|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Тужилац је на почетку суђења осамнаесетој Причи говорио оно што је толико
пута говорио. Као папагај је понављао то што је толико пута говорио, да
суђење није политичко, да је Суд у овом раду потпуно независан, али да
мора бити у служби политике оних који су га основали, и оних који су
судије поставили. Па је говорио да се не суди једном народу, мада је
сваком у свету јасно, после свега што се у бившој Југославији десило, да
је сваки Србин крив док се не докаже да је невин! Па је говорио да су све
стране у сукобу, у Босни, злочине чиниле, али су то само Срби
организовано, и систематски, радили, у циљу стварања Велике Србије,
итакодаље. Зато су Срби, да би територију етнички очистили, муслиманке масовно силовали! Оптужена није могла већи злочин направити него силовање описивати, зато што је силовање, узвикивао је тужилац самоуверено, као какав пра-вни бог, и са моралног и са правног становишта, веће понижење него освајање територија, и градова, са већинским муслиманским живљем! Чим је тужилац оптужбу обнародовао, уследиле су формалности са оптуженом. Да каже ко је и шта је, и да се закуне да ће говорити истину, само истину и ништа друго до истину. Онда ју је председавајући Слудећег већа питао да ли је тачно да је она ишла по народу и причала причу о силовању које су Срби вршили. Јесте, тачно је, одговорила је оптужена са не-уобичајеном мирноћом, она је ишла по народу и причала причу о силовању које Срби нису починили. Кад је то оптужена рекла, председавајући се само обрецнуо, или је пристојност задржао. То да ли су Срби силовања чинили или нису, узвратио је, то је ствар Суда да утврди. Нека оптужена о томе не брине, него нека инкриминисану причу исприча, а они ће доказни поступак спровести. Вашки трабуњал има непобитне доказе! Оптужена је, наравно, једва тако нешто дочекала, јер је веровала да нико, чак ни Међународни суд правде, на дуже стазе, у борби са истином никаквих изгледа нема! Прича је као каква бестелесна ватра почела да гори, а кад је стајну тачку нашла, на необичан начин је проговорила. Станари једне вишеспратнице у Борику муку муче док своје пећи, које су на брзину набавили и у уске нише унели, заложе. Димњак се никада, ни онда када је зграда била завршена, зато што је етажно грејање имала, није испробао, па нико не зна зашто неће да вуче. Једни тврде да је ватра исконска појава, и да се она изјутра, кад дан почиње, на земљи и при зем-љи, ложи, а да она по подне, или увече, горе међу облацима, где нема ни огњишта ни тла, на десетом спрату, неће да плане. Иако су то приче које спадају у сферу предања, инжењер Славко, који у тој згради станује, свако вече се, кад с посла дође, уверава да стварност причу надмашује, пошто се сваки пут намучи док своју краљицу потпали. Вече се на крају краткодневнице већ збива, а инжењерова пећица у првој ратној зими дими ли дими. Хладно је у стану, јако, а ватра никако да плане. Дневна светлост у прозорским окнима увелико гасне, у децембру у Босни рано смркава, у Босни и у рату, а краљица никако да плане. Не помаже ни кад клекне, те међу укрштена дрвца пири. Не помаже ни што суве љушчице додаје, што сваки час којекакве клапне отвара и затвара, што штокакве ручице увлачи и извлачи. Ништа не помаже. Ватра да плане неће, већ кроз све могуће отворе и саставе на краљици пуши. Пећ пуши, а телефон у предсобљу звони. Кад је слушалицу на уво ставио, а оно у њој ње-гова супруга. Јелена. Зове га из олипмпијског града, из Минхена. Зове га из града у којем њихова ћерка већ две године живи. Јеленка је пре два и по месеца тамо отишла да види како јој се ћерка у туђем свету снашла, да види унучиће, и да се колико-толико од наступајуће крајишке зиме, и суровог рата, склони. Отуд се повремено свом мужу, који је сам у стану остао, овако, кроз жицу, јавља. Пошто су измењали неколико супружничких речи, Јеленка тада, са уздржаном