|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Неприкосновени бог на земљи, тужилац Међународног суда, тужилац Вашког
трабуњала, био је, тада кад се шеснаестој Причи судило, више него
конкретан. Срби су, у рату, у Босни, на основу података које је доставила француска хуманитарна организација Лекари света учинили тешку повреду Женевске конвенције из 1949. године, зато што нису у својим здравственим установама, болницама и клиникама, указивали помоћ болесницима и рањеницима друге националности, а тајна полиција је ух-ватила једну Причу која је причала причу у којој се помоћ указује. Очито, реч је о искривљивању стварности, о једном виду лажног представљања, с циљем да се међународна јавност обмане! Зато што је Прича причала причу у којој се износе чињенице које се не уклапају у виђење рата како га Суд види, зато је ухапшена и приведена! Оптужена је, наравно, кад је те речи чула, била запрепашћена. У чуду се чудом чудила шта је снашло. Шта тужилац прича? Па подаци које је међународна хуманитарна организација Лекари света свету и Међународном суду доставила _ лажни су! Планетарно лажни, господо! Опа, узвикну председавајући Слудећег већа. Ни мање ни више, него планетарна лаж! Па није посао оптужене да она на Суду утврђује да ли су подаци лажни или нису, и да уопштене судове изводи, већ да призна да ли је причала причу у којој су Срби, у овом рату, неком ко није Србин, медицинску помоћ указивали. Да ли је причала или није? Јеееесте, причала је, одговара оптужена, и то с поносом зато што се то што је причала у стварности догодило! Срби су хиљаду пута а не једном, помоћ указали и рањеном Хрвату, и заробљеном муслиману, и старом и болесном , и ... Да ли су то Срби урадили једном или хиљаду пута, председавајући је оптужену у излагању прекинуо, то је ствар Суда да утврди, а не оптужене! Нека њу, оптужену, због тога глава не боли! Она је оптужена да је ту и ту причу причала, да је причала причу која не одговара стварности! Баш њега, председавајућег, занима како то изгледа! Како изгледа кад Срби неком помоћ указују! Нека она ту своју причу исприча, а Суд ће после чињенице да утврди! Причу није толико захтев председавајућег Слудећег већа погодио, колико начин на који је говорио, а говорио је са подсмехом у грлу, и са заједљивим изразом на лицу. Своју је причу увек радо и с поносом причала, па јој то ни сада тешко не пада, али јој смета што се сви у судници, као да су у позоришту, намештају да је чују, што су семенке, кикирики, сусам, леблебије и осталу ситну занимацију понели, и што ће, док она буде причала, то као птице зобати. Али, шта је ту је. Мора се околностима прилагодити, пошто не може да их мења. Без жеље да се прави важна, проговорила је једноставним, и природним, гласом. Гомила рањеника је једног дана са Влашића хеликоптером на хирушки одјел довезена, а у исто време је колима хитне помоћи из Мркоњић-Града један старац довезен, па мора преко реда да се прими. Оператори у послу до гуше, а сад морају старца, по првом степену хитности, зато што су му се црева завезала, да приме. Ко се иоле у медицину разуме, вели оптужена, зна да такав пацијент не сме ново излажење сунца без оперативног захвата да дочека. Операција је неодложна, како отровни гасови не би, из црева, у мозак, доспели, и тако моментану смрт изазвали. После брзе претраге, болесник је у једну од препуних соба смештен, а онда су га болничари, на колицима, према операционој сали, у жалосном стању, повезли. Седамдесетосмогодишњи старац на колицима је изгледао као неко на кога је смрт заборавила. Нос зашиљен, кожа оронула, а очи упале, те се нека мрежа, на њих, навукла. Тако изгледа болесник од илеуса, којег је Хипократ први у свету описао. Тако изгледа сваки човек када му се црева завежу. Такво се лице, тврди оптужена, у научној литератури зове фациас хипоцратица. Међутим, кад су млохавог и спарушеног старца у операциону салу увезли, мртвац оживе. Неки топао дах је преко његовог лица прелетео, тако да он поче да се миче, да се мешкољи, да се испод млечног куполастог светла горњим делом тела придиже. Анестезиолог који