HIV
Virus humane imunodeficijencije (HIV) pripada familiji virusa Retroviridae, podfamilija Lentivirinae. Virus ima sve karakteristike retrovirusa. Velicina mu je 100-140 nm, ima nukleoproteinsko jezgro i dvoslojni lipoproteinski omotac. U jezgru se nalazi ribonukleinska kiselina (RNK) i neophodni enzimi: reverzna transkriptaza, ribonukleaza i integraza . U genomu virusa nalaze se tri strukturna gena potrebna za replikaciju virusa: gag (za sintezu proteina kapside viriona), pol (za sintezu enzima) i env (za sintezu glikoproteina omotaca) kao i sedam regulatornih gena. Funkcije ovih gena su poznate i oni upravljaju sa umnožavanjem virusa. Oko genoma i enzima jezgra nalazi se proteinski omotac, koji predstavlja antigen jezgra protein 24 (p24) . Na površini virusa nalazi se lipoproteinski omotac, koji nastaje od omotaca celije u kojoj se virus razmnožava, dok drugi deo omotaca potice od samog virusa i njega cine glikoproteini 41 (gp41) i 120 (gp120) koji su kao šiljci pobijeni u lipoproteinski omotac .
Ovakav sastav virusa, kao i saznanje da je dve decenije pre utvrdivanja ovog oboljenja bilo osoba koje su umrle od infekcije sa HIV-om, što je potvrdeno ispitivanjem njihovih seruma koji su sacuvani u zamrznutom stanju, sasvim sigurno odbacuje tvrdnje da je HIV veštacki napravljen i namerno izazvana epidemija sa njim.
Virus humane imunodeficijencije je dosta osetljiv u spoljnoj sredini i temperatura od 56 stepeni celzijusa ga inaktiviše za 30 minuta. HIV je osetljiv i na jako visoke i niske vrednosti pH (<3 i >10). Derivati hlora (Na hipohlorit 0,5%) su najbolje dezinfekciono sredstvo za HIV kao i alkohol (70 %). Temperature do -70 ° C virus ne oštecuju, a otporan je i na UV i gama zracenja.
Virus se preko gp120 vezuje za molekulu CD4 koja se nalazi na glavnoj regulatornoj celiji imunog sistema pomocnickom T limfocitu ( CD4 T limfocit ) , CD4 molekul se nalazi i na makrofagama, glijalnim celijama mozga, dendriticnim celijama kože i sve one mogu vezati HIV za sebe i postati inficirane. Posle ulaska u CD4 T limfocit, virusna RNK se pomocu enzima reverzne transkrtiptaze (obrnuti prepisivac) prepiše u DNK (dezoksiribonukleinsku kiselinu) i ugradi u genom domacina kao provirus. Ovako ugradena virusna DNK koristi normalne mehanizme domacinove celije za svoje umnožavanje, onemogucujuci na taj nacin regulatornu funkciju CD4 T limfocita, a samim tim ruši sposobnost imunog sistema da se brani od mikroorganizama. Inficirane celije mogu se naci u mozgu, limfnim žlezdama, timusu, plucima, kostnoj srži, koži kao i u tankom i debelom crevu.
Prenošenje HIV infekcije
Osnovni nacin prenošenja HIV infekcije je seksualni kontakt . To je prirodni nacin prenošenja i pretstavlja najveci problem u sprecavanju širenja infekcije. Prenošenje seksualnim kontaktom je problem jer je seksualni nagon, posle nagona samoodržanja, najjace ispoljen nagon i to posebno u mladih osoba. Ove osobe su u isto vreme i najugroženije i pretstavljaju oko 90% obolelih u dobu od 15 do 45 godina starosti, kako muške tako i ženske populacije. U spermaticnoj tecnosti muškaraca, kao i u vaginalnom sekretu žena, koji su inficirani, nalazi se veliki broj celija inficiranih HIV-om. Može se smatrati da je dovoljno da jedna celija inficirana HIV-om prodre u organizam i dode do limfnih organa i da dovede do infekcije HIV-om sa svim vec opisanim posledicama. Kada je u pitanju vaginalni seksulani odnos, HIV se lakše prenosi sa muškarca na ženu jer je vaginalna sluzokoža mnogo osetljivija i lakše se stvaraju mikropovrede zahvaljuci kojima virus iz sperme dospeva u krvotok žene. Najrizicnijim se smatra analni seksulani odnos jer je predeo analnog otvora i rektuma bogat krvnom sudovima a sluzokoža je tanka i podložna povredama. Oralni seksualni odnos se takode smatra rizicnim i to po oba partnera s tim što je aktivni partner u vecem riziku u odnosu na pasivnog. Pored svog prirodnog, seksualnog, nacina prenošenja HIV infekcija se može preneti krvlju (upotrebom istog šprica za ubrizagavanje droge, ubodom medicinskih radnika prilikom hirurških intervencija ili davanja injekcija osobama inficiranim sa HIV-om, bratimljenjem, tetoviranjem itd. i tokom porodaja novorodencadi u HIV pozitivnih majki). Treci moguci nacin transmisije HIV-a je vertikalnim putem tj. sa inficirane majke na plod u trudnoci, prilikom porodaja ili prilikom dojenja, putem majcinog mleka. U novije vreme trudnice inficirane HIV-on podvrgavaju se antiretrovirusnoj terapiji i tada je verovatnoca radanja HIV inficirane dece 1-5%, za razliku od slucajeva gde nije primenjivana terapija kada taj procenat iznosi oko 30%.
