Тихомир Левајац:
Јопет суданија

15. Три исторазличита народа

Тужилац, који је злочином против човечанства управљао, у Вашком трабуњалу, у такозваном Међународном суду правде, изнад стола је стајао с под-ругљивим изразом на лицу, а руку, белу од плавих вена, на судским актима држао, на списима који су пола метра дебели били.
У једном тренутку одједном је главу високо подигао, и обрву, а доле кажипрстом на списе показивао, и говорио, и говорио да је то досије који против оптужене сведочи.
Све је, и тужиочева поза, и подигнута обрва, и кажипрст на досијеу, и дебљина досијеа, на присутне утисак оставило. Све је на присутне тако снажно деловало да су сви мислили да суђења неће бити, ни саслушавања, ни доказног поступка, него да ће кажипрст, и подругљив израз на лицу, и дебљина досијеа, у пресуду, прерасти.
Али какав би то Суд правде био кад би он то себи дозволио.
Никакав.
Поза је поза, позориште је позориште, а судски процес нешто што је строго одређеним прописима регулисано.
Тужилац треба оптуженој недело да натовари, и он то управо чини. Он је неким чудним нагласком, неким нагласком који на каубојске филмове личи, Причу за злочин против приватне имовине оптужио. Оптужена је, тврди тужилац, причала причу у којој се подстиче широко уништавање и присвајање непријатељске имовине која није оп-равдана војним потребама, већ вршена и извршена незаконито и обесно, што је систематски чинила само једна страна у Босни, и то српска.
Додуше, ограђује се тужилац, и друге стране у сукобу су пљачкале и уништавале, али су то само Срби плански, организовано и систематски радили у циљу остварења доктрине Велике Србије.
И није то једини злочин који је оптужена учинила.
Није све зло у томе што је такву причу причала, већ се у причу толико мешала, да би она, прича, имала значење које она хоће да јој да.
Оптужена се тад успротивила, жестоко.
Тужилац је, вели, у криву. Да буде искрена, њој се баш све супротно дешава. Кад почне неку причу да прича, догађаји се сами од себе, без њеног посредства развијају.
Како, чудио се председавајући Слудећег већа, тамнопути чова из Африке, пошто за тако нешто, на црном континенту, он није био чуо.
Па, лако! Њој се, вели, дешава да неку причу започне да прича, а да се она без њеног знања одвија, да она мимо њу тече, да тече сама од себе, и да њу, њу која је ствара, у непознато води, па ни-како не може да предвиди, или наслути, шта ће се у следећој сцени десити, нити зна шта ће на крају бити.
Она једноставно пусти да прича сама од себе тече, да прича сама себе прича, а ту причу вероватно неко други, а не она, води.
Нешто слично као на овом суђењу. Зна оптужена да овим Судом не управљају присутне судије, већ неки други људи, неки невидљиви људи, неки људи који су можда хиљадама километара далеко од суднице.
Тако се и њој дешава. Почне неку причу, догађај се сам од себе развија, а она која је прича уопште није обавештена о срећном или несрећном крају догађаја. Чим прича крене, она не треба више о њеној целовитости да брине.
И што је најгоре, кад такву причу исприча, она не зна да ли је прича коју је причала прича коју је желела да прича, а тужилац је управо за супротно оптужује.
Да се она исувише у ток догађаја меша како би причи дала оно значење које она нема.
Наравно, тужилац је при својој оптужби остао, и замолио председавајућег Слудећег већа да оптуженој реч да. Нека она своју причу исприча а он ће, после приче, у доказном поступку, уз помоћ сведока, потврдити да је он, а не оптужена у праву.
Председавајући је тужиоца послушао и реч оптуженој, без икаквог условљавања, дао.
Оптужена се тада у необраном грожђу нашла. Посебно јој тешко пада што је реч добила одједном, зато што она заиста не зна када њена прича почиње. Можда онда када је Хрватско вијеће обране заједно с муслиманима Јајце запосело, па се модрозелена спонтаност на Цитадели, на највишој кули на Старом граду, завијорила, што је био знак Србима да су препуштени на милост и немилост најгорем делу братских народа.
Или је почела онда када је професора музике спасавао бивши ученик.
Хрват по националности.
И то овако.
Тачно у подне, испред Дома културе, у униформи командоса, без капе, али са траком око главе, и шаховницом на траци којом је непослушну косу кротио, у есембе мајици, која је без рукава и из америчког контигента била, Професору је пут препречио. Препречио у панцирној кошуљи, са бомбама у горњим xеповима, и оквиром за аутоматску пушку у доњим, док је о куку пиштољчић, као каква играчка, висио.
