|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Изјутра, у понедељак, у вашком предграђу, у Шишмишгинену, где су оптужене
биле затворене, дошла су два полицајца и четврту Причу у боцу, у којој се
духови држе, убацили, па у блиндирана кола, у којима се драгоцености возе,
угурали, а онда до суднице, уз пратњу два тенка и шест оклопних
транспортера, кроз град провезли. Тек кад су је у судницу увели, и у бокс
за оптужене стрпали, лисице су јој са уста скинули. Тек тада је оптужена приметила да Слудеће веће формацијски у стреличарском облику седи. Наравно, на најистуренијем месту је председавајући Слудећег већа, чика Мајнфацен фон Бизмаркштрумф, док су остале судије на једнакој удаљености биле. Како су све судије непокретне очи имале, свак је свакога, на једнакој удаљености, и на левој и на десној страни, у видном пољу, држао. Као јато дивљих гусака, у лету. Тужилац је наравно са стране, на посебном месту, био. По обичају је надмено седео, а онда када му је председавајући реч дао, моћно устао и с презиром у гласу проговорио. Није био ни прву реченицу саставио, а већ је оптужену за злочин против нетрпељивости оптужио. Оптужена је, вели, причала причу у којој је ширила презир према особи друге националности и мржњу према другим народима. За то што тврди, наравно, постоје докази. Њихова тајна полиција је оптужену на делу ухватила. Снимила је на видео-касету оптужену како своју причу прича, наравно, са јасним циљем, да у свом народу изазове мржњу и нетрпељивост према осталим народима који у Босни живе. Да време не губе, он предлаже да се видео-касета пусти и судије, у то што је рекао, и сами увере. Председавајући, барон фон Мајнфацен, одмах је предлог тужиоца прихватио, пошто је тако сценаријем било предвиђено. Новинари су се тада, као у биоскопу, а кино и јесте, на својим столицама наместили, како би велики екран боље видели. Личили су на доконе људе који су у судницу дошли да се разоноде, слушајући којекакве приче о дивљим народима који у Босни живе. Екран је прво затреперио, да би се најзад, заиста, оптужена, у њему, указала. Јасно се видело како од ува до ува иде и у уво речи сипа. Тада када је Југославија уз помоћ домаћих издајника и страних сила, у име Новог Светског Хаоса, за транжирање припремана, чуо се глас оптужене, Вучкова жена поче на Вучка да се жали. Без икаквог повода поче да му приговара што у сну хрче, те она, Лукреција, не може више с њим у истој соби да спава, већ мора у другој. Као да он, пре него што је Југославија почела од Вардара па до Триглава по шавовима да пуца, није у сну хркао. Онда прође неки дан а она га кори што србијанске новине чита! Мало буде па време прође, а онда она почне да квоца што он свако вече србочетнички дневник гледа, што гледа дневник који само лажи производи. Неколике вечери тако квоцала, а онда канал пребацила. Од тог дана ће се, уследила је наредба, у њиховом дому хрватски дневник гледати! Од тог дана у њиховом дому гледат ће се дневник који истину говори! А тад кад ХТВ гледају, па извештај са ратишта гледају, онда Лукреција Вучка за сва страдања и разарања, која рат са собом носи, оптужује. Пошто је свако вече нове оптужбе изналазила, најзад су те оптужбе у теорију прерасле. Једно вече тврди да су Срби дивљи народ, примитиван и заостао, смрдљив и нечист, тако да још на мокраћу заударају. Срби су запуштени, аљкави, у браду и кострет зарасли, као да равно из млађег каменог доба у двадесето стољеће стижу! Други дан свом мужу главу пуни тврдњом да су Срби такви зато што они једној, бизантијској култури, припадају, а Хрвати, другој, еуропској, а то су, извинићете, двије цивилизације. То су двије цивилизације на различитој разини! Иако се Срби крсте, право кршћанство почиње тамо гдје су Хрвати, у предзиђу кршћанства, каже са поносом госпођа Лукреција. То што Срби исповиједају, то није религија, већ јерес, каже са гнушањем Лукреција. Опет, кад прође неколико дана, па се одмори, Лукреција свом мужу труби да се Хрвати