брат, Марчац Славко који је и мене, заједно са Марчац Jандром пуно тукао, заклао је моју мајку и полусестру.

Пуно ме је мучио, иглом убадао и ножем сјецкао, неки Хусо од Калесије и Шпана из Дуге Ресе. Хусо ми је распорио стомак и шивали су ме неком великом иглом, при том су ми оштетили јетру. Тјерали су ме да прогутам читаву кашику, а онда су шири дио одломили и нагурали ми насилу у једњак дршку од кашике.. Тукли су ме и тјерали да потпишем своју смртну пресуду коју ће извршити клањем. Ја нисам хтио, и због тога су ме тукли. Питао сам их зашто ме осуђују кад ни метка нисам испалио, нити био ван касарне од почетка рата, они су ми рекли:« Не мораш ти бити нигдје на ратишту, једноставно, чим смо те ухватили у униформи, ти си за нас ратни злочинац« Једном ми осамнаест дана нису дали ништа јести, ни воде нису дали, већ сам преживио тако што сам им ноге прао и тјерали ме да по гутљај пијем те воде у којој сам им ноге опрао. Када би се у Карловачком затвору уморили, водили су ме на мучење у Сплит, у злогласну Лору. Био сам сав испребијан, исјечен, и стално су ме скривали од Међународног Црвеног крста.

Када су ме премјестили из подрума касарне на други спрат, једне вечери, када су се напили и гласно слушали музику, ја сам скочио са спрата, и, пошто је све било минирано, разминирао сам ту код зграде и поново око себе минирао и остао ту ноћ и сљедећи дан до предвече када су се они разишли  да ме траже и чекају на пунктовима. Из наредби сам схватио да једино патролу према Јастребарском нису послали и упутио сам се тамо .Двадесет и три дана сам путовао скривајући се и налетио на једну патролу, али сам их на вријеме уочио. Чекао сам ноћ и видио да пуно пију, а када су заспали, узео сам им оружје и побио их. Доле са пута су викали да су ушли диверзанти и према мени је полетјело тридесетак граната, али ме ни једна није чак ни ранила. На домак Јастребарског, заноћио сам у једној напуштеној кући и ту ме пронашао неки Србин обучен у усташку униформу и помогао ми да изађем тако што је платио једном Шиптару, Мемеди Амету,  2.000 ДМ и  овај ме је, покривеног у »голфу« довезао у Београд, а успут је на прелазима морао потплаћивати, тако да нису прегледали ауто, говорио је да вози брата болесног од рака на лијечење.

Знам да све ово изгледа невјероватно, али било је тако и појаснићу опширније. Када сам био код оног жбуна, дошло је њих на хиљаде близу минског поља. Њихов командант је био бијесан. Он је био јако близу те сам могао чути шта им каже: »Ђе сте ви били кад је побјегао? Не будете ли га нашли, све ћу вас побити. Јел ви знате да је он осуђен на смртну казну и да га нисмо приказали Међународном Црвеном крсту?« Било је то ноћу око пола једанаест ( двадесет и три сата). Онда су одатле, преко мoтoроле јављали центрима у Карловцу, Шврачи, Мрзлом Пољу, Дугој Реси, Огулину, Госпићу, Делницама и Ријеци, да ме траже и да ме морају наћи. Ја то све слушам и тако сам закључио да је најбоље кренути према Јатребарском. Када су се сви разишли, ја сам се тамо и упутио, али сам на том мјесту остао цијелу ту ноћ, сљедећи дан и тек навече, када скоро није било никога, изашао сам и кренуо. До Јастребарског сам путовао 23 дана. У једној напуштеној кући успут нашао сам нешто хране и ђе се задесим, онако под ведрим небом, ту заспим и настављам даље.

