|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
У атмосфери која је пре личила на конференцију за штампу него на судски
процес, тужилац је шесту Причу оптужио за злочин против човечности. Она
је, Прича, тврдио је тужилац, у својој причи смрт славила, и тако рат,
који се Босном као бехар ширио, подстицала, и тако, својом причом, читаво
човечанство угрожавала. Оптужена се оптужби тужиоца насмејала. Шта он, вели, трабуња! Како она као јединка може човечанство да угрожава! Шта прича, зна ли он колико је човечанство? Међутим, другом делу оптужбе је поклонила озбиљну пажњу, мада је и тада морала тужиоца да исправља. Она, вели, није страдање уздизала, и смрт славила, већ са жаљењем о томе говорила. Пошто рат није ништа друго до дружење са смрћу, она је о томе, у својој причи говорила. О силама које све у ништавило претварају, и о страдању бесмисленом. Да се она не би теоретским поставкама бранила, предлаже Слудећем већу да инкриминисану причу исприча, а онда нека оно утврди ко је у праву. Она или тужилац. Океј, опет је тужилац сам реч узимао и остављао, дозволиће јој, али ако причом не докаже своју тврдњу, биће проглашена кривом. Ако свој уметнички порив, пошто се стално на уметност позива, не оправда, бит ће кажњена! И ако естетски критериј не испоштује, бити ће осуђена! Иако је оптужена била свесна свих тих уцена, од своје одлуке није одустала. Била је толико сигурна у благотворни утицај своје приче, да је скупила сву храброст и у авантуру која се зове стваралачка мука, кренула. Зато је причу започела одмах, неспретно, без икаквог увода. Причала је о једној групи ратника који су се, тамо негде на почетку рата, у предграђу Градачца, из дана у дан за кућу, башту, бандеру, киоск, зид, плот, плочник или дрво борили, а смрт их на сваком кораку вреба. Ратници се нису утврђивали, него постојеће заклоне, подруме, зидове и бетонске плоче, у насељу, користили. Кад артиљерија почне преко њихових глава да туче, онда они за њом иду и терен чисте. Али тај дан, кад их она у својој причи описује, артиљеријски напад никако да крене. Ратници су једно време у подруму неке недовршене куће били, а онда су пред кућу, под бетонско склониште, изашли. Ту су се безбедно осећали јер им је зид иза леђа био, бетонско степениште и плоча изнад глава, а високи кровови са стране. Све их то од муслиманског ока и гранате закла-ња. Неко са оружјем у руци, ослоњен о зид, стоји, неко чучи, док већина на даскама, испод степеништа седи, и ћаска, као да су на излет, у природу, пошли. Као да су у шуму, у јагоде, пошли, па се сад, после прве руте одмарају, и узгред шале, али на озбиљан начин шале. Прва линија је испред њих, они су ту где су, а смех и смрт су увек, блиски, били. Тридесет и пет дана из акције у акцију иду, а ниједног погинулог нису имали, тридесет и пет дана се са муслиманима од Обудовца до Градачца туку, а само су тројицу лакше рањених имали. За то време постали су свесни један другог, пошто људе ништа тако не сједињује као неизвесност и несигурност у рату. Зато су у борбу без остатка ишли, тако да је свак пре на другог, него на себе, мислио. Као да су један другом своје животе били позајмили. То што их је везивало, јаче је од брачне везе, јер заједништво и другарство у рату човека подижу на виши ниво, па све што се доживљава, доживљава снажније него иначе. Свак постаје део узвишене ствари за коју се боре, део нечега што их у много чему превазилази. Иако опасност на сваком кораку прети, они личе на одраслу децу која чине нешто чему нису дорасла. Личе на дружину која је жељна пустоловина, или на неку дружбу која слепо напред срља а да није свесна да се против ништавила бори. Такорећи на цеви иду, а шале се. Веле да нема бољег лека, за страх, од смеха. Стојана, најмлађег борца у групи, по ко зна који пут питају како га је и зашто девојка оставила, те за другог пошла, док Радослав од једног до другог иде и цигарету тражи. Радослав не верује да нико ниједну цигарету нема, па се дури, а Зоран, испијен и блед момак, али са сјајним, црним очима и кратком, чекињастом брадом, Радославу не верује. Он од других цигарете жица, мада је говорио насумице, говорио је сигурним гласом, а сам их има! Он мора да их има, пошто без њих не може! И