не разликују од Срба само цивилизацијски, у култури и религији, већ и у изгледу! Хрвати су од Срба у просјеку тринаест центиметара виши, тако да су и тјелесно супериорнији од њих! Док је у Срба глава шиљата, трокутаста, и мала, у Хрвата је правилна, складна, и дапаче, већег обима. Хрвати имају већу сиву масу, и јаке, издужене, чеоне кости, и особени облик лубање, тако да гледе тога хрватски мозак другачије функционира од четничког, не! Дапаче, то је и знанствено доказано у новооснованом Институту за хрватски мозак у Загребу, не! Кад се након неколико тједана рат из Хрватске у Босну преселио, онда је Лукреција сваки дан свом мужу звоцала како је са Србима, тешко у једном граду, а камоли у једном браку, живјети! Један дан звоца, други дан звоца, трећи, пети и десети, да би му најзад свечано саопћила да је њихов брак вештачка творевина, односно да је промашен. Док је Вучко слуша, њему трепавице расту, тако да се свака, у жижи ока, на сто делова цепа. Тад кад су се упознали, кад су једно друго узели, пошто се љубав не бира већ дешава, њихов брак није био промашен. Није био промашен ни онда када су се из града у град селили, пошто је он све војне фабрике по Југославији градио, те изгледало да су њих двоје на туристичком путовању. Тада када се њихов живот одигравао, Лукреција је свог мужа свуда пратила и стрпљиво послератну немаштину и све недаће подносила, и неспоразуме што их живот удвоје има, није био промашен. Имао је итекако смисла кад је она најзад у благословеном стању остала, те још нерођено дете скупа измишљали, и боју очију и пол, и боју косе и име које ће му дати. Нимало није био изгубио на смислу када су сина Мирослава добили, па кад су малог Мирушка заједно подизали и само за њега живели. Ни тад, није био вештачка творевина. Ни онда кад су се они, по њеној жељи, у Бугојно, пошто је она из оближњег села била, за стално настанили. Није био промашен кад су сина школовали, ни кад се после, као зрео човек са медицинском сестром, са Луцијом, оженио. Ни кад су унука Блажа добили, ни тад није био промашен. Ни кад су син и снаха, у Немачку отишли, да раде, а они унука чували, а њих двоје свог Блажа чували. Није био промашен ни када су син и снаха за шест година у туђој земљи толико марака скупили, да су за то могли плац на крају града да купе, и породичну кућу у баварском стилу, за две године, да саграде. Док су њих двоје Југословени били, брак је био такав какав је код већине Југословена био, а онда када је Југославија почела да се распада, њихов брак је промашен постао, да би сада, када се Срби и Хрвати на живот и смрт туку, дибидуз промашен постао. После свега што је Лукреција о браку уопште и њиховом браку рекла, свој наступ је завршила причом о Бугојну као хрватском граду. Мали Рим био је, вели, бит ће и остат ће хрватски, па гледе тога Срби немају шта у њему да траже. Ни Срби уопће, а он посебице. Што је било, тога више ни. Њих двоје скупа више не могу живит! Како је Бугојно хрватски град, он мора ић! Нека иде својим ћетницима, нека иде својим србокумунистима, нека иде меyу своје барбарогене! Нека иде у Београд оном фашисти који је све ово закухао, нека иде било гдје, у бестрагију, не занима је, само нека иде! Дапаче, свак је у животу сам, а сад поготову! Може своју шкоду узест, и у њу сјест, а она му може помоћ да без папира из Херцег-Босне изиђе, а даље нека се сам сналази! Ето, толико још за њега може учинит! Сутра неће моћ ни то! Ни моћ, ни хтјет! Док Вучко своју супругу слуша, чини му се да није с њом један век провео, са женом коју зна и коју мисли да зна, већ са неком другом женом. Као да њихова прошлост није то што је била, већ је то нека нова прошлост. Прошлост која му није знана. Дође му да мимо сву горчину коју испод језика осећа, узвикне: Терај кера, ружо моја бела, али се уздржа, некако. Зашто да се буни када је тако нешто предосећао? А није му било тешко да предосети, пошто се у граду већ била створила атмосфера неке нездраве одвратности