|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Када је тужилац оптужницу за дванаесту Причу прочитао, није било тешко
закључити да је она оптужена зато што је причала приче које су више него
приземне. Да ли је тачно то што оптужница тврди, питао је председавајући Слудећег већа испод смешне капе. Јесте, одговорила је Прича, јер је рат такав био. Прљав. А шта је њу, оптужену, натерало да такве приче прича? Апстрактна прича, одговорила је оптужена одмах, без чекања, тако да је питалац био затечен. По његовом изразу лица било је очито да он за такву причу није био чуо. А каква је то, најзад упита, прича? То је прича која ни о чему не говори. Председавајући заиста није знао да таква прича постоји, па се чудио, врло. Држао је уста отворена, а доњу усну отегнуо, тако да је посве интелек-туално деловао. Како, чуди се оптужена, славни Суд није за апстрактну причу чуо! Све велике књиге, а то сви тврде, ни о чему не говоре! Све наводно велике књиге говоре о једном великом ништа! Причају, проповедају, запредају, зановетају, замајавају, булазне, мељу и мрмљају највише онда када немају шта да кажу! Највише онда када маглу, уместо кише, продају. Њој, Причи, вели, такве приче досадиле. Зашто, опет је председавајући Слудећег већа радознао био. Зато што те приче, објашњавала је оптужена јасно као да деци у основној школи прича, када људи гину и умиру, смешно изгледају! А још кад се такве приче из ратне болнице, из крви и меса гледају, онда још смешније изгледају! Оне страшно смешно изгледају кад се кроз ране, кроз ране прострелне, кроз ране устрелне, и ране експлозивне, гледају, кад се из отворених прелома, или из мишићног ткива које су гелери покидали, или из сломљених, здробљених и смрвљених делова тела, из удова који су откинути или разнесени гледају. А како тек апстрактна прича апстрактно одзвања кад се рањенику у стомак уђе? Кад се унесрећеном у трбушну дупљу уђе! Тад се оператору чини да је у шуму ушао! Органи један уз други приљубљени, оперативно поље сужено а манипулисање инструментима ограничено! Да ли би оптужена то што тврди, питао је тамнопути, и тамнооки, судија из Пакистана могла да докаже на некој причи коју у истражном поступку није причала? Свакако, узвратила је оптужена истог трена. Испричаће причу која говори о једном хирургу који је у једној ратној болници, кад је Јајце требало да падне, шеснаест сати рањенике збрињавао. Доктор Мирић шеснаест сати рањеницима који су са ратишта довожени помоћ указује, крварење заус-тавља, оперативне захвате прави, а код сваког ра-њеника повреде другачије природе! Да ли славни Суд зна колико је то тежак посао кад од стотину рањеника не постоје двојица код којих су повреде исте природе? Сваки је на другачији начин унесрећен! Кад је повређено више органа једног система, доктор одахне. Али, нажалост, повреде су, као код рањеника који је на програму, и продорне и здружене, јер је повређено више органа више система. Непрестано мора, на монитору притисак и пулс да прати, као и промене на лицу. А лице складно, бледо, самртно бледо, па изгледа нежно, а та нежност је уоквирена црним залисцима, и осенчено дугим трепавицама. Како сваки рањеник, чуди се доктор, док му се помоћ не укаже, старији, изгледа! Како сваки ра-њеник, док се здравствено не збрине, бар десетак година старији изгледа! Али доктор ће га, кад његову трбушну шупљину збрине, опет подмладити, иако је шеснаест сати на ногама. Док ради, умор је негде далеко, а свест о томе што ради оштро присутна. Кад једну операцију заврши, тад своје ноге као ступе осећа, па мора на наслону од столице да их одмара. Ноге одмара а колега му витамински коктел у мишице убризгава, да му мозак не би отказао. Док се доктор опорави, нови рањеници су већ довезени. Довози их војни санитет, и кола хитне помоћи, и ватрогасна кола, и кола комуналног предузећа, и такси-возила, и приватни аути, и не могу све оне који су телесно и душевно унакажени да довезу. Као да их из кланице возе. Све што може из града у помоћ да притекне, притекло је, све што може да помогне, помаже. Као у некој дечјој игри у којој се одрасли играју рањеника. Доктор претходни дан није стигао да руча, а синоћ није стигао до очеве куће да скокне, до куће која је одмах више града, поред пута, испод Балкане, и да свог сина, којег је код деде оставио, види. Није имао времена да свог Борка види, да види шта ради, с ким се игра и да ли деду слуша. Није стигао да свог Бобишу види, а обећао