је по природи ћутљив био, први примети да са старцем нешто није у реду. Да је у забуни са собом, или у неспоразуму са другима. Кад је између многих речи које је мрмљао Алахово име чуо, помислио је да се старац операције препао, па учи. Међутим, кад је чуо да се Алаху захваљује, што му је на смртном часу помогао, тако што га је међу своје послао, кад је чуо да старац Алаха благосиља што га није заборавио, што му није леђа окренуо, одмах је знао да је о нечем другом реч. Није он међу своје дошао, вели анестезиолог, већ међу Србе! Шта прића, обрецну се старац, док му зелена боја пред очима лебди. Види он још добро, види! Мада му је вид ослабио, њега оћи, а очи му на алуминијумске тањириће личе, још не варају! Он јошт плахо добро види, а и Алах види! Нека га је Алах данас видио, па макар одавле, из ове одаје, право на ахирет, отишо! Не би му, вели, жао било! Ето, то је шћео рећи. Тад се ненадано у разговор и хирург асистент умеша. Хоће старцу да помогне да не мисли то што говори, већ да говори то што стварност говори. Обрати му се добронамерно, присно, са ђеде, те рече да се он у Републици Српској налази. У Републици Српској, понови, а Републику Српску Срби држе! Ма како, старац не верује, него доктора пита да ли је шејтан шњим кад тако што збори. Обраћа му се са сине, па са дијете, и уверава да он добро види, да види ко су они и чији. Да види да су његови! И да су Алахови! Алахови и његови! Инструментарка, којој су прсти такорећи од руку дужи били, свему се у операционој сали могла надати, само не болеснику који се Алаху обраћа. Зато очи, изнад зелене маске, на старца исколачи, и просикта: Срби, ђеде, Срби! Сад је старац морао и с њом да се бори и да своје зарозане очи које су некад на почетку живота, зеленкасте биле, некад биле па после боју истрошиле, па дошле млечнобеле, као два мала алуминијумска тањирића, према њој, изокрену. И њој се са дијете обрати, па је замоли да га на миру остави. Хотио је рећи да га бар она, сад кад је на самрти, не изиграва! Шта прића, што му Влаје подмеће, кад он види ко су они и шта су они! Чим носе те аљинке које носе, они су безбели Алахови и његови! Инструментарка се тад у себе, и своје колеге загледа. Иако су били одевени у одећу која се по свим светским стандардима, по свим операционим салама света, носи, иако су имали и каљаче зелене, на ногама, и чарапе, и маске зелене, на лицу, и капе зелене, на глави, и кошуље зелене на раменима, и панталоне зелене, на куковима, она нипошто није пристајала да је старац на радном месту у другу веру преводи, те опет просикта: Нису они Алахови већ Срби, ђеде, Срби! Кад би он знао да су Влаји, не би хин, вели, дина ми, за живу главу под нож ишаво! Кад би он знао да су они Влаји, не би хин за читав безбели дуњалук под нож ишаво! Ове речи чак и оператора покренуше, те он старцу са благошћу у очима приђе, и у његово се лице, у нос зашиљен, и очи упале, загледа, као да нешто испод површине тражи. Дуго кроз његову оронулу кожу гледа, кроз лице месечарско, а онда га упита одакле је. Старац скврченом и смежураном руком према једном зиду показа и рече да је озго. Одакле одозго? Из околице Мркоњића, из једног села поред Бјелајаца, из Власиња, ако је чуво! Чуо је, чуо, потврђује главом хирург, али не проговара. Ћути, и дуго мисли, дуго, да би најзад старца питао да ли горе, а то пита, као да читаве комаде тишине између речи ставља, да ли горе, где живи, у том крају, има Ћулума. Има хин, вели старац, а глас му малчице затрепери. Има хин, има, болан, јопет, а очи му, иако су боју изгубиле, иако се нека бела скрама на њих навукла, мало као плануше, те из њих поче нека зеленкаста ватрица да сева. Он се тад с великим напором на колицима изокрену, те горњим делом тела мало попридиже, те руку, једну, поред уста, стави. Као да хоће доктору, нешто, у поверењу, да каже. Рећи ће му, најзад прошапта, то што не би требало, то што се не прића, ником и никад, али пошто су своји, мере! Шта се он, вели, па се и на леву и на десну страну изокреће, да остали не чују, шта се он, вели, а глас му шушкори, али одлучно шушкори, шта се он, говори