према Србима. Он се већ са старошћу рве, а неко га, с времена на време, док кроз град иде, с леђа, кундаком муне, па процеди: Шта чекаш? Мало мало па га неко, а да не зна ко, Лукреција три брата на селу има, и родбину коју и не зна, с леђа, негде у пролазу, или на Тржници, испод плећа, муне, па процеди: Зар си јошт овдје? Што њега дирају? Што га комшије, и Хрвати и муслимани, избегавају? Зашто с њим неће да опште? Зашто неће бив-ше колеге са посла, зашто пријатељи, зашто продавачице? Он је тако рећи без жеља остао. Толико је тога видео и доживео, да више ни питања нема. Његов поглед је отежао, памет се разредила, а душа смежурала. Зар му руке не дрхте? Па њему је тешко да мокри, а камоли да живи! И зашто да живи, кад му се живот више не обраћа! Он је са уобичајеним животом завршио! Само је још помало, ту и тамо, за живот закачен! У ствари, он се смрти не боји, већ живота, јер он још може само као страшило за птице, негде у неком врту, да послужи! Шта им он, такав, смета? И то сада када је бескористан старац постао! Али и то је мање зло од оног које га мучи. Па он ће остати сам, као што је сам, као дечак, остао, тада када су му усташе све под Козаром побили. И оца и мајку и брата и сестру. На почетку живота није знао за домаће огњиште, за домаћу кухињу и домаћи живот, већ само за сиротишта, за незбринуту децу. Значи, понавља се његова судбина. Старост ће му узети све оно што му је живот дао. Пошто је исувише касно да било какав нови живот почне, мораће опет светом да се ломи, да се од немила до недрага потуца, и да као бескућник од нечије милостиње, а не од своје заслужене пензије, живи! Ко зна где ће бити, у чијем кревету спавати и шта ће јести! Као да му се судбина, уколико-утолико, свети! Као да се Рођење и Смрт много не разликују, већ је Смрт саучесница Рођења! Вучко је са оваквим и сличним мислима дан провео, и ноћ, да би сутрадан његова супруга у град отишла, а да њему није рекла ни куд иде ни кад ће се вратити, а вратила се пред подне. Она је, вели, а у Вучка не гледа, дефинитивно, око његовог изласка из града, све средила. Може без икаквих папира безбједно изаћ! Неће моћи главном цестом да иде, већ ће прећ Врбас и том цестом ић! Уосталом, њен човјек јој је маршруту нацртао, те он треба само ње да се држи! На том путу, рекла је, три контролна пункта има. Дапаче, на тим пунктовима, који су хрватски, нитко га неће заустављат! Ту је стала, а онда жиличастим рукама папир са планом пута, и хрватским пунктовима, на сто, без речи, пред Вучка, ставила. Да његов одлазак не би позорност других изазвао, вели, не може са стварима ић! Може узест једне хлаче, једну кошуљу, једну дуксерицу, једне ћарапе, и једне гаче, и може у своју шкоду сјест! То је све што му има рећ! Значи дошао је час када га госпа с којом је тридесет и седам година провео, с којом је тридесет и седам година постељу делио, са кућног прага тера! Он треба у своје ништавило да иде, а она у своме да остане! Добро, нека буде тако, пошто је живот сам по себи ужас! Ако се многе велике ствари могу градити на великој љубави, исто се може чинити на великој мржњи! Док је Лукреција кроз његов живот пролазила, он је био спутан својом слабошћу. Треба да устане и да се за пут, као што му је речено, спреми, али за то нема снаге. Како да има кад заувек све губи! И сина и снаху и унука и стан и улаз и комшије у чије је станове улазио, и колеге с којима је радио, и улицу у којој је становао, и фабрику од које је живео, и град којем је припадао, и реку на којој је пецао. Иако је тога био свестан, ипак је у једном тренутку успео да устане и у спаваћу собу да уђе, и неке ствари да нађе. Онда је на лежај сео да се одмори, осећајући сву тежину свога тела. Чинило му се да је на вагу стао да се измери. Ипак, опет је некако устао и једну торбу нашао, да би у њу ствари угурао, и опет сео да се одмори. После је неке папире тражио, и тражио, ослоњен на лактове, и опет сео да се одмори. Седео је као потоњи човек, као