му је, кад је с њим био. Није очекивао да ће оволико рањеника на програму имати. А јутрос није имао времена да доручкује. Ако нешто с ногу, између две операције, презалогаји, ако неко парче печења које му шаље школски друг који држи ресторан испод болнице, поједе, то му је све за тај дан! А шеснаест сати слуша кукњаву која одозго, из доњег света, где се довозе они који се са ногама напред довозе, допире. Пошто су изгинули младићи из околних села, из оближњих места, родбина истог дана за несрећу сазна, те се у мртвачници створи. Мајке и сестре се песницама у груди лупају, у груди и главу, као да нису при себи, а онда по мртвим синовима и по мртвој браћи падају, кукају, плачу, вриште, као да су луде. То је такво јаукање и врискање, цвиљење и запомагање, ајмекање и лелекање, какво само у српском народу постоји. Та кукњава кроз под, строп, и зидове пролази, кроз кости, душу, улицу, па се из града, између Лисине, Мањаче и Оругле, у небо диже и до мртвих стиже. Доктор је шеснаест сати на ногама а кукњава никако да престане. Шеснаест сати је на ногама а момку којег оперише на монитору пулс опада, зато што је његова трбушна марамица прокрвављена. Мора опет трансфузију да му да, а крви нема! Ако му је не да, умреће, а крви нема! Крви нема а сестра крвљу умазана. Операциона сала скучена, а опрема скромна, санитетског материјала има, а крви нема. Крви нема а све повреде крвне природе! Нема толико драгоцене течности да се рањенику који је искрварио да, а на све стране, где год погледаш, где год станеш _ крв. Крв, крв, крв, и само крв, у ратној болници крви! Да се не би кристалисала, да се неко не би ок-лизнуо и врат сломио, чистачица Стоја ништа друго не ради него све време крв са улаза, степеница, ходника, подова, yогером, брише. Крви нема а рањенику пулс опада. Доктор најзад од сестре која у сали двори, тражи да она брзим тестом, интеракцијом, ин витро, на стаклу, одреди подударност и РХ фактор рањеника и оних који рањенике возе, носе или помоћ указују. После пет минута, у операциону салу са сестром један возач стиже, те пацијенту директно, из вене у вену, крв, свежу, топлу и пуну, дају. Доктор је одахнуо док је на монитору гледао како пулс расте а притисак се нормализује. Тек је тад био сигуран да ће рањеник, пошто је крв добио, операцију издржати, и да ће он, доктор, за то време све повреде у трбушној дупљи збринути. Док је тако предано радио, није ни приметио да је у операциону салу тријажни лекар ушао. Само га је чуо како говори да је у болницу довезен његов син Борко, тешко повређен. Ко довезен, Борко, прену се доктор, који Борко, чији Борко, шта Борко, какав Борко? Шта ће му он, сада? Треба ту да му, док ради, смета! Кад је тријажни лекар изричито рекао да је Борко тешко повређен, доктору руке отказаше, тако да инструменти из шака поиспадаше. Прво је у суседну просторију потрчао, а онда се брзо вратио да види на монитору да ли је живот рањеника којег оперише угрожен. И када је видео да није, опет је сину, који је у тешкој коми био, пожурио. Са друговима се на цести играо, прича човек који је дечака довезао. Другар цесту претрчао, а он није стигао, стигао га ауто, и ударио, тако да је при паду, главом, о ивичњак ударио. Доктор причу чује, али је прима сужене свести. Никако не може да пристане на то што му се показује, и говори. Не верује у то што види, ни у то што му се дешава, ни у шта не верује. Чини му се да сања. Требало би као лекар а не као отац да мисли, и поступа, а не може. Обилази око онесвешћеног сина, зове га, милује, опипава, поправља одећу, намешта руке, да би најзад на његовој глави, у косици, нашао место којим је у ивичњак ударио. Кад је расекотину открио, и крв згрушану, тек је тад схватио колико је повређен. Најбоље би било, помисли, да истог трена у кола хитне помоћи седне и сина у Болничко-клинички центар, у Бањалуку, на интензивну негу, одвезе. Он би му тада, у колима, помоћ указивао, он би му венски пут обезбеђивао! Доле би га сигурно спасили, јер тамо имају сва средства на располагању! Али како да иде када операцију није завршио! Асистент га не може заменити! Ако рањеника недовршеног остави, он ће умрети! Крварење на трбушној марамици је зауставио, али мора да реши и периферне повреде на цревима! Не сме га никако, ни по коју цену, незбринутог оставити! То би се косило са етиком коју је стрпљиво, годинама, градио и изградио. Али и Борко је у критичном стању! Син! Рањеник и син! Да ли је полажући