English

Тихомир Левајац:
Јопет суданија

Уместо пресуде

Изрицање пресуде било је заказано за уторак.
Светина је о томе била обавештена, па је у судницу нагрнула као да је циркус Медрано стигао. Али у судницу се није могло ући од новинара, сниматеља, свакојаких моћника и плаћеника, који су том чину свакако свечан тон давали.
Оптужене Приче су биле у једној кабини, као у сабирном центру, смештене. Биле су збринуте, заштићене и замандаљене, да им неки непромишљен поступак појединца, или нечија злурада мисао, не би наудила.
Биле су непробојним стаклом од неправде заштићене.
А судије су биле свечано обучене.
Као о Белој недељи.
Дивни а смркнути, с рошчићима на глави, а у црвенкастој мундири.
Црвенкастој и црној.
А тужилац, тужилац је све, својим изгледом, засенио.
Замотан у широке и дуге хаљине, са слаповима свиле испод подбратка, личио је на неку свилену бубу, на бубу која се добро, на месту које је сама изабрала, учаурила.
И кад је проговорио, Приче нису стрепеле од његових оптужби, колико од придика. Нека их оптужује колико хоће, само да им придику о моралу, и правди, не држи!
Јер сваки суд који о моралу говори није моралан.
Иако су оне, оптужене, у овом свету саме, без заштите, иако је народ којем припадају мали, сиромашан и без савезника, оне нису без части.
Напротив, имају је више него они који им суде, јер њима, силнима и обеснима, није ни потребна.
На несрећу, тужилац је баш о правди, части и поштењу говорио. И о истини и слободи, и човеку као украсу света, као да је овај свет од слоноваче.
И о јединственом свету, о свету у којем влада демократија, правда и слобода, и све тако о неким глупостима. Па је о Европи, као златном врту, говорио, о томе како ће она бити лепа, као да је љу-битељ природе а не тужилац Међународног суда правде у име неправде.
Толико је лепо говорио да је један кактус, у уг-лу суднице, у великој посуди, процветао.
А и лептирићи мали шаренијех крила, кроз судницу су почели да лете.
Онда је председавајући Слудећег већа устао, господин Мамбо Xамбо Карамбо Буту Корбуту. То је био знак да оптужене устану, да бранилац на задње ноге стане, да се новинари плафону приближе, да камермани нове азимуте заузму.
Господин председник се мало накашљао, онда главу нивелисао тако што је десну обрву подигао а леву спустио, па гласом, којим говоре они који равнотежу губе, проговорио. А онда када је проговорио, седам је сати говорио и неприметно, мало- -помало тон дизао, како би изрицање пресуде театрално деловало.
После десет хиљада речи, господин председавајући је најзад Приче кривим прогласио! Осуђују се за лажно сведочење. Оне су у својим причама рат приказивале онако како Стутутом Вашког трабу-њала није прописано!
А рат је био онакав какав га Трабуњал види, а не онакав каквим се оптужене упињу да буде!
А приказивати рат и ратна збивања онако како их оптужене виде, па макар и то што се прича и истинито било, то је напад на Нови Светски Поредак, и овај Суд, који га штити, наравно.
Осим тога, Приче се проглашавају кривим и зато што су причале приче које се могу с оба краја тумачити, што се могу и с лица и с наличја сагледавати, и што се понекад не могу с вана, већ се морају изнутра, гледати.
А то ни по једном члану Стутута Трабуњала није дозвољено!
Јер Суд има Стутут у којем јасно стоји како прича треба да изгледа, и којим темама сме да се бави а којим не сме. Па има параграф који тачно предвиђа да ли Прича сме да прича ако унапред поседује претходна сазнања, а како се поступа када се до сазнања накнадно дође. Па поседује члан који децидирано прописује када Прича може радњу наопако да постави, а када не може, и под којим условима приповедач сме да се служи лукавством, под којим истину да дотиче или изоставља, а под којим не сме.
Зато што су оптужене све те прописе пренебрегле, зато се осуђују на довековну робију, а приче које су испричане заувек се из Светске Културне Баштине изопштавају.
Баш када је строги судија последњу реченицу изговорио, главни лустер се сам од себе, под куполом заљуљао, а светла без икаквог повода, почеше да се пале и гасе. Оно мало слика што је на зиду висило поче да поскакује, да би се најзад лицем према зиду окренуло. Неонске цеви експлодирају а фиоке уз тресак из столова излећу. А онда су столови за којима су судије седеле, и столице на којима су новинари седели, почели да се мичу, па да и левитирају.
А кад је судницом нагло хладан ваздух прострујао, тад је и свемирско одбројавање почело.
Десет, девет, осам, седам, шест, фајф, четири, три, два, уан, нула!
Снажни мотори су забрујали и капсула се са Причама у облаку дима од тла одвојила и кроз свод, који се у дворани сам отворио, као какав беспилотни свемирски брод на путу у васиону, у потрази за неким праведнијим светом, полетела.