ВЕРА

Ето - jа дишем,
радим,
живим
и стихове пишем
(онако како умем).
Са животом се строго
гледам испод ока,
jер се и са њим борим
колико могу.

Са животом смо у завади
али то то не примаj тако
да jа живот мрзим.
Напротив, напротив! -
Све до смрти,
живот, са грубим
челичним шапама,
ja ћу волети!
Волећу га.

Рецимо, ставе ми омчу
око врата
и питаju:
"Би ли и сад живео?"
Крикнуо бих брзо:
"Збаците!
Збаците!
Збаците одмах уже,
злочинци!"

За живот бих
учинио све.
Летео бих
пробном машином по небу
ушао бих у ракету,
и разорном ракетом, потпуно сам,
тражио бих
у пространству
непознату планету.

Али ипак, волео бих
у срећном тренутку,
да гледам како се горе
небо плави.
Jер то би ми био
приjатан осећаj
да ћу jош живети,
да ће ме jош бити.

Ето, рецимо,
ви ми судите колико?
И, рецимо, одузмете ми
макар пшенично зрно вере.
Шта бих jа?
- Jа бих крикнуо,
крикнуо до бола,
као у сну
рањена звер.

Шта би од мене
остало тад?
Тренутак након пленидбе
био бих уништен.
И jош jасниjе
и jош боље -
након пленидбе, одмах,
био бих - ништа.

Можда би хтели
да ми помутите
веровање
у часне дане;
моjу силну веру
да ће сутра бити
живот много болљи,
живот много лепши?

А какав ће бити отпор, молим?
Оружан?
Не, ниjе умесно!
Остало се исто не исплати.

Моja jе вера
у оклопу заштићена
и меци коjи би га пробили
jош нису пронаћени!
Нису пронаћени!