човек који на свету никог нема, па нема снаге ни да осећа, ни да се сећа, ни да мисли. Ствари у соби лебде, као да имају ваздушаст облик. Одсутним погледом у регал гледа, сто, фотеље, кауч, али то што гледа, не види јасно, већ у обрисима, па му се чини да ствари умиру. Најзад је на једвите јаде устао, на ходник изашао, ципеле обуо, те мантил у једну руку узео а торбу у другу, а онда у трпезарију ушао да се са супругом опрости. Лукреција је испред прозора стајала са челом на окну. Поред њене главе, у прозору, између два стакла, муве су летеле и због нечега умирале. Иако муве јасно види, своју супругу добро не види. Личи му на мрљу од жућкастог жуманцета коју је неко по стаклу размазао. Мало-помало поче и њу да разазнаје, да крајичком ока препознаје њену кратку, дебељушкасту фигуру, и њену испрану цицану хаљину, са црним тачкама које су на шкорпије личиле. Читава њена позадина била је урамљена у неку потуљену светлост која је тог дана на прозорском стаклу царовала. Он стоји и у њена леђа гледа, у леђа и потиљак, као да у неку завршну слику гледа. Као да њих двоје нису скупа, окружени заједничким ваздухом, живели, него су се сад, на један дан срели, да би се без поздрава растали. Пошто му је она леђима све рекла, нема смисла ни он да говори. Негде је прочитао да у животу супружника постоји тренутак који речи не трпи. Можда је баш то тај! Најзад је успео стопала од пода да одлепи, те да се у месту окрене и да кроз ходник, док се за њим његов јадни живот вукао, прође. Кад је најзад из њеног живота изашао, за собом је врата на која је годинама улазио без и једног шума затворио. Годину дана је низ стубишне степенице ишао, носећи у рукама своју беду, док није до шкоде, до шкоде која шеснаест година има, а која је испред зграде, одмах до апотеке, стајала, као покретни умор дошао. Једва је ауто откључао, једва у њега торбу убацио, једва ушао, једва на седиште сео, а онда главу, и свој хиљадугодишњи умор, као дубоко несрећан човек, на раме волана, оборио. Као кад се неко судбини препушта. Његова је супруга, значи, из његовог живота отишла, па су он и његов мали живот опет сами. Са сином не може да се опрости јер је на првој линији. Зато што није чист Хрват, Хрвати га, од сукоба са Србима, према Србима истурају. Они га истурају, и он с њима хоће, зато што се Хрватом осећа. Тако има сина којег нема. Са снахом никад у љубави није ни био. Она ни раније није хтела да га, тада када по свог Блажа у њихов стан дође, ни да погледа, а камоли да поздрави. Као да је он, далеко било, невидљив. Са свекрвом неку и прозбори, али с њим ниједну! Једино је унук такав какав треба да буде. Уосталом, они су га, баба и деда, док су његови родитељи по Немачкој марке брали, они су га чували, и подизали, и васпитавали. Посебно је њему, деди, летео, а та склоност почивала је на дубокој сродности њихових душа. Он му је, као у стара времена, као у добра стара времена, приче причао. Он му је о себи, и свом детињству, и рату, и Козари, и о страдању деце на Козари, причао. И причао како је сам остао, како је сироче био, па како се као бескућник кроз живот пробијао, док није човек постао. И кад је у школу пошао, Блаж је само за школу и деда знао. Ако би он с њим иза зграде пошао кликера да се игра, или на пољанче лопте да игра, и он би пошао. Овако, не би. Ако би он на Врбас, на пецање, ишао, и он би ишао. Ако би он весео био, и он је био, ако је тужан био, и Блаж је, само на други начин, био. Кад се свега тога сети, онда не може отићи а да сина свог сина на растанку не загрли. Та мисао га оживе, покрену, и њега и његову шкоду, па, после два скретања, до ограде основне школе дође. Из аута је изашао, крај проваљене ограде стао, и децу посматрао. Деца као деца, на одмору, гурају се и задиркују, трче, вичу и скачу, смеју се и вриште, а свакоме комад у руци. Самим тим што постоје, радосна су. Док су негде у даљини нејасне детонације одјекивале, Вучко је крај проваљене ограде стајао и мислио како су још