други пуше, али нико као он! Он без свега може, али без цигарета не може! Може и без воде, и без хлеба, и без ваздуха, али без дувана не може! Да је прави друг, ево, сад би ту паклицу коју је негде, за црне дане, ушнирао, донео! Сад би, кад стварно цигарета нико нема, требало друге да понуди! Зоран је мислио да се нашали, а оно се показа да је његова шала истинита, јер Радослав поцрвене. Није знао шта ће са црвенилом које га је одало, па најзад, погнуте главе, низ степенице, у подрум, у којем је његов ранац био, пође. Само што се у сеновити отвор био спустио, кад у кућу граната пуче, једна па још једна, такорећи истовремено. Прасак је био толико јак да је Радослава у до-њем свету са бетона подигао, те према једном, а онда према другом зиду, бацио. Истог трена је уз степенице потрчао да види шта је са његовим друговима било. А кад је на светлост истрчао, као да је у девети круг пакла утрчао. На жалост, ни у какав круг није утрчао. То што га је дочекало, била је стварност. Јауци, разбацана трупла, крв. Гранате су некако, однекуд, између кровова кућа, господо суци, не питајте како, вероватно у луку, носећи ужас који кратко траје а огромне последице оставља, долетеле, и тачно под степениште, са прецизношћу која се са одвратношћу граничила, међу ратнике, на растојању од једног метра, пале. То што су две гранате од бораца направиле, то се не може ни на сајму смрти видети. Закривљене главе, размрскане лобање, разјап-љене вилице, изваљена рамена, испала ребра, поломљене кључне кости, одбијене руке и ноге, осакаћена трупла. За разлику од оних који су на све стране били разбацани, и измасакрирани, један борац је у средишту пакла, на даскама, наслоњен на зид, читав, као на каквом трону у подземном свету, седео. Он је седео на месту где су се две експлозије судариле, тако да његова глава није била већа од људске песнице. Збубана, збијена, згрудвана, а ниједна кап крви из ње није потекла, и мекана, као зрела диња, пошто у њој ниједна кошчица читава није остала. Десно од трона лежао је Стојан, момак којег је девојка оставила. Лежао је до зида, без руку до лаката и без ногу до колена остао. Тамо где су ноге и руке откинуте, вирила је кост, бела и неравна, тако да је с комадићима меса који су на њој висили, на шприцани зид личила. Лево је био Зоран коме су гелери месо са трбушног коша подерали, а поред њега је Милош, крупна људина коме је граната слабине раздерала, тако да му је све унутрашње органе поред тела просула. Крај кречане је јадник коме је експлозија три вратна пршљена извалила, а поред њега трупло са пола главе. Чела, очију и носа нема, остала је само вилица урасла у браду. Толико облика смрти и умирања, само од две гранате, на једном једином месту земље претворене у невиђену трагедију! Ако је стварност остваривање могућег, онда је то што се дешава, што се десило и што ће се десити, оно највише што људи могу постићи и што постижу. Људи и народи. Када је Радослав на сајам смрти утрчао, између некадашњих живота је трчао. Трчао од једног до другог несрећника, од празних очних јама, до очију које га укочено гледају а не виде, од обогаљеног Стојана који је, иако је крварио, још при свести био, од Стојана који га је молио да му крварење заустави, да не би умро, до Милоша који га је кумио да у њега пуца, јер не може више болове да издржи. Радослав је мислио да ће с ума пасти. Био је очајно сам, пошто са ништавилом никад није општио, па је безглаво јурио, а Стојан га молио да му крварење заустави, а он викао, брате, како ћу ти крварење зауставити кад немам чиме, и опет трчао, и плакао, и викао, брате, ја у тебе не могу да пуцам, а Стојан опет молио, и звао, и Милош звао, и он молио, а Радослав свој пиштољ у његове руке гурао, и викао, брате, ево, пуцај ти у мене, ја у тебе не могу, а Милош није могао, па Радослав и од њега бежао, и ридао, и ридајући кошуљу са себе цепао, па њоме Стојанове патрљке омотавао, и стезао, а крв платно пробијала, па завоји спадали, завој спадао а Стојан боју губио, и бледео, и опет Радослава молио да му крварење заустави, а он није имао чиме, већ гледао како младић на његове очи умире, те опет около трчао, не би ли с ума спао, трчао од једног јадника до другог, у нади да им помогне а помоћи