На три километара од Јатребарског наишао сам на њихове патроле. Они су били прикључили касетофон на акумулатор, слушали неку народну музику и пили вињак. Била је ноћ и ја сам чекао да се напију и када су поспали (заспали), ја сам се привукао, узео митраљез 84 (осамдесетчетворку), отишао иза једне куће, репетирао и побио сам сву шесторицу. Ту сам нашао и снајпер са пригушивачем муницију и инфрацрвене уређаје. Узео сам и неки њемачки двоглед и њиме видио на ауто-путу њихову милицију са »голфом« и »марицом« и доста њихове војске. Ја сам узео зољу која је била у рову, намјестио ИЦ уређај и дигао у зрак и »голф« и »марицу« и при том побио доста њихове војске. Затим сам узео снајпер, пригушивач и шест бомби и наставио пут. Одоздо су се они дерали као да су ушли диверзанти, четници. У мом правцу је полетјело и експлодирало око тридесетак граната. Нисам чак био ни рањен, ни гелер ме није погодио. Ја сам онда наставио пут и дошао у Јастребарско. Нисам примјетио, руке су ми крвариле још од претходног мучења и бјежања јер су ме свуда сјекли. За то вријеме у Карловцу мучили су ме свакојако, као што је напред речено. На тијелу су ми истетовирали »Жено, опери ми ноге« и тако измучен и израњаван сам бјежао и дошао у Јастребарско. На периферији градића, нашао сам једну напуштену кућу, широм отворену и ту сам ушао да спавам. На врата сам ставио један ормар и заспао. Било је свануло када је неко закуцао на врата. Ја сам са упереном пушком повукао ормар и отворио врата. Преда мном је био човјек у усташкој униформи. Питао сам га кога тражи, а он је рекао:« Дечко, претпостављам да си Србин, јер овдје не може други бити. Ја сам такође Србин, али имам лажна документа да сам усташа и да радим у Њемачкој, а као дошао сам да извучем породицу и да их водим у Њемачку. Ја ти желим помоћи. Видио сам те када си дошао овамо«. Не знам како, али ја сам му повјеровао. Нисам имао куд и пошао сам за њим његовој кући. Рекао ми је да има једног Шиптара који има ауто са таблицама њемачке регистрације, црвени »голф« и да превози Муслимане, Србе и Хрвате и да по једном члану тражи, у зависности гдје их вози: за Републику Српску  двије хиљаде марака, иста је цијена и за РСК и за Србију, а за иностранство је десет хиљада марака. Тај човјек, мој спасилац, Србин Драган, презиме му не знам, питао је Шиптара Амети Мемеда :«Колико тражиш да овог момка безбједно одвезеш у Београд?« Овај је рекао цијену и Драган му је дао двије хиљаде марака, а ја сам од њега затражио једно ћебе, покрио се на задњем сједишту и кренули смо. Знао сам да је за мном издата потјерница, али сам пошао на Божју срећу. На пунктовима су нас усташе заустављале, ја се нисам откривао, а Мемед је говорио да сам му брат који је оболио од рака и да ме вози у Загреб, а онда у Њемачку у болницу. Нико није тражио да се откријем јер су му вјеровали и свакоме је успут спуштао понешто девиза у џеп, а ја сам могао то да видим јер сам вирио испод ћебета. И на граници су га пустили без проблема. Довезао ме је и оставио на Жељезничку станицу у Београду. Када је полазио, дао ми је 500 ДМ и рекао да не дајем никакве изјаве никоме.

(Сведока су у карловачком логору терали да прогута дршку од кашике, а пошто је одбио, насилу су му је угурали у једњак и она је касније оперативно извађена  у Ургентном центру  и о томе има медицинску документацију. Осим поменутог мучења, свуда по телу сведока су трагови од опушака цигарета, засецања ножем и других врста мучења које је сведок набрајао као »мање битна« од наведених.  У прилогу сведочења Комитету предата Отпусница са ВМА).

Сведочење документовано  забележено октобра 1994. у приједорском Црвеном крсту у присусутву А. Ч. и П. Ћ. Сведочење забележила проф. Дикица Станисављевић

 

Н.В.