заклетву икад помислио да ће у такву ситуацију доћи? Није, али је очински осећај јачи од било какве етике. Зато мора сину помоћи! Али мора и рањеника завршити! Њему нико вечерас не може помоћи до он! Он само од њега зависи. Од његових руку и тога што зна и уме. Постоје само рањеник и он. Он који је беспомоћан, и он који има ту моћ да му живот подари. Он само од њега зависи! У овом тренутку он нема никога до њега. Нема ни Бога, ни оца, ни мајку, само он. Ако му он не помогне, нико му не може помоћи! Он је његов Бог! Он је његову улогу преузео, кад је операцију почео! Он му даје живот или му га узима! Док пацијента не збрине, најзад одлучно проговори, нека његов колега сину помоћ указује. Нека му, да би што више кисеоника у мозак добијао, венски пут обезбеди, нека антидематозну терапију ук-ључи, а он ће за то време рањеника збринути. Доктор се у операциону салу враћа и ради као у сновиђењу. Ради тачно, али механички, као унапред задату обавезу. При том му се привиђа. Види обрисе Борковог уснулог лика у трбушној дупљи рањеника, види како у бесвесном стању лежи, како лежи са опруженим ногама и бескрвним уснама. Као да је дремљив. И згрушану крв, на ивичњаку асфалтног пута, види. Све то види а ради разапет између тога што види и тога што ради. Ради у некој обузетости, не знајући за себе, док му помоћно особље, и анестетичар и анестезиолог, и инструментарка и сестра која двори на сенке личе, на сенке које се на докторов миг, или покрет, као у игри пантомиме, мичу. Кад је најзад рањеника збринуо, сину је похитао. Био је довољан један поглед, један додир, па да схвати да он више није међу живима. Нека туга која је на поплаву личила, из оловних ногу је, из стопала, кренула, те се кроз цеванице, и уз бутине, кроз желудац и грудни кош пела, да би преко лица у облику пламена прелетела, и преко кестењастих очију, и светлог чела и високих зализака, да би се најзад на теме, као стогодишњи товар, насадила. Није могао ни да јаукне, ни да уздахне, ни да заплаче, него је око свог јединка обилазио и свог Борчета на самртном одру намештао, и одећу му поправљао, и руке и ноге исправљао, и миловао, и тетошио, и говорио да је исти онакав какав је био, леп и прелеп, само што је блед и нем. Па је говорио како је порастао. Од силног посла није приметио колико му је Борко порастао. Од даноноћних дежурстава, због овог проклетог рата није видео колики је. Он је мислио да је Борко мали, а он порастао! Гледај само колика су му стопала, колике шаке, а и мишице ојачале, прави жилавко! Од силних дежурстава није знао да момчића има, да малтене момка има! Он мислио да је Бориша још дете, а он тати момак постао, он тати велики постао! Још мало па ће цура тражити! Ево, обећава му да га од данас неће толико због посла, и рата, и рањеника, и болнице остављати. Они ће од данас сваки дан скупа бити! Сваки дан ће ићи по подне у парк, на терене Младости, тенис да играју! Он ће му спаринг-партнер бити! Али треба да зна да он не може сваку лопту да му врати! Зна ли он колико година он има? Зна, зна, па то мора имати у виду јер он не може као он, Боцко, ни да скочи ни да замахне ни да потрчи! А купиће му и патике које му је обећао! Шта се мршти, зар му није рекет купио? Јесте, јесте, реч је одржао и рекет купио, а сад су на реду патике! Наћи ће тата пара и за њих, нека не брине, само нека каже које ће, а он ће паре наћи, иако је рат. И на Балкану ће скупа ићи! Лети на купање а зими на скијање! Зна тата да Боби воли и пливање и скијање! Зна да је Бобика спортски грађен, и да има велике амбиције у спорту! Да Бокче хоће ас да буде! Зна, зна, и он ће, његов тајо, све учинити да ту жељу и оствари! Они ће бити другари, нераздвојни, и од данас га неће самог остављати! Од данас ће бити скупа заувек! Док је доктор говорио то што је говорио, тврди оптужена, комплетно особље војне болнице је у ходнику било, и плакало, а одоздо су, из подрума, кроз под и строп јауци допирали, јауци и крици и кукњава, толико допирали да су се у судници, кад је оптужена престала да прича, јасно чули. Чинило се да несрећне мајке и сестре, пред тужиоцем, пред Слудећим већем и извештачима, пред читавим светом, због неправде која се српском народу чини, кукају и запомажу, да за својим синовима и браћом који су изгинули наричу и у несвест, на њихова мртва тела, падају. Како несрећне мајке и сестре у кукњави нико није могао да заустави, суђење је морало бити прекинуто. |
WebMaster: rastko@blic.net