Нема шта нема на себи.
Као да је оклопни транспортер.
Кад је пред њега, такав, стао, и рекао бог проф, Професору су се ноге одсекле. А кад га је пи-тао шта чека, и зашто је још ту, он није знао где је.
Да га криво не схвати, он га не тера, али за Србе у Јајцу више времена нема. Ако хоће своју главу да сачува, и главу и обитељ, он му може помоћи.
С којим и каквим намерама му то говори, питао се Професор, у себи.
Они се једва и познају. Не сећа се ни какав је ученик био, али се сећа да Ренату, тако је момку име било, школа најбоље није ишла. Никакве обавезе није прихватао, и никаквим се законима није покоравао. Себи је био увртео у главу да сви у школи, од директора, професора, до чистачица, нешто против њега имају. Зато се Наставничко веће на својим седницама више њим бавило него свим ученицима заједно.
Рат између Рената и професора месецима се водио. Он је био раздражљив, јако, а професори трпели. Он био необуздан, и опак, а професори испаштали. Он био, а они патили. То што је просветни радник, кад је самоуправљање у школу било уведено, могао да издржи, то ниједна домаћа ни дивља животиња није могла.
А онда, кад су видели да с њим не могу на крај да изађу, сетили су се да га из школе искључе.
Међутим, чим је Ренато тај рат изгубио, овај прави је избио, па је имао раскошне могућности да се ослободи свега онога што га спутава, и да своје природне склоности изрази.
Сад му такав момак помоћ нуди, и он треба на њега, у овим злим временима, да се ослони.
Да се колико-толико ослони.
Не да треба, него мора, пошто не може на оне који су у школи били послушни. Армија послушних је на време отишла. Сад су негде у Европи, у некој срећној земљи.
Кад је Ренато видео да се Професор премиш-ља, тад је рекао да дома пође, те да се са својом бољом половином договори. Ако се одлуче, он ће пред њихову двокатницу доћи, не!
Да их покупи, не!
Бит ће тамо са својом мечком точно у један, не, и онда ће их до црте раздвајања са Србима одвести, а они даље нека се сналазе.
Иако Професор ниједну реч није изговорио, Ренато је пошао, рекао бог проф, а онда застао, бит ће точно у један, па у мерцедес сео и отпрашио.
Професор музичког образовања је једно време укипљен на асфалту стајао, не знајући шта да чини. За сваки случај поћи ће до стана и супрузи све испричати, а она нека одлучи да ли са таквима, као што је Ренато, да сарађују.
Кад је супруга причу саслушала, одмах је почела да се пакује. Она се пакује и брунда, а он је непомичан гледа, те при том изгледа као неко ко је у живот залутао.
Она се пакује и брунда, а он укипљен, крај врата, у властитој сенци, стоји.
Његова неодлучност их је довде и довела, бобоња, да их проверени усташа спасава. Могли су досад десет пута из града да изађу, а нису, само зато што он не зна шта хоће, у животу. Да она на венчању није у своје и његово име рекла да, никада се не би ни венчали. Доста јој је, тога! Ако он неће да иде, нека са усташама остане, а она ће са сином поћи, па шта буде!
Она више неће у затвору да буде!
Она више неће, у усправном затвору, засужње-на, да живи!
А бити у апстрактном затвору је сто пута горе него бити у правом затвору!
Супруга је тако говорила и ствари паковала, а Професор ћутао и у чуду је слушао.
Точно у један одјекнула је сирена.
Кад је супруга на балкон истрчала и рекла да силази, и Професор је за њом потрчао. На брзину су торбе покупили, на брзину стан закључали, на брзину низ степенице стрчали, на брзину у мерцедес са стварима ускочили, и кренули.
Ренато је без речи возио путем који је путницима био непознат, а онда до једног узвишења, дошао. Из аутомобила је изашао и необично звизнуо. Неко се горе, на превоју, испод неба, појавио и уговорени знак дао.
Кад су Професор и његова супруга са сином из кола изашли и ствари изнели, Ренато је у ауто сео, кроз прозор махнуо и викнуо бог проф, и довикнуо сретно, и назад одјурио.
Професор се са женом, сином и стварима без икаквих проблема уза страну попео, а онда, кад је до својих дошао, и у Мркоњић-Град сишао.