ИЗЈАВА  СВЕДОКА:

 

П.В.

ИЗЈАВА  СВЕДОКА:


Када је почео 2. свјетски рат ја сам имала седам година и била сам пошла у први разред. Нас је било четворо:три сестре и брат. Брат је сада у Београду, млађа сестра у Њемачкој, а једна је сестра овдје са  и код ње је мајка стара 80 година. Мами посебно тешко пада избеглиштво, јер тамо гдје сам ја рођена, ми Радете смо били прави богаташи. Овдје немамо ништа. У 2. свјетском рату су као цивили заклани моји: стриц Славко, деда Лука и отац Страило који је био рођен 1914.. Они су у то вријеме гонили овце у планину јер смо држали по двјесто оваца и пуно крава и тако они у мају отјерају овце и не силазе до октобра. Једино су силазили купити сијено, косити. Када су крајем јула  је ли 41. или 42. усташе дошле у село и наредили дједу да он и два сина сутрадан  дођу у село гдје ће бити Налог (конференција). На Налогу су се искупили сви, и Хрвати, и Срби и Муслимани. Ту су биле и наше комшије Хрвати и МУслимани : Шошићи, Бараче, Џепине, Баковићи, Мостарци... Када су се сви искупили, они су наредили:« Муслимани и Хрвати на једну страну, Срби на другу«. Онда су све Србе покупили и одвели у школу у Ливну гдје су их држали три дана. Жене су им носиле рану и дуван, а четврти дан су им узели цигарете и Иле Радета је рекао:« Сада смо готови, сада ће нас клати. Ко ће за мном, нек иде« и успио се ишчупати од свезате бодљикаве жице којом су све заробљене били свезали и скочио кроз прозор. Други му нису вјеровали и остали. Поново су их послије извели и повезали жицом бодовицом, бодљиком,, њоме су их зауздали као коње и тако их усликали , а слике оставили да њихови потомци виде шта су они радили те да и њихови наследници поново то раде. Ове заробљене су потом одвели под Прологом гдје су јаме, гдје се вадио пијесак, и по ноћи их свачијем тукли, ножем, чекићем, а неке су и живе у јаму бацали, сложили их и затрпали пијеском. Када смо им вадили кости, налазили смо и ножеве и жице онако како су зауздати и свезани били. Неки су дуго били тако били живи, а  напола преклани, и, када су их поливали кречом, неки се Гаџе, веома снажан човјек, издизао испод гомиле и онако недотучен, подизао сву гомилу на себи, а о томе је сутрадан причао Ситнић Ибро када се крвав враћао са клања:« А вридна Гаџе, све подиже на се«. Ибро је носио пуну торбу ножева и када је пролазио крај Радомирове куће, рекао његовом сину: »Брацо, реци мајци сад ће јој доћи Радомир«, а он га претходно заклао и бацио у јаму.

У јулу 1991. смо извадили кости из тих јама и ја сам их ишла прати. У јами су били убијени људи из села Врљике, Велики Губер и Тошњево. Била је јама и у Рујанима у којој су бачени старији људи, жене и дјеца. Таква је јама била и у Голињеву гдје су све побили, нико није остао жив, а највише их је живих бацало у јаме. Ту је страдала и моја тетка, Милка Пашин, која је имала око двадесетак година и у септембру мјесецу се требала породити, а усташе су све Србе поклале у периоду од 28.07. 1942. до 02,08. 1942.

