Тихомир Левајац:
Јопет суданија

14. Пресвлачење

Једна мува која је у судницу била улетела, и по судници укруг летела, више је оптужену нервирала, тада када је процес почео, него тужилац који је на одурном службеном језику оптужницу читао. Та мува није била обична мува, већ мува која има три пара ножица. Па је била црна, и крупна, па дебела. Исте такве муве у Босни постоје, само што нису дебеле, и што нису неке нарочите муве, већ оне просте, зунзаре.
Мува из Новог Светског Поретка је по судници кружно летела и неки непријатни звук, неки звук који је на смрад личио, за собом остављала, а тужилац неким сличним гласом говорио како су Срби у Босни агресори, јер су хтели остале народе који ту живе да покоре. Мува у круг, као да је дресирана, лети, а тужилац непрестано Слудеће веће убеђује како су Срби агресори, јер су били у служби доктрине Велике Србије.
Тужилац је иначе, на овом суђењу био толико Великом Србијом опседнут, да није могао да мисли а да му она пред очима не лебди. Није могао да зева или да се протеже а да му се она не привиђа. Речју, није могао уста да отвори а да му она на уста не излази.
Његово мишљење није могла ни оптужена да помери онда када га је питала како Срби могу бити агресори на властитој земљи. Никакав овоземаљски аргумент његово мишљење није могао да промени. Он је остајао упоран и тврдоглав, и понављао агресори, агресори, Велика Србија, Велика Србија! При тим речима личио је на човека који има добро развијен пробавни тракт и здраве крвне судове за проток хранљивих материја.
И док мува испод централне куполе у концентричним круговима кружи, те на оптужену делује као расцеп ума, тужилац једно те исто, као да је на тргу где се изношена одела продају, понављао: Агресори, агресори!
Уосталом, вели, у то ће се и Слудеће веће уверити када буде чуло инкриминисану причу коју је оптужена кад је рат у Босни почео, по народу, причала. Тужилац посебно скреће пажњу на места и градове које су Срби на почетку рата освајали, на места и градове које оптужена, у својој причи, таксативно набраја, што је необорив доказ да су Срби агресори.
Најзад, кад је тужилац оптужбу прочитао, председавајући Слудећег већа је могао са испитивањем да почне. Испод смешне капе, испод капе која је на бабарогу личила, питао је оптужену да ли је оптужницу разумела.
Прича је рекла да јесте.
Чим је оптужена проговорила, одвратна мува је престала да лети.
Да ли је тачно то што тужилац тврди, питао је опет смешни судија са Костарике?
Она, оптужена, одговорила је, не жели са Судом речима, него причом, да полемише. Ако Суд не може да одговори на питање да ли један народ може бити агресор на властитој земљи, онда она нема шта с њим да расправља! Она ће своју причу испричати, па нека је она од међународне неправде брани! Ако је не одбрани, она неће мимо причу да се брани. А они нека с причом раде шта хоће. Нека је изокрећу и изврћу, нека је употребљавају и злоупотребљавају, нека је силују, њој то не смета, јер причу нико не може да упропасти ако она сама себе не упропасти.
Све тече, само прича остаје!
Смешни судија је упозорио оптужену да им придику не држи, већ да се оптужнице држи, и да одговара на питања која јој се постављају.
Не суди она Суду, него Суд њој, и њеној причи!
На крају крајева, нека она своју причу исприча, а они ће проценити да ли оптужница стоји или не стоји.
Кад је најзад председавајући оптуженој реч дао, мува је на тужиочев сто слетела, и на њему своја провидна крила склопила, а онда слушала како оптужена о некој докторици прича, о некој докторици која из неке старе обитељи потиче, из обитељи која је увек до свог угледа и изгледа држала. Иако стара муслиманска обитељ, она је, та обитељ, у свему, новом, окренута, била.
Савесна мува је помно пратила како оптужена докторичину кућу описује.
Њихова старинска кућа на бој и четири воде, са много прозора и преко Врбаса, вели, била је савременија изнутра него с вана. Све што је ново од ку-ћанских апарата у свету било, у њој је било. Од бидеа до машине за прање суђа, од кристалних лустера до тостера.
Отац, предратни хирург, своју децу је у гимназији школовао, у школи која поред општег образовања младом човеку даје и шарм, а тај шарм ниједна друга школа не може да дâ, а после им високо образовање, у Загребу, обезбедио. Старији син оче-вим стопама кренуо, а млађи технологију завршио, па магистрирао, а онда када је докторирао, професор на загребачкој универзи постао.