Кад је после три месеца српска војска Јајце ослободила, сви цивили су морали у родни град да се врате, како би град опет почео да живи.
Професор је трећи дан по ослобођењу града изнајмљеним аутом у своје Јајце дошао. Професор је дошао у један новембарски дан који је био никакав. Киша упорно ромиња као кад се сахрањују они који се воле и поштују.
Кад је до Травничке капије дошао, ту је ауто паркирао, из њега искочио и окрилаћен до водопада на Пливи потрчао да види да ли је још тамо. Био је срећан кад га је угледао. Дошао је на место одакле воли да га посматра и на своју стену сео.
Одједном време стаде а водопад зашуме. Тад се сети стихова неког песника који је говорио да Плива ту, на том месту, баш ту, Босну са Врбасом вара. Хтео је да мисли о тим стиховима, о томе ко их је, и када, и којим поводом, написао, али никако мисао није могао да одвоји од воде која се као непрекидна сребрна тканица, у скровиту дубину Врбаса, обрушавала.
Склопио је очи и слушао разнолике успомене као нешто што је непролазно. Истоврмено, водопад је шумео и нешто тајанствено, нешто што је и блиско и далеко.
Као да му говори оно што не зна а требало би да зна.
Међутим, он се одједном, као из неког сна, трже, поскочи и према згради у којој је становао, пође. Кад на највишој кули, на Цитадели, тробојку угледа, учини му се да је то добар знак, али се убрзо показа да је у заблуди био. На његову двоспратну зграду, на кров зграде, граната је пала, баш изнад његовог стана, те кров и плафон провалила.
Све ствари у стану стоје, само што је кров проваљен, па се у њега небеска вода, као у недра, слива.
Ожалошћен, у команду града је отишао.
Тамо су његово јадиковање прекинули победничком логиком. Хрвати и муслимани су поражени, и као поражени, испред српске војске су, преко Добратића, према Травнику, побегли.
Нека се Професор у неки напуштен стан усели.
У који?
У који хоће! После, кад се цивилна власт успостави, то ће се правно средити.
Професор је савет к знању примио и пошао нови стан да тражи.
Иде кроз град пун људи.
Борци се на улици препознају, те један другом на победи честитају, грле се и љубе, а из подрума, шупа и рупа, из канала и катакомби, после толико времена излазе они који су се крили.
Излазе као пацови, испијени, бледи, зборани, остарели.
Циганска музика однекуд трешти, а човек који испред њих иде из вреће вади новчанице које више не вреде и по улици их просипа.
Цигани се, о те безвредне новчанице, отимају и туку.
Један старац, један врло стари старац, испред своје куће изашао и флашу славодобитне ракије изнео. Ко зна како ју је у ратним временима сачувао, али њоме хоће да части оне који су његов град ослободили.
Док једни славе, други своје ствари траже.
У време док су Хрвати и муслимани град држали, сви српски станови, и све српске куће биле су разваљене и опљачкане, а опљачкали су их комшије и познаници.
Кад повратник своју ствар нађе, кад нађе свој телевизор, веш-машину, видео или уметничку слику, машину за прање суђа или енциклопедију, он је наравно узме, а усто узме и оно што није његово, да бивши комшија није xабе, док је власник одсутан био, његове ствари чувао.
Тако је то са стварима, и људима, у рату.
Једни пљачкају, а други читаве куће заузимају.
Ако се двојица на исту кућу намере, а никако не могу да докажу чија је, онда је запале да ничија није.
А ако неко у једну кућу уђе, а друга му сенку на заузету кућу баца, или видик квари, онда је он минира да се белаја отараси.
То раде обично сељаци из околних села који су своје куће попалили, па се у град, као бескућници, с укућанима и стоком, с кравама и овцама, и прасцима, спуштају. Они обично две куће заузму. Једну за себе, другу за мал. За себе обично бирају куће на спрат, а за стоку куће које у приземљу пословни простор имају. Да неко одатле не би њихову стоку терао, они за сваки случај спрат онеспо-собе, кров развале, па доле, у приземљу краве и коње, или овце, држе.
Па се онда чуде што се стока непрестано по плочицама клиже и разапиње, што на колена пада.
Из страха да не падне, марва се у новим шталама, док на глатким плочицама као на стаклу стоји, тресе као да кравље лудило има.
Док једни у град улазе и своје ствари довозе, дотле лешинари из оближњих места на коњским колима, и тракторским приколицама из града робу извозе.