Послије ослобођења се углавном живјело добро, али нисмо смјели занти (спомињати) своје страдале од усташа. Брат се ишколовао, а нас три смо завршиле само четири разреда, али се живјело и кућило, све до августа 1991.године. Онда је окренуло опет зло по Србе. Почео је рат у Хрватској и комшије Хрвати и Муслимани су се почели одвајати од нас. Ми смо се плашили, почели смо се искупљати и договарати шта нам је чинити. Некада отиђемо у Застиње, ускомешао се народ. Када су усташе ишле од Дувна према нама, све вичу:« Иду усташе, вечерас ће нас клати. Морамо бјежат«. Онда неки одлазе аутима. тако се грувало све до трећег мјесеца 1992. Тада ми муж оде задњим аутобусом којим се могло изаћи, оде код родбине у Београд, а онда се све затворило, није се могао вратити. Дошла тад у марту нека »црна легија« у Ливно и српски се народ узнемирио. Народ вели: треба ићи преко Крузи (планина Круг) у Гламоч. Тако ми је ћерка успјела кришом ноћу са дјецом тим путем побјећи. Када сам остала сама, ноћевала сам по комшилуку. Једно јутро дођоше усташе, натакли чарапе на главу да се не знају, било је 15. априла 1992., дошли и тобоже питају за оружје, али веле:«Дај злато, дај девизе«. Ја кажем да немам, а они ме угоне у кућу, затворе у једну собу, остало све преврну и однесу што им драго. Отели су тада и одвезли зетов ауто,радио, ТВ, трактор, а после се врата по још два аута, онај од друге ћерке и наш.

Старија ћерка, зет и дјеца пођу по изласку из Ливна за Сплит код заове, зетове сестре која је удата за Муслимана, рачунајући да ће их заштитити, али када су видјели да Србима нема госта и да би им зло могло бити, они оду за Љубљану, изваде пасоше и оду за Београд, а потом су дошли у Челинац. Млађа ћерка ми је такође избјегла у Србију.

Усташе су мене и још двије комшинице, Радета Зору и Радета Љубицу, отјерали у кућу Радете Миливоја. Баку, Радета Рајку, су оставили у кући и један јој је све вријеме махао ножем пред носем и страшио је и пријетио да ће јој очи извадити ако се само макне. Бака је дрхтала од страха, а они је питају што дршће те да престане, јер ће је заклати. Ни ми из те куће у коју су нас утјерали, нисмо смјеле изаћи, ни положити кравама, ни саставити телад са кравама, краве ричу, ми се маћи не смијемо. Тог понедјељка је био ужас. Када смо дошли кући Радете Миливоја, затекли смо пуно кућу чељади. Миливоје дршће јер је болестан, био је дијете 1941., беба, када нас је гоњало и снијег, хладноће и све друго учинило да је он остао неспособан, нити чује, нити види. Усташе нам кажу:« Док ми не дођемо по вас, сите ту, не смијете се никуд маћи, иначе ћемо вас свију побити«. Одатле Радета Љубица зове једну Хрватицу телефоном, Славку, и казује шта је са нами, вели да ће нас свију побити, а ова јој одговара да неће. И тако читав дан и читаву ноћ код комшија у кући сједимо и чекамо, док се они нису намирили, шта им треба однијели и отишли. Ми тек изјутра у девет пођемо својим кућама. Кад сам дошла у кућу, све испретурано, кревети изврнути... таман мало средим, кад ето ти други. Ја по ноћи одем код комшија и гледам гдје из моје куће носе фрижидере, имала сам два пуна фрижидера и пун замрзивач, они одвалише врата, уђоше и однеше све што нису претходног дана стигли. Зовем комшије Хрвате, кажу да ми ништа не могу помоћи. Зовем полицију, дођу и они примећу (премећу), претришу и оду без ријечи. Нас је било осам жена скупа, не боје нас се, људе нам похапсило, или избјегли. Онда дођу један дан око 20. августа и отјерају нас у затвор у Ливно. Тамо смо били два дана. По ноћи нам изведу мушкиће отале гдје смо били скупа, па туку, а када се врате – све плави. И пред нама их туку, скину их, нарочито младиће, па удри по њима док све не поплаве. А није нико био од војске и у униформи, све је људе (Србе) покупило из кућа. Туде су изводили Ждеру Милана, Радета Николу и једног младића из Жабљаке (села), Аенаут Ацо. Била су три брата и два су успјела изаћи, а њега ухватили и ту су га тукли. Он нема родитеље. Онда су га пустили кући и тамо га изубијали, свезали и запалили заједно са кућом, тако је изгорио. Нас су држали двије ноћи и два дана без хране, онда су жене и дјецу пустили, а мушкиће оставили. Једном су нас покупили и повели на размјену на Партизанско гробље, али су нас вратили. Тек други пут, 17. јула 1993. смо изашли тако што су нас потрпали у аутобусе и довезли у Челебић. Откад је заратило, ми смо били више од године тамо на своме, што затварани, што малтретирани, али смо били, ту, онда су нас размијенили, протерали.