радозналошћу, свог мужа упита шта они Срби, ту у Босни, чине. Шта то Срби, пита, тамоту, чине? Инжењер помисли да каже како боснијен Серпс ратују, али се сети да и други ратују, па од тога одустаде. Да чине нешто што други чине, не чине! Колико зна, у овом прљавом рату, сви исто чине, само је разлика, пошто сваки народ од народа који ту живе, сматра да је роб ближњег, у јачини мржње и количини зла. Шта чине, најзад упита. Држе, јавља његова супруга Јека из Немачке, муслиманке у логору и силују! Држите, вели, а вели у множини, и то раздраже-но, муслиманке у логорима и јавним кућама! Починили сте силовања над десетинама хиљада жена муслиманске вероисповести! Инжењер за тако нешто није био чуо, мада је мање-више био упознат са свим гадостима који је овај рат са собом носио, те с великом радозналошћу упита где. Шта где? Где их, богте, држе а где силују? Инжењер је тако предузимљиво питао да је изгледало да ће он, чим разговор са супругом завр-ши, кренути да логоре и јавне куће тражи. Тада се Лела, његова верна љубав, тамо негде у Немачкој, разљути. Зашто се, вели, луд прави! Цео свет то зна, а он кобајаги не зна! Који год канал од пре три дана на телевизији укључи, које год новине отвори, само о томе трубе! А шта отровне новине пишу, пита? Шта на телевизији хохштаплери причају? Свашта! Она је синоћ уживо слушала неку Азизу, која је причала како су је Срби, на стадиону на Мањачи, пред хиљаду и пет стотина људи, силовали, и које су све сексуалне изопачености с њом чинили! Побогу, виче њен муж, зна ли она да никаквог стадиона на Мањачи нема! Шта говори, шта јој је! Никакав стадион на Мањачи не постоји! Он је горе био, то је чиста лаж! Али свет хиљаду других доказа нуди о масовном силовању, о силовању са систематским обремењивањем и рађањем, виче Јелкача, а он се луд прави! Нуди, узвраћа инжењер, из мрака и хладног стана на дну Борика, наравно да нуди, пошто размажени и радознали Запад треба свакодневно новим сензацијама хранити! Наравно да нуди, узвикује незадовољан, пошто милионе овисника од телевизијске слике, треба непрстано новим лажима допинговати, и тако, слуђене, у власти држати! Западом је општа бедастоћа завладала! О чему он говори, љути се Ђека из цивилизиране Еуропе на свог мужа који је тамо негде у Босни, где се муслиманке држе у логорима и силују? Што не говори о чему она говори, пита Ђекна, о чему цео свет бруји? Они педесет хиљада муслиманки, говори, а при том броју ваздух хвата, у логорима и кућама за уживање држе и силују! Баш када је инжењер мислио да се својој супрузи чињеницама супротстави, да јој каже да масовна силовања у стварности нису могућа, а оно се веза прекиде. Шта свет од Срба ради, богорадио је инжењер по мраку, с презиром. Шта му све не подмеће и какве бљувотине не измишља? Ево, сад су силовање измислили! И посредством медија га по свету шире, зато што је лаж свемоћна. Лаж и сила. То су прастари кинески цареви знали, па грб правили тако што су у његово средиште уста и мач стављали. То и покварењаци који данас светом управљају, знају, па уз помоћ средства информисања владају. Данас су медији најмоћније средство за прав-љење јавног мњења, и за уништавање људи! Они у савременом свету, нарочито у развијеним земљама света, имају већу моћ него извршна, законодавна и судска власт заједно. Није им доста што су досад свашта о српском народу баљезгали, па су сад и силовање измислили! Шта нису причали? Да су Срби народ који је два столећа окаснио, да имају окурјачену природу, тако да у двадесетом столећу негују култ вучјег крволовштва, и дух шуме шире! Па су причали да су Срби примитивни, да су смрдљиви, да су свиње које се по калу ваљају, да су стрвинари и балегари, да су крвожедни диносауруси и бездушни тираносауруси! Малтене, змије које рачвасти језик имају! И да ништа црње, туца инжењер сам по црном мраку, од Србина нема! Срам их било! Као да су Срби срамота за цело човечанство! А