Пошто је све остављено и напуштено, а надохват руке, свак може да узме шта хоће. Нико му не брани. Довољно је да има жељу а да нема образ.
А то што Срби раде, пре њих су Хрвати и муслимани радили. Тужилац тврди да су то само Срби организовано радили, а то није тачно. Што се пљачке и отимачине тиче, какви су једни, такви су и други и трећи.
У томе их живот поравнава.
Мада та три народа, као три различите биљке које исти корен имају, на том стрмом тлу, такорећи на литици, као пузавице живе, што се пљачке и отимачине, мржње и рушилачког нагона тиче, они су на истом степену развоја.
Како тужилац може да објасни чињеницу да та три народа, тај стешњен простор уз Врбас и Пливу у мирно време између себе деле а у смутно помоћ ван себе траже?
Како славни Суд може да објасни чињеницу да су та три народа педесет година како-тако у толерантним односима живели, а да се сада, у рату, тако бездушно сатиру?
Па они су педесет година живели у истим климатским условима, и у истим економским условима! У једној те истој болници се рађали, у једну те исту школу ишли, једну те исту наставу слушали, једну те исту лектиру читали, у истој се самопослузи снадбевали, у истим условима радили, на исти начин старили, на један те исти начин умирали, а сада се истребљују да би се према нагонима груписали!
Ето, оптужена и себе и славни Суд пита, и у њихово и у своје име се чуди, а не зна где јој је Професор и шта се с њим дешава. Зато мора да га тражи по граду у којем хаос влада. Тражи га између скршених аутомобила и лешинара који туђе ствари износе, између цигли, приколица, греда, балвана, камиона, жбуке и камена, стакла, срче и повратника који своје ствари траже, између ратника који се љубе, Цигана који лажне банкноте с асфалта купе и табли које на мине опомињу.
Најзад га испод Бањалучке капије угледа, како се испод болнице спушта, између људи и жена који торбе и кофере и вреће вуку, док он празним рукама маше, између стоке коју неко некуд тера, а он машући празним шакама иде. Прати га како од зграде до зграде, од улаза до улаза иде и нови стан тражи.
Тамо где је на вратима писало да је стан хрватски, сад је преко тога стајало да је српски. Или се незвани посетилац опомиње да не проваљује.
Не дирај, овдје станује Србин!
Не проваљуј, стан србски!
Или, србско заузето!
Или, србско заузето, пази минирато!
На неким вратима ништа не пише, већ су само четири оцила нацртана, или је тробојка, кроз прозор, истурена.
Професор се најзад за један стан, у насељу Нова цеста, одлучује. Све је из њега било однесено, изузев каде која је у купатилу била узидана, и једне сталаже, у ходнику, на којој је упакована врећица бамија стајала, а та врећица била је завезана гумицом за косу. По бамијама је закључио да је ту живела муслиманска породица. По бамијама и по оном тешком мирису којим одишу муслиманске куће, по мирису који никад није могао да одгонетне.
Кад се за тај стан одлучио, бивше комшије је позвао, и пријатеље, те су му они помогли да неке своје ствари међу којима је у старом стану живео, то мало покретне имовине што је вредно, што је читаво и суво остало, по киши која сипи, у нови стан превезе и пренесе.
Већ је био сумрак кад је све то урадио, па је у новом стану заноћио. Струје није било, а и град у потпуности није био од братственика очишћен, а није имао чиме ни стан да закључа, па је у страху великом прву ноћ у новом стану заноћио.
За сваки случај на улазна врата је кухињски сто, и једну фотељу наслонио, да се колико-толико заштити.
Док је обучен у огромном мраку на каучу лежао, чинило му се да је потпуно сам на свету, и да тај свет није његов.
Али самоћа није тако бесмислена као што људи мисле, јер она на размишљање подстиче.
Мислио је о томе како ће нови стан уредити, како ће нову браву набавити, како ће стакла у прозоре која су од детонације попуцала, поставити, а онда, кад то све среди, свечано ће своју породицу довести.
Па је у грозном мраку маштао о обновљеном животу у обновљеном граду, о томе како ће опет свој оркестар имати, и како ће опет у хотелу госте, као некад, забављати.
Кад по слепом мраку ноћни рафали почну да лају, он онда мисли о времену када је у том истом граду био засужњен, о страховима које је претрпео и о момку који га је спасао.
Где ли је Ренато сада и где ли ће после бити!