Усташе су многе српске куће запалили. За једну ноћ је изгорјела кућа Арнаут Рана, Радете Душана, Радете Веселина, Радете Рајка и  моје појате. Ми смо излазили и гасили. Јавимо и полицији, али они дођу или кад ми угасимо, или кад све изгори. Свако вече је понеку кућу минирало. Тако су срушене и запаљене куће Пажина, Радете Љубе и кућа моје маме. Какву је само она имала кућу, све је блистало, затим су изгорјеле куће: Барбина, Слобина, Зоранова, Мићкова, мало је коме да није запаљена или минирана кућа.

Овдје смо затекли такође пустош и празно, куће на којима није било ни врата ни прозора, па скидај са оних порушених, нико нам није дао, нико није дошао да види како нам је. О нама овдје нико не брине, ноћу се пуца. Дуго је било ту по околини сакривених банди и групица муслиманских екстремиста, веле да их на Козараи има јој по неким земуницама. Шта је њима доћи по ноћи да нас ово шачице избјеглица побије, јер су нам мушки на линијама. Ево ће прољеће, немамо сјемена. Кад што од гардеробе , прво се у граду (Приједору) пробере, па онда неке неупотребљиве прње дођу до нас. немамо од чега живјети. Кладушке избјеглице дошле су и дотјерале своје ствари, имају краве, ми ништа. Нико о нама не води рачуна. Ту долазе, возе, носе све од напуштених и срушених кућа. Нама су једне ноћи пуцали у кућу у новембру 1993. Метак је улетио кроз WЦ, да је неко био ту, погинуо би.

(У Козарцу постоји милицијска станица, и када сам први пут долазила код сведока, нико није погледао ауто Рудника Љубија чији ме возач, по налогу директора, одбаци до удаљених сведока када има времена, и, нарочито, када има горива. До оних који су 5 до 10 км удаљени, идем пешице, тако да се често деси да у једном дану пређем 20 и 30 км, узимам документа која су ретка и која сведоци чувају као очи у глави, фотокопирам и враћам. Када сам други пут дошла у Козарац, дежурни у милицијској станици су нас зауставили, дуго испитивали, испитивали возача који је имао кнап време да ме одбаци, обави неке послове и поново дође по мене. Будност ових милиционера поздрављам, али збуњује чињеница да само на педесетак метара од њих из једне напола срушене куће камионима приватници товаре неке жице, а дуж читавог пута смо сретали  више њих који тачкама (колицима) развлаче материјал са полусрушених кућа, а крај самог пута нека двојица су се упињала да изваде и на тачке натоваре, неку велику, водоводну, или канализацијску цев).

Приједор, Козарац, март 1994.

В.М.

ИЗЈАВА СВЕДОКА: 

Ја сам била удата у Стипану код Вргинмоста и живјела сам ту све до августа 1995. Хрвати су били близу нашег села, у њиховом селу је била бензинска пумпа. Ми смо ишли тамо по гориво. Имали смо заједничку пијацу, вагу за стоку и никад није долазило до сукоба. Онда је почео рат и тај дио је био српски. Наши су их протјерали преко Купе. Наши су онда држали положаје и помагали су им Хрвати, они који нису хтјели отићи. И њихово старије становништво је остало, ми смо их хранили. Биле су двије бабе у Црној Драгој, и једна је умрла 1993., а наши су је сахранили као да је наша. Хрватске породице Шунтић, Бречан Стево и Парапатић Марка су биле све вријеме са нама и у нападу на Лисину, ишли су на положаје са нашима.                             