само деца на овом поквареном и бездушном свету чиста и невина! Невино чиста и увек иста! Само још она нису зла! Само још она наду имају! Стајао је и мислио то што је мислио, кад неко повика: Дида! Кад га је унук угледао, како, одакле, којим путем је до њега дотрчао, откуда, није знао. Само је чуо дида, а онда је његове веселе очи, и радосно лице, угледао. Блаж је притрчао и уз његов скут стао, као да он треба од некога, или нечега, да га брани. Вучко се тад према Комару окрете, Комару па Виленици, али се они, у даљини, магле. Хоће прстима Блажову главу да додирне, да његову косу, и теме, у шаци осети, али не може. Прсти се укочили. Дида, оглашава се мали зрикавац испод скута, дида, камо си пошао? У свет. Како и зашто? Из разлога који он не разуме. Кад се враћа? Не враћа се. Оставља баку? Оставља. И њега, Блажа? И њега. За свагда? Заувек. Кад је разговор стао, Блаж зајеца. Он, Блаж, говорио је мали зрикавац кроз плач, неће од њега да се растаје! Он хоће, говори а јеца, са својим дидом стално да буде! Деда унукове речи, и глас који подрхтава, и плач доживљава као облоге које му неко на болно чело ставља. Ето, најзад помисли, није, као што је мислио, на свету сам! Има унука који му се радује, који му се за скут обесио, и који неће од њега да се одвоји! Али његове су књиге и торба у школи, одећа и ствари код куће, а ако га са собом поведе, ко ће знати шта је с њим било! Ако га и поведе, како ће из града изаћи, како ће барикаде проћи! На крају крајева, ако и прође, где ће и од чега обојица живети? Ко ће кувати, ко прати, ко спремати? Док се Вучко са свакојаким препрекама борио, мали попац је упорно испод скута молио да и њега поведе. Упорно је испод скута, као мали зрикавац са ушима у трави, молио да и њега са собом поведе. Молио и обећавао да ће бити добар, да ће слушати, да ће деду волети и само с њим бити. Вучко тад неку одлучност доби и не двоумећи се унука за руку ухвати и према ауту поведе. Кад га је иза свог седишта стрпао, и на под положио, онда га је неком изгужваном деком прекрио. Нека ту буде док из града не изађу! Са млађаном снагом за волан седе и маршрутом која му је била прописана пође. На изласку из града на прву је препреку, са јежевима, наишао. Полицајац који је с десне стране стајао, руком је дао знак да прође. Кад је мост и реку прешао, на други контролни пункт је наишао. Дао је жмигавац да скреће лево, и идући за жмигавцем и тај пункт без заустављања прошао. Возио је и брзо и лагано, и успут сретао војна возила боје рђе, која су однекуд, док се шаховница на њима вијорила, журила. Кад се са својом шкодом трећој барикади, тамо где асфалт престаје, па се пут од главног пута одваја и почиње уз брдо да се пење, примицао, један полицајац је у папир који је у руци држао, погледао, а онда, пошто је регистарски број на шкоди са оним на папиру сравнио, руком, уз дивљи осмех, знак дао да вожњу настави. Вучко није веровао да је сва три пункта без заустављања прошао, те помисли да то није добар знак. Није веровао да до српских положаја без заустављања може стићи! Досад му добро иде, а не ваља кад човеку добро иде! Само неколико стотина метара од последњег пункта, кад је пут у шуму зашао, па постао ужи, иза једне оштре кривине, Вучко грану на путу угледа. Ауто је испред гране зауставио, мада није мислио да стане. Нешто га је, што је јаче од њега било, натерало. Неки предосећај, или тако нешто. Блаж се тад са пода подиже и упита шта се десило, а Вучко ћутао и кроз шофершајбу грану посматрао. Била је мала и имала доста свежег лишћа, на себи. Кад је из кола изашао и грани пришао, а оно испод лишћа мине. Оне су по свему судећи скоро постављене и намењене оном ко први наиђе, а наишао је он. На крају крајева, како би Србин из Бугојна без заустављања три контролна пункта прошао, а да га мине, на путу, не чекају! Никако, другар мој! Пошто је о минама све знао што се може знати, он их је годинама правио, а можда је и ту која му је подметнута баш он направио, брзо