Ако се из града на време извукао, можда ће га некад и срести! Можда ће му се, кад-тад, за дело које му је учинио, одужити!
Професор је таквим или сличним мислима себе тешио, и заваравао, и заваравао, да би најзад заспао, али не скроз. Између несна и сна сву ноћ су уснули рафали одјекивали.
Само што се мало разданило, кад га лупање по вратима пробуди. Скочио је, сто и фотељу с улаза склонио, тако да се пред њим указа војник Репуб-лике Српске, а онда унутра без поздрава и позива уђе.
Мало се по стану прошета, а онда нађе место на којем се комотно осећа.
Стан у који је ушао, вели, припада његовој фирми, Електробосни. Ту је становао један инжењер, муслиман, и он је побегао зато што је био балија, те тај стан, дабогме, њему, пошто је с њим радио, припада.
Професор је покушао незваног госта да уразуми, али није ишло.
Нека он прво, говорио је одсечно и аутомат као каквог кућног мезимца миловао, нека он прво из стана исели, а онда, то што њему прича, нека тамо њима у команди, града, прича. Он је на Голој планини, а не они који тамо седе, крварио!
Кад је Професор видео с ким посла има, замоли српског борца да ствари из стана не износи, пошто киша не мисли да престане, док нови стан не нађе.
Оружник тад великодушно попусти.
У реду, договорено, али за дан и за дана мора из стана изаћи!
Тако је Професор морао други стан за себе и своју породицу да тражи, да за новим, уместо оног који је имао, а који је граната с неба провалила, да трага.
Да не би време губио, и ствари далеко носио, упути се у оближње насеље Храст, које је испод католичког гробља било, те се ту, за један стан на другом спрату, одлучи.
Опет је комшије и пријатеље морао да потеже, те ствари из једноноћашњег стана у нови да тегли, док их на крају дана, у сумрак, није претеглио.
Опет је у новом стану заноћио, опет обучен у мраку, на каучу лежао, опет исте или сличне мисли мислио, док су аутомати на ноћну тишину и алав мрак лајали, опет о оркестру и јавним наступима маштао, и свог се доброчинитеља, Рената, сећао, кад изјутра, после несна, само што је нови дан на очи прогледао, пошто од јучерашњег свитања ништа није био научио, кад неко опет по вратима залупа.
Као да свиће јучерашње јутро.
Наравно, кад је дремован врата отворио, опет је у вратима борац Републике Српске био. Као да је неко, оног јучерашњег, кроз индиго, пресликао.
Опет се по стану ратник прошетао, а онда на јучерашње место стао.
Стан у који је ушао, вели, припада његовој фир-ми, туристичко-угоститељском предузећу Пелва. Ту је становао њихов комерцијални директор, Хр-ват, који је побегао зато што је усташа био, и тај стан њему, дабоме, пошто су скупа радили, припада.
Професору на памет није падало да га одобровољава, да овај не би свој аутомат миловао, или којим случајем команду и Голу планину помињао, већ је одмах пристао да се исели.
Само га моли да ствари, док нови стан нађе, на улицу, због лошег времена, не износи.
Нема проблема, био је борац Републике Српске великодушан, али за дан и за дана мора иселити!
Тако је Професор по трећи пут морао ново коначиште, по граду у којем хаос влада, да тражи.
Да се не би десило то што се с њим већ двапут дешава, реши да очи добро отвори. Реши да нађе стан који ниједној фирми не припада, већ да буде општински, а из њега га, ваљда, нико неће изгонити.
Зато се у ново насеље на Барама, које се иза тунела налази, упутио. Ту су нове зграде изграђене, ту је Општина, у зградама од три-четири спрата, доста станова својим службеницима била поделила.
Ишао је од зграде до зграде, од улаза до улаза, од врата до врата, и избор одлагао.
Најзад се за једна врата, на којима је шаховница била залепљена, одлучи.
Чим шаховница није скинута, судио је, мора да у стан још нико није провалио, па је вратима пришао.
Куца, ништа.
Опет куц, куц.
Опет ништа.
Куц, куц, куц.
Мук.
Стајао је и двоумио се.
Да ли још једном да покуца или да сачека?
Нешто га је вукло да покуша.
Када је кључем од кола јаче по вратима ударио, кад, богте, чује, рзање.
Као да из стана и кроз стан нешто као коњ рже!
Иако је као професор музичког образовања изоштрен слух имао, није могао да верује да чује то што чује. Да чује рзање какво никад није чуо.