А Сунита за стоматолога изучи.
Могло им се, па су све троје високо образовање стекли.
Пошто су били имућни, јако, могли су се, хвала богу, одевати како су хтели. А за то су, канда, ис-танчан укус имали, тако да су скупа пре личили на неку манекенску трупу него на старобосанску беговску обитељ.
Нарочито је у томе, наравно, женско је, Сунита предњачила. У граду на Врбасу, у такозваној крајишкој лепотици, ова лепотица се облачила као рет-ко која.
Увек дотерана и нашминкана, онолико колико жена од укуса може бити дотерана и нашминкана.
Нема тог који се није њеним раскошним ха-љинама дивио, и скупоценом накиту, и спортским xемперима или пак фармерицама, које је она тако ноншалантно, као необавезно, носила. Их, ко се није одушевљавао њеним разнобојним јакнама, и ски оделом, или пак ципелицама и чизмицама које су вешти рукотворци, Италијани, само за њену лепо обликовану ногу, правили.
Нема тог мушкарца, а ни жене, да код њих њена укупна појава није уздах изазвала.
Међутим, кад је рат почео, па у лето баш разорне облике добио, докторица поче у Поликлинику на посао да долази онако како никад није долазила. Иако је већ топло било, она на посао поче да долази у гуменим чизмама, вуненим сокнама, у неким старомодним, избледелим, плишаним, панталончинама, и у xемперу од просте сељачке вуне.
Усто, била је без шминке и накита, без ноката осликаних лаком, без висећих минђуша од злата, без бисерних огрлица, златних гривни са змијском главом и прстења које је искључиво било прав-љено од двадесет и четири карата.
Као да се богиња лепоте и укуса у просјакињу прерушила.
А тад, кад таква на посао дође, иако је рат, докторица са колегиницама јутарњу кафу пије. Пре било каквог посла, она са својим колегиницама свако јутро кафу пије, али не пије као што оне пију, већ на свој, особит, начин. Кад она својом белом руком, а богами и руком из које ту и тамо провирују варикозне вене, кад она својим светлим прстима коцку шећера узме, па је лагахно, па је лахко до пола у освежавајући напитак замочи, а онда усне напући, да у њих црно-белу масу прими, па кад је у уста стави, па из ње почне црни напитак да сише, цмаче и срче, то је театар.
Тренутак кад гледалишту дах застаје.
И док њене колегинице тој сеанси немо статирају, она узгред с приличном отменошћу о једном те истом говори, о свом мужу који је позната и призната личност у граду, добар стручњак и декан факултета. Она свако јутро о свом мужу прича како је он, док се на посао спремају, кори што таква, неуредна и неизгледна, и у недоличној одећи, усто и непочешљана, на посао иде.
Као да хоће своје колегинице да разговори, докторица свако јутро, док из црно-беле коцке опојни напитак цмаче, прича, с изразом неке апстрактне невиности, како је муж кори што таква кроз град иде.
За кога, пита тада мужа, наелектрисаним гласићем, да се урешава, кад више грађана у Бањој Луци нема! Како је Српска демократска на изборима победила, вели, а усне пући, више грађана у граду нема!
Ни грађана ни града!
Све књижаре у дућане за продају кромпира и сланине претворише, узвикује увређено.
Како за кога, узвраћа муж! Па она је зубни лекар! Она с пацијентима у блиски контакт долази! Њој професија захтева да пристојно изгледа!
Али она неће мужа да слуша, зато што она не поступа тако због мужа, већ због околине, каже отворено, и надмено, и при том чело држи високо, тако да погледи њених колегиница не могу да је досегну.
Некад је једном, говори ругалачким гласом, тједно пијачни дан у Бањој Луци био! Некад се знало да сељаци у град уторком силазе!
Међутим, сада је, каже с гнушањем, сваки дан у граду уторак!
Тако докторица прича, а док прича, врат држи поносно, мада је њен врат, и потиљак, већ мало презрео, тако да се по њему виде и пурпурне тачкице у облику младежа који то нису. Докторица опет поносно, између пет-шест Српкињица, врат издиже, а оне ћуте. С времена на време се погледају, па опет ћуте.
Као кад неко с предумишљајем ћути.
Наравно, слика се понавља и следеће јутро.
И слика и прича.
И то јутро Суниту муж грдио, и придику о грађанским нормама држао.