Пад Вргинмоста је био у петак. Почели су тући ујутро 04.08. 1995. и тукли ујутро, у подне, навече, све по цивилном насељу. Наши нису одговарали на ватру. У недјељу у два по подне смо кренули од куће са трактором. Онда смо дошли пред Глину и тамо су нас тукли авионима. Авиони су бомбардовали колоне. Ја сам са шесторо своје дјеце кренула од куће, иначе сам мајка десеторо дјеце. Кренули смо са комшијама трактором. Најстарија ћерка је 21 годину, а најмлађи син ми је 6 година. Када смо кренули, нисмо знали куда идемо. Рекли су :”Остављајте све и идите” , а куда, ни они не знају. У Глини су нас напали и тукли авионима. Ми смо побјегли са трактора и сакрили се куд је год ко стигао: у живицу, кућу, под дрво. Онда су бомбардовали Глину. Ми идемо даље. Дошли смо близу ДВора и опет су нас тукли. Пуцали су топовима на колону пред уласком у Двор. Тада је било много погинулих. Од оне које знам је погинула Радина ћерка, Зора Маслић, стара око 35 година. Остале не знам и нема времена да се сазнаје, хаос је, не можеш ништа видјети, гледаш да спасеш дјецу. Многи су остали у окружењу. Ту је био комплетан Кордун у окружењу. Неки су се враћали кући, други су бјежали према Жировцу. Од оних што су се вратили кући, заклани су: Богдан Јањић стар 19 година, он је из Јанића, село Шљивовац, Вргинмост, затим је убијен Душан Крагуљ, стар око 50 година, комшије га нашле објешеног у воћњаку, он је из села Чермошнице код Вргинмоста. Убијен је и Никола Тић, стар 70 година. Њега су убили у кући његовој јер је био остао када смо излазили. Он и жена му нису имали подмлатка никаквог и остали су. Усташе су им узеле један трактор и хтјели и други. Никола није дао и тад су га убили. Са његовом женом не знам шта је било, вјерoватно је и она убијена. Марију Тепшић, стару 80 година из села Стипана ухватили су у Глини 1995. у августу и одвели је у Сисак у логор и тамо је убили.

Прије Двора, када је ударило по колони, дошло је наређење да идемо напред за Топуско и да ће нас Унпрофор водити ујутро даље. У Глини код болнице, на мосту, је дошло наређење да се гасе свијетла на тракторима и на колима док прођу тенкови. Тенкови хрватски су зашли и пресјекли колону прије Глине, а по нама је ударила пјешадија истог момента када је наређење било и чим су свјетла погашена. Ја сам била на трактору са млађих шесторо дјеце, у приколици трактора, и били су дошли до самог трактора. Два Хрвата су стајала у дну приколице и један је пукао и метак је пролетио мени крај ува и ударио у страну трактора и ја сам зграбила троје мале дјеце. Оно троје већих су сами скочили и побјегли им скоро из руку. Да су нас ухватили, били би нас побили. Бјежала сам с дјецом иза неке зграде и дошла до пруге. Ту сам пристигла неку бабу која је носила бијели јастук на глави, ја јој кажем да баци јастук јер ће је видјети, а она вели: “А на чему ћу спавати?” Она је наставила да бјежи, а за нама трче усташе. Ја сам са дјецом полегла у један шанац. Срећом сам имала све црно на себи те ме у ноћи нису могли примјетити и легла сам преко дјеце, а преко мене су усташе прескакале. Колико их је било, не знам, али су јурили ону бабу и не знам јесу ли је стигли, или не. Са мном је било све шесторо дјеце. тада су мене комшије оставиле и отишли на другу страну. Ноћ је била, једанаест сати ноћу. Све је то било 06. августа 1995. Свак је бјежао, спасавао се како је ко знао. Тада су се усташе вратиле из јурњаве за оном бабом и опет су преко нас прескакали. Ја се нисам хтјела помјерати док они не прођу, а и дјеца су сва ћутала. Онда сам ја с дјецом кренула уз неко брдо, преко неких кромпира, и када сам се попела, из Глине се зачула страховита вриска, све нејач жене и дјеца вриште: “јој, убише!” Чују се пуцњи, јауци, права ватра била. нешто је горјело. Била сам се право преплашила. Кренула сам с дјецом кроз неку шуму, куда је водила, не знам, али сам избила код  једног гробља близу цесте и већ је било јутро 07. августа 1995. Било је ту и неко село и у њему смо нашли једну баку и човјека, ко су не знам, човјек је некако чудно говорио. Онда смо наишли на још једну старицу која рече да има 89 година и питали је куда води овај пут. Она нам рече да је према Жировцу. Онда смо се спустили низ један шљивик и ту је био мали поточић и пили смо воду.