Никад није чуо како изгледа божанско рзање, а сада чује.
То рзање није било обично, већ некако не-стварно, мада је, да буде искрен, увек нестварно обожавао, и као музичар нечем апстрактном тежио.
И узвишеном, јер га је само узвишено привлачило.
Зато је с још већом акустичном радозналошћу покуцао, али јако, а из стана је још јаче рзање чуо.
Рекао би да чује право коњско рзање, мада му се чинило да не чује то што чује, већ нешто што замењује то што чује.
Али шта, није знао.
Мада је био ошамућен, трудио се да трезвено мисли.
Стамбена зграда, трећи спрат, друштвени стан, а из њега коњско рзање допире! Иако је рат, што је много, много је. Ту се нешто с нечим не слаже, ту стварност надилази и изоштрен ум и истанчан слух!
Као да је дошао пред врата која скривено, унутрашње значење имају. Као да је дошао пред врата која метафорично значење имају, па та метафора на све стране води!
А зашто свој ум да мучи?
Изаћи ће ван, мислио је док је низ степенице ишао, отићи ће иза зграде, попеће се на брдо, које је с вишим спратовима у равни, па лепо тајну решити!
Кад је најзад на жељено место стигао, стао је и поглед подигао.
И као што се могло претпоставити, на трећем спрату, на тераси стана на који је малочас куцао, коњ је као на тацни стајао.
Прави, правцати коњ.
Пошто су сви Хрвати и муслимани испред српске војске побегли, мора да је то био један српски коњ.
У архитектонском решењу које се балкон зове, коњ је као прапочетак света стајао, и из зобнице коју је власник пред њега ставио, јео и око себе репом безбрижно махао. Папао је своју папицу, а да се на околину није обазирао.
Домаћин га је ту довео и оставио да стан пази. Газда га је ту посадио да рже кад неко на врата наваљује, а не да са терасе трећег спрата звера да ли га неко, па био то и професор музичког образовања, који изоштрен слух има, посматра или не посматра, да ли у њега завирује или не завирује, да ли у њега пиљи или се из некаквих разлога бечи.
Чим је оптужена последњу реченицу изговорила, сви су знали, да је то крај приче, и да доказни поступак може да почне.
За реч се први тужилац јавио а онда позвао судије да логично мисле.
Откуд, питао је, ако се оптужена, као што тврди, у приповедање не меша, коњ на крају приче? И то на балкону! Зна се откуд! Зна и он шта је поента! Не може се коњ на крају приче јавити, а да то оптужена унапред није предвидела!
Никако!
Да би доказао да је у праву, постоји сведок који ће потврдити то што он говори, те предлаже да се исти у судницу уведе. Да се уведе не обичан сведок, већ крунски, онај што ће оптужену у црно завити.
Сви су се изненадили када су у судницу једног коња, правог правцатог коња, увели.
Онда је, после силног жамора, уобичајена процедура уследила.
Председавајући је од сведока тражио да се закуне да ће говорити истину, само истину и ништа друго до истину, што је сведок и учинио тако што је у два реда зарзао.
Оптужена је у првом тренутку помислила да то није онај коњ који је на тераси у њеној причи био, али кад је чула како рже, учинило јој се да би могао бити. Да би могао бити српски коњ, а не неки подметнути коњ.
Хрватски или муслимански.
Тужилац је тад сведока питао да ли је заиста у стварности, на балкону трећег спрата, на Барама, био, или се само у причи коју је оптужена причала, нашао.
Коњ је тад у четири реда зарзао.
На жалост, он тужиоца мора да разочара.
Он је на саслушању рекао да је био, а у стварности није. Њега је влада у Сарајеву, у сарадњи са сарајевском полицијом, потплатила да лажно сведочи, и он је пристао, али кад се малопре заклео да ће истину говорити, само истину и ништа друго до истине, грижу савести је доживео.
Ко зна шта га на оном свету чека!
Иако је коњ, и он душу има, па мора о њој да брине!
Сви су били изненађени расуђивањем ове животиње. Можда и код људи постоји осећај за правду, мада то, на жалост, на Међународном суду правде није доказано.
Једино бранилац није био изненађен. Он се, како је уобичајено у животињском свету, није могао уздржати, већ је по судници почео да изводи разне будалаштине, да игра и скаче, и помало подврискује, као какав ђилкош у колу, на неком народном збору.
На Мањачи.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

15. Три исторазличита народа

Тихомир Левајац:
Јопет суданија