летве на оградама око наших цркава, рече те у мрак који је испод прозора био, пљуну, старије су од неких народа који нам судбину кроје! А то што српски војници гину, то свет не признаје! Они само мртве муслимане и мртве Хрвате оплакују! И наравно, за њих су мртви муслимани и мртви Хрвати мање зли од мртвих Срба! Инжењер је био необично раздражен. Љутио се на пећ која неће да гори, на супругу која лоше вести јавља, на свет који тако неправедно према Србима поступа, мада је знао да они то не раде случајно. Да то раде трговци оружјем и душама, да то раде они који по свету рат праве. А рат се данас и те како добро може продати, уверава инжењер сам себе, и у изукрштана дрвца, чучећи, пири. Данас малтене пола развијеног света од рата у Босни живи, и од мржње према Србима, узвикну гласно, те се истог трена препаде, и свог гласа и истине коју је изрекао. Данас, малтене, пола света живи од рата који се првенствено преко тела сиромашних српских војника води, опет узвикну, и истовремено се од неког гнева, беса и љутње усправи. Кад се сети да пола Европе од мржње према Србима живи, тад неку вазу што је на столу, у ниши, стајала, у полумраку дохвати и на радијатор, испод прозора, баци. Ваза кратко цикну, као кад жаруља прегори. Како Срби могу бити агресори, викао је и тањире, које је данима прао и поред лавабоа слагао, на зид бацао, кад шездесет и четири посто Босне њима грунтовно припада? Како они могу бити агресори на властитој земљи, пита се док тањири према зиду лете. Где је српска Босна, питао је, а тањири прскају у парампарчад, виче, где? Кад је све тањире полупао, осетио је немоћ, стид и срам пред собом, те је раздражен до кауча дошао, и свом својом дужином се на њега бацио. Шта свет са Србима ради, опет иста мисао по њему јауче. Како их само блате! Сваки дан једно те исто брбљају, да су Хрвати и муслимани добри, како би и најглупљи човек на свету схватио да су Срби зли. Јој, виче и за стомак се, хладним рукама, хвата. Свет сваки дан Србе оптужије, пљује и витопери, само да би истину о рату у Босни сакрио! На жалост, за тако организовану хајку, Срби нису спремни! Немају национални програм, а не умеју ни да се бране! Као да је то народ муцаваца! Они су, у овом пристрасном свету, у свету који је беспрекоран само по бездушности, насиљу и неправди, неспособни! Као да су немушт народ! Шта му свет не подмеће, а он се понаша као да му о глави не ради! Шта свет Србима не чини, а они се понашају као да им је наклоњен! Инжењер је био љут на свет, на свој народ, а нарочито на Бога, који све то види а ништа не предузима! Мора да се Бог од Срба крије, и то жестоко крије, чим ништа не предузима! Док тако у мраку на каучу лежи, док му свакојаке мисли испод чеоне кости колају, чини му се да ће се, као бомба, расцветати. Одједном му се нека авет, у тами, испод плафона, указа, неко чудовиште, нека слотија. Има облик земље у којој је некад, на специјализацији, био. Мада су односи у Босни замршени и сложени, пошто је ту лудило векова страшне последице оставило, то чудовиште је и кривца и жртву одредило. Без обзира на стварно стање на терену, оно брани слатке Бошњаке а уништава зле Србе! На крају ће се све, оптимистички, као у њиховим трилерима, као у њиховим хорор-филмовима, завршити! А то чудовиште се тако понаша зато што је једина велесила на свету! Али неће ни оно тако дуго, то им он, инжењер Славко, у хладном и пустом стану, на дну Борика, тврди! Кад се то чудовиште тако данас понаша, оно није изгубило прошлост, пошто је није ни имало, већ будућност. Оно је без будућности! Оно се неће отрезнити ни онда када се рат у Босни покаже другачијим од њихове нестварне визије! Баш кад се инжењер гатањем био занео, и прорицањем судбине света, телефон у предсобљу опет зазвони. Само што је слушалицу подигао, а оно опет његова супруга о силовању муслиманки говори. Опет Јелкача из Минхена о кућама за уживање говори, о систематском