На брду док сам била, видјела сам колону, али их нисмо могли стићи. Ту крај поточића смо наишли на групу, такође залуталих Срба. Дјеца уморна и траже да се мало одморе. Са собом сам једино имала ћебе једно и прострла га по трави да легну. Троје малих, онако гладних и уморни, јер нисмо имали ништа за јести, само смо, гдје наиђемо пили воде, легли су и одмах заспали. Ми смо били заклоњени ивикама, врбама, шибљем, али су по нама распалили Муслимани са супротне стране. Тукли су по колони у Жировцу и једна је граната пала врло близу нас на мање од три метра. Ми се завукли у жиле  корјења врба и друга граната је пала на метар од нас и све по нама земља и бусење попадало. Народ који смо били нашли ту, сав се разбјежао, није било више никога. Дјеца питају куда ћемо даље бјежати. ја велим: низ воду, јер нисмо смјели ићи даље према Жировцу, морали смо назад. Нас су кроз шибље спазили и гађали гранатама. Погнути идемо увалом, а све по нама пада земља и шибље од граната. На нашу срећу ни једно од нас седморо није било ни рањено. У један сат по поноћи избили смо на неко брдо и видимо групу народа.Чујемо гдје коњи ржу и једна жена позва:”Симо!” те чујемо да је наш народ и придружимо им се. Били су то људи из околине Војнића. Нисмо имали ни избора, јер ако идемо лијево-Муслимани, десно опет Муслимани, а ако се враћамо натраг – чекају нас усташе. Ја сам одлучила да идем том народу, па шта буде. Групица народа која нам се успут придружила, пође са мном када су видјели да дјеца и ја идемо, а претходно смо молили једног човјека  да пође и извиди чији је оно народ, а његова жена вели:”Куд њега шиљеш да ми погине?”

Кад смо изишли у то село био је ту наш народ и наша војска. Војска је и мене и дјецу смјестила у једну кућу да преспавамо и одморимо се. Изјутра смо потражили нешто хране дјеци јер три дана нису ништа јела пошто је све онако и храна и одјећа остало на трактору на путу. А у уторак око 14 часова дошло је наређење да идемо, да ће нас, дјецу и мене, возити војни камиони. Ко је имао трактор, кренули су трактором. С тијем камионом сам ишла скоро до Старог Села удаљеног од Топуског око 2 километара и ту нас је ухватила ноћ и ту смо, надомак Топуског, преспавали. Камион је био пун муниције не којој су дјеца лежала. У грму крај пута чујемо гдје пјевају усташе. Не смију да нас нападају јер су са нама ишли и Унпрофор и милиција, али сам се бојала да неко намјерно не баци шта запаљиво и не одлијете ми дјеца у зрак.