Prenošenje preko transfuzije krvi ili krvnih derivata prakticno je onemoguceno jer se i krv, kao i tkiva i organi za transplantaciju uzimaju samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om. U našoj zemlji od 1987. Godine zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi i tkiva i organa na HIV.
Definitivno je utvrdeno da se HIV infekcija ne prenosi:
• rukovanjem
• poljupcem
• korišcenjem istih prostorija (stan, kancelarija, škola)
• korišcenjem istog telefona, kompjutera
• korišcenjem zajednickog pribora za jelo
• korišcenjem istog pribora za pice
• spavanjem u istom krevetu
• grljenjem
• korišcenjem istog kupatila, peškira
• ubodom insekata
Testiranje na HIV
Detekcija HIV-a u organizmu može se izvršiti pomocu dve metode:
• otkrivanjem samog virusa tj. njegove genetske strukture (PCR metoda)
• otkrivanjem specificnih antitela na HIV u krvi (Eliza i Western-Blot test)
Primenom PCR metode može se neposredno po inficiranju otkriti prisustvo virusa u organizmu, medutim nedostatak ove metode je to što je ona skupa i zbog toga se ne primenjuje rutinski.
Test koji se koristi u širokoj primeni je Eliza i on se još naziva i screening test. Ovim testom se otkrivaju antitela u krvi, ali njega ne treba raditi ukoliko od rizicnog kontakta nije prošlo minimum 6 nedelja a poželjno je da se saceka do 3 pa i 6 meseci jer tek tada rezultat testa sa sigurnošcu prikazuje HIV status . U toku ovog vremena (prozor period) inficirani organizam stvara imunološki odgovor u vidu antitela koja se mogu otkriti testom.
Rezultat testa može biti:
• HIV negativan (seronegativan ili nereaktivan)
• HIV pozitivan (seropozitivan ili reaktivan)
Ukoliko je rezultat Eliza testa pozitivan to znaci da je osoba inficirana HIV-om. Kao potvrda ovog testa radi se ponovni test i to Western-Blot i ukoliko je i on pozitivan to nedvosmisleno ukazuje da je ta osoba zaražena HIV-om.
Klinicka slika HIV infekcije
Ulazak virusa u organizam najcešce ne izaziva neke vidljive promene. U oko 10% inficiranih, dve do šest nedelja od infekcije mogu se zapaziti nespecificni znaci oboljenja koji u mnogome potsecaju na bolest zvanu infektivna mononukleoza. Nalazi se povecanje telesne temperature udruženo sa povecanjem površnih limfnih žlezda, zapaljenjem ždrela, bolovima u mišicima i osipom po koži koji može da lici na osip koji se vida kod malih boginja (morbiloformni osip). U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela na protein omotaca virusa gp41, koja su specificna za HIV i koja se najcešce mogu dokazati 4 do 6 nedelja od infekcije, mada se u nekih osoba serokonverzija, odnosno pojava antitela na gp41 razvija 6 do 16 meseci posle infekcije. Ovaj se period zbog toga naziva period prozora (window period), kada postoji infekcija, kada inficirani može da zarazi druge osobe a uobicajeno testiranje ne otkriva prisustvo antitela na gp41 . Ipak i u ovom periodu može se dokazati prisustvo proteina p24, koji pretstavlja antigen proteina jezgra virusa, i sa sigurnošcu utvrditi infekcija sa HIV-om. Veoma retko u ovom stadijumu dolazi do teškog akutnog zapaljenja moždanih opni i mozga, izolovane paralize facijalnog nerva ili do akutnog zapaljenja jetre.