их је демонтирао, а онда се у ауто вратио и вожњу наставио. Цеста којом је возио, није му била знана, али се према Врбасу, пошто је упоредо с њим путовао, оријентисао. Повремено би се према унуку, према Блажевом лицу на којем се читав пут одсликавао, окретао и нестрпљиво ишчекивао када ће се српски положај указати. После велике неизвесности, Доњи Вакуф је у даљини угледао, и рампу, и тробојку која се високо, на небу, вијорила, па је од среће запевао а унук његову песму прихватио. Два сиротана, два сирочета, које су туђи интереси и демонске силе света у неизвесност завитлале, у шкоди која шеснаест година има, која стење, кашље и бронда, певају. Загрљени. У једном тренутку Вучку око засузи, те најбоље не види пут којим вози. Суза тече а његово десетогодишње језерце од среће блиста. Кроз сузу што лије блистају два дедина ока. Две сузе радоснице. Два ока света блистају, и све више блистају, и толико блистају да су се у једном тренутку, кад су аутом у некакав стуб ударили, као две звезде, у ватромету, распрсле. На екрану је одједном слика затреперила, па нестала, а онда се и тон изгубио, тако да се екран у хиљаду светлећих тачкица претворио. Свима је било јасно да је прича испричана, и да сада претрес може да почне. Слушаоци у судници нису стигли ни да се врате у првобитни положај који су имали пре него што су видео-снимак видели, кад кроз судницу одјекну гласно и јасно тужиочево питање. Да ли се Слудеће веће, пита, уверило у истинитост оптужбе? Јесу ли видели како оптужена по народу иде, па шапатом своју причу, као да отров у уво сипа, прича, како би мржњу и нетрпељивост према осталим народима који у Босни и Херцеговини живе, произвела? Јесу ли се у то уверили? Јесу ли најзад схватили истинитост оптужбе? Јесу, одговорише судије у хору, онако како деца у школи, кад учитељица пита, одговарају, а при том су, иако су били смешно обучени, свечано смешно обучени, људско обличје задржали. Ненадано, кад нико није очекивао, бранилац се за реч јавио. Свак је, од тужиоца до судија, од новинара, сниматеља, послужитеља, до чистачица, кључара и мајстора који о електричној инсталацији брину, у судници знао да је он овамо доведен форме ради, и да на њега нико, на овом процесу, озбиљно не рачуна. Пошто се бранилац често шапом, по густом крзну на трбуху, чешка, пошто се по крзну које се дивно прелива од тамноцрвене до жутосмеђе боје чешка, они просто забораве да постоји. Бранилац је прво шапу испод тешког плашта извукао, и на уста ставио. Изгледало је да микрофон држи, да микрофон који је мекан и мио држи и у њега говори. Да ли је Слудећем већу важније, брундао је на једном од пет хиљада језика на којима се претрес, на Међународном суду правде, води, да ли је оптужена своју причу причала или да ли се догодило то што је причала? С правног становишта важнија је истина од форме у којој је дата. А то што је оптужена испричала истинит је догађај. О њему се, у њиховом свету, на сва уста причало, пошто се десио у граду који је у непосредној близини планине на којој његово племе живи. Може, чак, довести десетину сведока који ће то што је он рекао потврдити, а на то по Стутуту Трабуњала право има! Нико се у судници оваквом иступу браниоца није надао, па је настала пометња. Судије су почеле, један по један, редом, а да нико није знао зашто, на својим столицама да се изврћу, као кад се какве бубе, кад се отровом заспу, изврћу. Као кад се кромпир праши, па се златица, кад јој отров у виталне органе, као што је мозак, или тако неки други орган, доспе, изврћу на леђа, тако да им ноге, и трбух, горе, а не доле, буду. Изврћу се као у песми коју је припрости народ измислио: У кромпиру, златица ми стигла, ја је прашим, она ноге дигла. То је наравно смешна слика била, толико смешна да је браниоца одушевила. Он је онда скочио на шапе лагане и почео по дворани да плеше, да танца и игра, и да трећом шапом на изврнуте судије показује и да се за стомак, од смеха, хвата. |
WebMaster: rastko@blic.net