Али за кога она да се урешава, пита узносито фино изрезаним устима, али с подругљивим изразом на лицу, нека јој оне, колегице, кажу!
Како је Српска демократска на изборима победила, го сељак градом завладао.
А тек лице које ти људи на себи носе, чуди се меканим уснама, на дражесно презрив начин. Широко, прашњаво, рошаво, рутаво, варварско, у чекиње и кострет зарасло! У браду и бркове, а нико зуба нема! Од оних које у једном дану у Господској улици сретне, не би могла једну вилицу да састави!
Фаце усвињене, чело плесњиво, косурина и брадурина, а нигде зуба!
Читава Господска зачупавила, а нигде зуба!
А не умеју улицом ни да иду, већ као стока иду!
Не знају ни шта је тротоар, ни где је лева ни где је десна страна, не знају ни за зебру ни за семафор ни за зелено светло, већ као овце иду, а лук им из задњице вири!
На вуну заударају, а лукац им из гузице вири!
Да је она Српкиња, она би се стидела, јако!
Мада су колегинице ћутале, ипак су мислиле да је љутња докторице на оне које су Хрвати и муслимани са огњишта протерали, на оне који су испод ножа и ханxара утекли, посве оправдана, ако се узме у обзир да је она умела улицом да хода као ниједна у граду на Врбасу.
У своје време, кад докторица од своје куће крене, па преко Градског моста својим вртложним бедрима удари, па поред Кастела избије, то је концерт покрета био! То је била симфонија покрета, урођених, чулних, тајанствених, пуних звукова и боја! Кад се она из Старе чаршије заталаса, кад као непрекидна отменост низ улицу пође, па своје раскошно тело по алеји разастре, тад се пролазници, као у сновиђењу, са собом, сударају!
Ма, о томе како је докторица некад кроз град ишла, могла би се песма написати!
Кад би се писала.
А и сада, кад се прерушила, кад у гуменим чизмама кроз град иде, она иде поносито, са челом високо дигнутим.
Зато њене колегинице мисле да она има право да се љути што прогнаници, и бескућници, не умеју кроз град да иду како она иде, мада неће јавно да јој то кажу. Ниједна од њих неће да јој муке олакша и одушка души дâ, што је некоректно.
И следеће јутро докторица исту или сличну причу разиграва. Опет се, док својом кристалном руком коју је већ црнкасти чипс напао, па тај чипс има облик слова са препознатљивим значењем, док коцку шећера у кахву умаче, па из ње каву цмаче, на мужа жали.
Али за кога, пита колегинице, док своје округле, лепе очи као филxане преврће, да се дотерава и кинђури? За чије очи, кад су бањалучке улице пуне некакве руље без порекла и циља?
Она треба по последњој моди да се облачи, а читав град на бели лук смрди! Она треба као дама да изгледа, а читав град на сланину воња!
Којешта!
Колегиница Борјана у једном тренутку реши да каже то што ћути. Да каже да она не би требало тако да се понаша, и тако да говори! Она не би требало својим колегиницама, Српкињама, ту у Поликлиници, усред Бањалуке, док се српски народ очајнички бори да не би у Крајини био истребљен, пошто је већ једном, у прошлом рату, био требљен, о белом луку и сланини да прича!
Иако хоће да јој то каже, не може. Из необја-шњивих разлога њене усне остају неме.
Уместо ње проговорило је српско оружје.
Кад је радио јавио да је Модрича у српске руке пала, докторица је сутрадан у Поликлинику на посао у равним ципелицама дошла. Била је скинула гумене чизме, али је зато све што је на себи до тог дана носила и даље носила. Сокне на ногама, и исфлекане панталончине са широким плишем на вртложним куковима, и xемпер од просте сељачке вуне на раменима белим. Остале су и усне нена-карминисане, и обрве неизвучене, а лице ненапуд-рано.
Иако су сви у Поликлиници промену приметили, нико није хтео да је коментарише. Само је докторица Борјана због некаквог тријумфа у себи који није могла да савлада док је јутарњу кафу у помоћној просторији, на импровизованом решоу на алкохол, кувала, свим својим бићем узјекнула: Почело је, почело!
А онда, кад је кафа скувана, па ту кафу сви пили, опет је докторица о граду и онима који у њему живе причала, али с више срдачности у гласу а с мање горчине у души.