им није могао, а онда када је видео да је беспомоћан, главу је од ужаса окретао осећајући гађење од своје јадне немоћи, па опет Милошу притрчавао, и у његове се зенице надносио, а у њима светлост чили, и из њих, негде, у неповрат, одлази, те Радослав мислио да ће с ума пасти, те себе проклињао што му је судбина доделила ту улогу да толику смрт одједном види, да толику патњу гледа а да не може да помогне, а онда је једна бомба поред кречане експлодирала, неко је себи муке прекратио, а онда је санитет са носилима, уз топот, однекуд, стигао, па су прво тешко рањене подизали, на носила стављали и односили. Када су дванаест тешко повређених однели, онда су и седам мртвих однели, па је најзад Радослав са нарамком пушака, и аутомата, на леђима, за санитетом потрчао. Потрчао је не осећајући никакав терет, а онда на зид који је као дечја савест бео био, натрчао и на око које је на том зиду висило. Висило је и право у њега гледало како он са хрпом оружја, на леђима, некуд трчи. Око је једним погледом Радослава обухватило, па се он одједном, на један метар од њега зауставио, и животињски, са чизмама у земљу укопаним, стао. Стао је и то око посматрао као зеницу ока свога, као зеницу неког свог друга, или пак неког другог човека, или пак оног против којег се бори, којег хоће да убије, а којег, ни с главе, не зна. Док је то око посматрао, његова савест је као треће око њега посматрала, и мотрила шта ради, зашто је ту и где се то с толиким оружјем упутио. Његова савест као треће око њега надзире, што ту стоји и шта мисли, а он посматра око на зиду, а опет, око са зида, као какво око човечанства, посматра и њега и његово треће око. И осећа да је око човечанства против њега уперено, као што је сваки рат, свако убијање и разарање, против живота као целине уперен. Тад се, док је оком у око био загледан, свог оца сетио, свог оца коме је патња била једини учитељ у животу. Тад се свог оца, који је мудрост у мукама стекао, сетио, и онога што му је он, кад је на ратиште кренуо, пошто је прошли рат успео да преживи, говорио. Све очеве речи тад му на теме слетеше. А отац је говорио да рат ником никакво добро не доноси, већ само зло и несрећу. А тад, нека запамти, кад несрећу доживи, а доживеће је на сваком кораку, а доживеће је сваки дан, нека кратко али снажно јаукне, и нека даље иде. Нека, вели, крикне, јако, да своје срце од бола растерети, а онда нека главу чува, јер је прави ратник само онај који преживи! Нека, вели, из све снаге врисне, шта је било, било је, што се десило, десило се, ко је настрадао, настрадао је, а онда нека трчи и главу чува, пошто је од свих добара живот најбоље добро. Нека главу чува, пошто је бити жив боље него бити мртав! Човек и не зна, док је жив, колико му је добро! Другог живота наспрам овог нема! Смрт је нешто што је дефинитивно! Иза смрти ничег нема! Ту се црта подвлачи! Зато, нека трчи и главу чува, пошто ће се, и да сви изгину, као и увек, живот наставити! Радослав се свог оца сетио, његових речи, и његовог лика, те очеве речи као савезника пригрлио, те испред ока човечанства, поред зида који је као дечја савест бео био, протрчао са страховитим криком у грлу. Протрчао, а онда трчао и трчао као зрнце вечне прашине, трчао између кућа, према својој војсци и свом народу. Под узвишену заједницу живота и смрти. Чим је оптужена последњу реч изговорила, камере су престале да зује. Страшна тишина је однекуд, као невреме, и претња, надолазила, и неки необјашњив страх по дворани ширила. Суци су, и тужилац и бранилац и новинари и камермани и радознали пробисвети главу, као пред олују, на једну страну, повијали. А онда је нека светлост кроз дворану севнула, па гром у куполу суднице која је облик ока имала, пукао, тако изненада и тако снажно да су се суци, заједно са тужиоцем, на столици грчили и руке више главе надодавали, не би ли се од неке више силе заштитили. Када је гром поново у зграду Суда пукао, купола се располутила. Одозго је, кроз распукотину, једно око, једно огромно око, једно око које је било велико као небо, једно око које је било веће од читавог човечанства, строго, мотрило. Гледало је шта то доле, на земљи, делиоци прав-де, у Међународном суду правде, раде. |
WebMaster: rastko@blic.net