обремењивању, и о броју од педесет хиљада. Инжењер покуша да је заустави. Једном јој се обраћа са божја жено, други пут са драга сестро, те је упита да ли она зна колико је педесет хиљада. Да ли зна да Срби у Босни ратују против непријатеља који је двоструко бројнији? Ако би они то радили, ко би свете српске земље бранио! Како инжењер то рече, тако његова верна љуба рече да то ништа не значи. Једни ратују а други силују. Опет памети нема, виче сад њен муж. Ако би тако мало Срба силовало толико муслиманки, виче а при том кашље, јер се и соба и предсобље димом напунили, онда би то била светска реклама за Србе као мушкарце! А она добро зна, какви су Срби. У томе. Да су као и остали свет. Шта он, пита Јелуша, која је од свог мужа осам година млађа, о другима, по себи, суди? Шта он, себе, према другима, мери? Шта он, себе, са осталима, пореди? Кад то чу, инжењер се толико закашља, да се загрцну. Био је љут на своју краљицу, на дим који га за очи гризе, а највише, а највише, иако је богами и полно малаксао, на своју супругу, која је изгледа, када је о томе реч, као и свака жена незадовољна оним што има, да је, што се тога тиче, што рекли муслимани, несибетна, те реши да јој истом мером узврати. Хтеде да каже да можда њој није жао, док је она тамотамо била, кад су овде муслиманке силоване, што овде није била, али не може од дима да говори. А не може ни везу да прекине, а она се, његова Лела, његова Ленчи, отуд из баварске престонице, надовезала, те наклапа ли наклапа. Као да по уговору наклапа. О Боже, виче Леца, о Боже, чуди се Јеца, из олимпијског града, да ли је могуће да су се Срби, да су се њени Срби за ова два и по месеца како је отуд пошла, да су се толико променили? Да су се толико променили, да сад она тамо мора да се стиди што је Српкиња, да мора очи у друштву са странцима да обара, да поглед низ нос обара, и да се осећа мизерно, и понижено! И то усред Европе, усред цивилизованог света! То је било превише, те инжењер слушалицу, о носач телефона, тресну. Тако јој и треба, мрмљао је себи у браду, те руком испред очију растеривао дим који је штипао и гризао и пекао, и према вратима журио. Све што се у стану отвара, отворио је. И прозоре и врата на балкону и улазна врата и врата на купатилу и врата на остави, мада је хладно било. Јако. Децембар је, није се са зимом, и ратом у Босни, шалити. Само што се мало раздимило, инжењер је опет пећици пришао не би ли је заложио, кад телефон опет зазвони. Зна, то је његова увређена супруга. Хоће с њим да се обрачуна зато што јој је слушалицу спустио, а он неће. Ако ишта Срби у бившој Босни држе, онда је то Крајина по којој се службено креће. Сваких седам дана је у једном од градова Крајине, и нигде не чу да било где, јавне куће постоје, или логори за жене, а његова супруга која је хиљадама километара од њега далеко, тврди да постоје. Е, кад постоји то што не постоји, онда слушалицу неће дићи! Кад је она, која је ту рођена, и ту одрасла, кад је она, за два и по месеца почела да заборавља мирис завичајног града, и боју Врбаса која душу крепи а тело снажи, кад је она, под утицајем белосветских лажова у свој народ посумњала, и то она која је српском роду и народу одувек припадала, свој народ могла да оптужи, онда не заслужује да јој слушалицу подигне. Нека телефон зврји цело вече, нека зврнда сву ноћ, слушалицу неће дићи! А једном, кад буде дошла, мораће рачуне да положи за оптужбе и увреде које је на рачун Срба, и његов, а нарочито његов, пошто је она још увек његова законита супруга, за увреде које је у слушалицу, и његово уво, тако безобзирно, сасула. Он слушалицу неће дићи, па нека телефон звони колико хоће! То јој је казна, узвикну гласно, иако је сам у мраку био. Баш тад кад се огласио, ватра одједном проговори, од његовог гласа плану, тако да тамни обриси у соби, са гомилом мрака по ћошковима, постадоше светли. Жустро се разгоре, запуцкета као драг пријатељ, те кроз