Sve navedeno ukazuje da, po pravilu, infekcija sa HIV-om protice nezapaženo, da inficirani ne zna da je virus u njemu i da on može da ga prenese drugima.
Iz stadijuma primarne infekcije prelazi se u stadijum asimptomske serokonverzije, kada mogu da se dokažu antitela na gp41, a ne postoje nikakvi znaci koji bi ukazivali da je osoba inficirana sa HIV-om. Ovaj stadijum može da traje godinama i on pretstavlja najopasniji period za dalje prenošenje virusa i zaražavanje drugih osoba.
Klinicki simptomi se javljaju u proseku posle nekoliko godina (7 do 10 godina pa i duže) od infekcije, mada se u nekim slucajevima kada postoje i druge , pre svega polno prenosive) infekcije mogu ispoljiti i posle nekoliko meseci od infekcije i najcešce sa manifestuju sa generalizovanim povecanjem limfnih žlezda. Povecenje limfnih žlezda je ispoljeno u vratnom, i to narocito na zadnjem delu vrata i pazušnom predelu. Ovo stanje može potrajati više meseci kada pocinju tzv. konstitucionalni simptomi side koji se karakterišu gubitkom telesne težine više od 10% od normale, povecanjem telesne temperature preko 38 ° C, koja traje više od mesec dana, proliv koji traje kontinuirano ili sa prekidom više od mesec dana, gljivicna infekcija usta i ždrela, herpes na usnama ili genitalijama koji dugo traje i ponovo se javlja. Sve ovo je praceno, po pravilu, sa smanjenim brojem crvenih krvnih celija, krvnih plocica, belih krvnih celija, povecanjem koncentracije proteina i to posebno imunoglobulina u krvi, kao i smanjenjem broja CD4 T limfocita u krvi. Javljaju se promene na perifernom nervnom sistemu kao i na centralnom nervnom sistemu (AIDS Dementia Complex) koje dovode do teških poremecaja sa gubitkom mogucnosti orijentacije u vremenu i prostoru, neprepoznavanjem najbliže okoline. Razvijaju se razne vrste tzv. oportunistickih infekcija , sa mikroorganizmima koji po pravilu ne izazivaju oboljenja u zdravih, mladih osoba ili je klinicka slika ostalih infekcija znatno teža i manje osetljiva na uobicajenu terapiju. Tu spadaju infekcije sa protozoama Pneumocistys carinii, kriptokokoza, cripotosporiodoza, toxoplazmoza, koje izazivaju najveci procenat smrtnih ishoda u inficiranih sa HIV-om, zatim oboljenja izazvana uzrokovacem tuberkuloze (mycobaterium tuberkulose) kao i netipicnim mikrobakterijama, teškim glivicnim infekcijama Candidiasis, Aspergilosis i dr., virusima iz grupe herpesa kao što je Citomegalo virus (CMV) i Ebstein-Bar virus (EBV). Kao i drugi patogeni ili uslovno patogeni mikroorganizmi.
U ovom stadijumu javljaju se i tumori i to pre svega Kaposi sarkom , koji može pored kože da zahvati i unutrašnje organe kao i tumori B limfocita, tzv. B limfomi, koji se najcešce razvijaju u mozgu i pretstavljaju najcešci uzrok smrti u HIV inficiranih u kojima su se razvili.
Kako je sposobnost normalne imunološke odbrane pre svega vezana za glavnu regulatornu celiju imunog sistema CD4 T limfocit, to uništavanje ovih celija smanjuje mogucnosti odbrane. Odredivanjem broja CD4 T limfocita u krvi inficiranih moguce je predvideti prelazak iz asimptomatske faze infekcije u razvijenu fazu infekcije i razvoj tumora (stadijum side ). Smatra se da kada broj CD4 T limfocita u perifernoj krvi, sa oko 1000 na kubni milimetar kod zdrave osobe, padne ispod 200 na kubni milimetar, ispoljavaju se svi glavni oblici infekcije i tumora kod side.
HIV ne ubija inficirane . On onemogucava njihovu normalnu imunološku odbranu uništavajuci CD4 T limfocite, i na taj nacin omogucuje da veliki broj uslovno patogenih i patogenih mikroorganizama dovede do teških infekcija i tumora koje se veoma teško lece i koji na kraju dovode do smrti inficiranih sa HIV-om.