а при том, канда и ликује, шта се он за време рата, прошлог, рече па одлучно уздахну, шта се он тада, Ћулума, накло! Јах, болан! Шта их је покло, и јопет хин валахи има! И јопет тог милета има! Хирург се нагло, као да је у шуми на живу гују нагазио, трже, и у страну одскочи, те заповедничким гласом нареди анестетичару да старца успава. Они њега преко реда примили, а он прича како је Србе у прошлом рату клао! Њихови рањеници, које су муслимани осакатили, у ходнику леже, и чекају да се хируршки збрину, а он прича како је његове клао! Након три дана, после оперативног захвата, кад се старац мало опоравио, кад је мало до кувета дошао, кад је на узглављу могао сам да се подбочи, код дежурне сестре се из некаквих разлога распитивао ко га је, који лекар, оперисао. Доктор Ћулум, а што пита, одговори сестра, брзо, само да га, због посла којег преко главе има, што пре са дневног програма скине. Старац се тад загрцну, алуминијумске очи према Алаху обрну, па их онда преврну, да би грчевито почео за ваздух да се бори, да кркља и грудни кош убрзано диже и спушта. А када је претекао, кад је лице самртних грчева ослободио, тад је ко бива проговорио. Е јесу, вели, Срби добар народ, ћасти ми, јах! Е јесу Срби неки добар народ, то ћу свуд прићат, хина ми, па макар га на комаде секли! Ма какви, нико га тако не би опериро као доктор Ћулум, ма јок! Који муслиман, који хећим! Јок! Е, што ће прићат да су Срби добар народ, па неће рећи жалит, Алаха ми, јок! Јок, јок, јок, хина ми. Рањени српски борци се са околних кревета придижу да старца боље виде, и чују. Нико не зна зашто тако говори, зашто Србе хвали и шта хоће, у поенти, као аутор сопствене приче да каже. Ето, то је та прича коју је оптужена причала, и због које је оптужена, рекла је оптужена на крају, а оптужена је зато што је истину говорила. Ееее, узвратио је тужилац брзо, то, да ли је ис-тину говорила или није, то ће Суд да утврди. Али не на основу Причиних прича и произвољних изјава, већ на основу егзактних података. Зато тужилац тражи да се Суд тим бави! Да се бави егзактним чињеницама! А он их управо Слудећем већу предочава. На почетку претреса он је славном Суду предложио један документ, извештај једне хуманитарне организације, организације Лекари света. Извештај француске хуманитарне организације који је више него тачан јер је, господо, свима знано да су Срби и Французи велики пријатељи, те се у тај извештај не сме сумњати. А сада, док је оптужена своју причу причала, стигао је факс од једне немачке хуманитарне организације која је у овом освајачком рату братском српском народу помагала. И њима, господо, није познато, ево овде пише, да су Срби било коме помоћ указивали, да су унесрећене, рањене или болесне лечили, те да су тако прекршили Женевску конвенцију из 1949. године. А то што оптужена прича, то, вели тужилац, може мачку о реп да веже! Причу су толико тужиочеве речи погодиле да је вриснула, и одмах, од председавајућег, без пардона, реч затражила, али јој он није дао. Хтела је да му отворено каже да се расправа управо води зато да би се од истине удаљили, али није могла да му каже зато што је у судницу ушао неки службеник и донео нови факс, који је управо стигао. А стигао је, каже помоћни службеник, од Црвеног полумесеца, хуманитарне организације исламских земаља која је позната по томе што цели свет, без обзира на вероисповест и конфесију, помаже! Ни тој организацији, вели помоћни службеник, није познато да су Срби у овом освајачком рату било коме, итакодаље, помагали, те су Женевску, итакодаље, из 1949. године, итакодаље, прекршили. Бранилац је тада са места скочио и почео, као на каквој лицитацији, да виче: Продато, продато! Никако није могао да се уздржи, већ је упорно по судници трупачке скакао, понављајући исте речи: Продато, продато! Чак није нашао за сходно да те своје речи објашњава, пошто је свима у судници било јасно да су три понуде стигле, а три понуде су минимум да би се било какав посао, у свету бизниса, правио. Да се суђење заиста не би у лицитацију претворило, морало је бити прекинуто. |
WebMaster: rastko@blic.net