отворена вратанца расветли његово лице, и откри боре на њему. Остарело лице заблиста пред одсјајем топлоте, тако да се између инжењера и пламенова што титрају створи нека чудна, нека присна атмосфера. Тад инжењер осети нешто што се само пред ватром и поред ватре, кад си с њом у дослуху, може осетити, нешто што је сјајно, што је велико, што је величанствено велико, а непролазно. Нешто што у хладноћи, и пустоши, овоземаљ-ској, и бездушности људској, значи све а не одражава ништа. Док је телефон по соби и предсобљу, кроз вече, ноћ и мрак непрекидно сврдлао, инжењер је испред пећи седео загледан у одсјај ватре и уживао у топлоти која му се чинила да је исконска. Ето, то је та прича због које је оптужена, најзад оптужена рече, због које је неправедно оптужена, јер у њој не постоје никакви докази да су Срби било каква силовања починили. Да претрес не би текао тако како није замиш-љен, одмах се тужилац јавио да га он усмери. Он је у оптужници рекао то што је рекао и од тога не одустаје. А рекао је да су све стране у сукобу, као метод етничког чишћења, силовања вршиле, али су то само Срби организовано и систематски радили, наравно, да би остварили доктрину Велике Србије. Међутим, како сте чули, оптужена у својој одбрани то у облику приче пориче, те тврди да је то кобајаги измишљотина медија. Добро, оптужена на то има право, али постоје докази који против оптужене говоре. Ако лазе коза, тако казу да казе вас народ, не лазе рог! Суд има доказе да су Срби плански и организовано муслиманке силовали! Он предлаже да се у дворану уведу муслиманке које су у овом рату биле жртве силовања а које су драговољно пристале да јавно сведоче. Нека се уведу жртве које ће пред Међународним судом испричати где су, када и од кога, силоване! Ето, то тужилац предлаже, а после када се масовна силовања потврде, да видимо шта ће оптужена да каже! Да видимо, кад се оптужена у ћошак сатера, кад се пред пирамидом доказа нађе, како ће тада да се брани и чиме! И чиме, господо! Председавајући је, наравно, предлог прихватио, и расправу прекинуо док се муслиманке, које су у предворју, у буљуку, чекале, не припреме, и у судницу не уведу. Међутим, чекање се одужило, веома, толико одужило да нико у судници није знао зашто се сценарио, тако како је замишљен, не одвија. Најзад је у судницу помоћни службеник ушао, сам, и рекао да оне, муслиманке, неће, мада би то радо учиниле, да сведоче, зато што се суђење снима, па ће њихове речи, и њихови ликови заувек бити на видео-траци забележени! Оне су поштене жене, и плаше се да би им то, кад-тад, у животу засметало! А ако би се камере искључиле, онда би могле да сведоче. Настало је, тада, у дворани оно комешање, домунђавање и дошаптавање, које је карактеристично за господу, и господичиће, кад им се сценарио, онако како су га замислили, не одвија. Нарочито је тужилац нервозан био, и више него нервозан, као неко коме су се живци помешали. Најзад је председавајући изјавио да се услов прихвата! Камере ће бити искључене! Све, без изузетака! Помоћни службеник је тад из суднице изашао тако да га дуго није било. Ни трага од њега, ни од муслиманки. Онда се појавио, сам. Муслиманке опет, иако их је он наговарао, и молио, и митио, неће да сведоче. Иако ће камере бити искључене, ипак је у судници много мушкараца, те да оне не могу пред непознатим мушкарцима тако интимне ствари причати! Не могу да сведоче зато што их је стид да пред толико мушкараца испричају понижавања и омаловажавања којима су биле изложене! Оне су, веле, поштене жене! Имају и оне, образ! Тад је непредвиђено бранилац оптужене са свог места скочио и почео по стазама боје крви, по стазама које су до тужиоца водиле, онако мрк и незграпан да игра, да ђуска и шапама пљеска, да мумла и брунда, да скандира, готово је, готово, као да је у циркусу, а није. Да се брука не би продужавала, председавајући је морао претрес да прекине. |
WebMaster: rastko@blic.net