Онда су наредили да се муниција избаци ван. негдје око 12 сати дошло је наређење да се креће за Топуско, а одатле ћемо ићи аутобусима. Ту је дошао и камион и дијелио конзерве. Морали смо пјешице до аутобуса, али је ударила тако јака киша и све по нама лије. Док смо ми дошли, сви аутобуси пуни. Како кога шофера питам, каже:” Све је пуно, чекај, возиће Унпрофор”. тада у пролазу чујем гдје причају између се неки, а не знам их, кад је све то покисло, промијенили се људи:”Маца је побјегла са шесторо дјеце, мора да је погинула, одвојила се од колоне”. Станем и гледам ко говори, гледам гдје са дјецом да уђем. У аутобусима кркљанац. Загрнем ћебе преко дјеце и себе, оно пуно воде, не могу га носити. Овај син од пет година, Свађимир Видовић, имао је на себи само кратке панталонице, а у руци је понио двије играчке у руке и стално, док смо бјежали, држао их у руци, зеку од плиша и гумену лутку. Он је и кључеве од куће пренио у свом џепићу од панталоница. Слађана, дјевојчица од осам година, је такође носала лутку читаво вријеме коју јој је Унпрофор дао за једну Нову годину и она је у  Србију дошла потпуна боса. И обилазим ја тако у Топуском око аутобуса, не мигу се попети, док не дође један војник, уђе у аутобус, истјера млaде људе, војску и ми тијем аутобусом кренемо. Возио је возач Ђуро. У путу ми је, на пол пута, заболило ћерку Слађу, добила је велику температуру и глава је бољела. Дочекала нас је Хитна помоћ и одмах су је смјестили у болницу.

Наш аутобус је имао дуплу милицију и нису нас успут каменовали. Хрватска војска је била са сваке стране пута, на свака три метра су стајали док смо ми пролазили. У Врању сам била два и по мјесеца јер ми је ћерка била болесна. Имала је упалу плућа. Одатле су ме с дјецом пребацили овдје у Лепеницу ( селу између Хана и Врања) у просторију без струје, а од вјетра је била пала табла стакла што застакљује једну читаву страну просторије и онда смо добили собу.

Мој син, Душан Видовић, има 27 година, сада је у Земуну активан војник, а био је у Вуковару 1991., послао га његов командант и тамо је био заробљен и одведен у Загреб са још њих десет војника. Са њим су била још двојица војника Шиптара који нису хтјели дезертирати, већ су и они били заробљени. Три ноћи су молили стражара да их пусти, они нису хтјели. Једну ноћ су успјели да удаве два стражара и обукли су њихову униформу да их не препознају и побјегли. Један од тих стражара је био Шиптар, комшија једног од заробљених војника, а други стражар је био Хрват. Ишли су кроз Карловац према Босни и један од војника је добио кап на срце јер су пре уласка у Босну видјели гдје усташе дјевојчицу од двије и по године окрећу живу на ражњу као печеницу. Тај војник је био херцеговачки Србин који је имао толику сестру код куће, па је помислио на њу и срце му препукло. Тај призор је видио и мој син и причао о томе. Када су прилазили граници у Босни, дочекала их наша војска и уперили пушке у њих, а мој син је изашао из кола и рекао: “Дечки, пуцајте и убијете ако то заслужујемо, али станите да вам кажемо ко смо и одакле долазимо. Када су их наши саслушали, остали су нијеми, пушке им из руку попадале. Мој млађи син Љубомир Видовић, рођен 1972. био је у Петрињи као извиђач. Задњи пут је код куће био 17.12.1993. Касније, док је био у Слуњу, биле су сестре код њега, а од 1994. не знам ништа о њему.

Када сам почињала да подижем дјецу, нисам имала ништа. Сада ми је од имовине остала кућа 13x6 са подрумом, трактор, коњи, краве, земље шуме и оранице, свиње, овце, живинчад. Остали смо сада без ичега.

За све ово са нама из Крајине што се догађа сматрам да је крив Туђман и Америка.

Лепеница, Владичин Хан, 11. јуни 1996.                             

Сведочење забележила  Дикица Станисављевић

 

Пишите нам