А и тад док прича, непрестано се једна бора између њених обрва јавља, једна бора која њено лепо лице ружи. Међутим, чим престане да прича, оно добија честит и достојанствен изглед.
После две седмице, кад је Оxак у српске руке пао, докторица у ципелицама и свиленим чарапицама на посао дође, док је све остало на њој, и с њом, при кафи, и јутарњим разговорима, било како је и пре тога било.
А када је после крвавих борби Први крајишки корпус са Мартићевим книнxама Дервенту, највеће усташко упориште освојио, докторица је исти дан панталоне у којима је два месеца на посао долазила, скинула, и сукњу обукла, док је на раменима белим, xемпер од просте сељачке вуне остао.
До паса је њено завојито тело у свилу и кадифу увијено, а од паса према врату у xемперу од просте сељачке вуне.
Као да се располућена личност у њој бори, па се не зна која ће половина да надвлада, или која ће коју да поништи.
Што се града тиче, и оних који у њему као стока живе, и оних који кроз њега као овце иду, и што уместо лица њушке имају, или пак њиме као представници националних странака владају, није причала.
Као да у српском народу није све тако црно као што је до пада Дервенте било.
Она није причала, а колегинице ћутале, мада оне нису ћутале тако како се обично ћути. Оне нису баш тако једноставно ћутале, већ некако достојанствено.
И свечано.
Са победничким изразом на лицу.
Ипак, располућеност докторичине личности није могла дуго да траје, пошто је Брод, Босански, убрзо, у српске руке, пао. Кад је пуковник Лисица са својим неустрашивим момцима у град на Сави победоносно умарширао, те оне који су прошлог лета у Бањалуци, на митингу о јединственој и недељивој Босни и Херцеговини своје заставе везали, преко Саве протерао, докторица xемпер од просте сељачке вуне скиде и уместо њега свилену блузу обуче.
Њене су колегинице наравно закључиле да докторица у пресвлачењу напредује онако како српска војска на ратишту напредује. Да је та војска спремнија, да је боље организована и боље опрем-љена, па да брже ослобађа просторе на којима Срби вековима живе, докторица би се брже пресвлачила и свој изглед живље мењала.
Међутим, каже оптужена, треба бити поштен па рећи да се докторица и изнутра мењала, ако се мењала. Косурину и брадурину није спомињала, о зубима није причала, ни о празним вилицама, ни о пијачном дану, ни о семафору, што јесте јесте, ни о граду који је мирисом белог лука био обавијен, ни да људи у Господској улици на зној и сланину воњају, да, не дај Боже, некога не би увредила.
Ако прича, а све мање прича, онда невезано, неодређено прича, или ћутке прича, тако да више каже када ћути него када прича.
Неко јутро је знала кафу да попије а да ниједну реч не изусти, већ да као заливена саксија испод пенxера ћути.
Ако понеки пут и проговори, онда се на њеном челу усправна бора јави. А кад престане да говори, онда она, та бора, дуго на њеном челу борави.
Међутим, кад је Јајце, пред сам крај октобра пало, докторица први дан после тог пада на посао посве модерно обучена, и нашминкана, с косом дигнутом, у некадашњем сјају, дође.
Тек кад је Јајце пало, докторици је однекле, вероватно одоздо, у главу дошло, па је ту главу лепо дотерала. Усне наруменила, лице белим прахом посула, и нокте бојом ушећерене јабуке премазала, и врат златом окитила, и миомирисом попрскала, и ручне чланке, и пазухо, тако да јој се свак, ко је иоле осећај за лепо имао, или ко је имао смисла да лепоту препозна, и да у лепоти ужива, морао дивити.
Пошто је поседовала невероватан лични шарм, свак се, пусници, морао дивити.
Чим је оптужена последњу реченицу изговорила, а тужилац проговорио, одвратна мува је већ по судници летела. Он говорио онако како центри моћи говоре а одвратна мува за собом онај звук у об-лику смрада остављала.
Смрад се, као дух, по судници, разли. Толико се за носнице лепио, да је на повраћање нагонио.
Из часа у час је немилосрдно растао, тако да је претила опасност да се присутни у судници, од сопственог воња, погуше.
Интервенисала је служба безбедности, тако што је прозоре отварала, и врата, и куполу, али ни то није помогло.
Најзад су и гасмаске донели, и свима у судници поделили, али је смрад и њих, као од шале пробијао, тако да је претрес морао бити прекинут.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

14. Пресвлачење

Тихомир Левајац:
Јопет суданија