|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
На почетку данашњег претреса тужилац је дуго говорио, неколико сати.
Говорио је са претеривањем, страсно, и заносно, са лицем на којем је
блистала она болесна свест о моћи. Једно време је говорио о злочину
уопште, па о рату у Босни, да би најзад устврдио да трајног мира у Босни
нема док се не реши питање одговорности за ратне злочине. Уосталом, зато је овај Суд и формиран. Зато су они, судије, ту, зато се ови процеси и воде. Према извештају једног турског новинара, тврди тужилац, само је једна страна у Босни злочин чинила, и то српска. Плански, организовано, систематски, да би се, наравно, остварила доктрина Велике Србије! Свакако, за то постоје, вели тужилац, непобитни докази. Кад је оптуженој он те доказе предочио, она је хтела ћутањем да се брани. Међутим, када јој је он пирамиду доказа склопио, па до знања дао да онај ко избегава да одговара, признаје да је крив, тек је тад проговорила. Зато предлаже да председавајући истог часа оптуженој реч да, како би његова оптужба била очита. Како тужиочеве речи на Слудеће веће чаробну моћ имају, председавајући је по налогу поступио, те позвао оптужену да инкриминисану причу исприча. Тад је на сцену, као неко ко позоришну представу ремети, бранилац, оптужене, наступио. Устао је, онако велик и снажан, са јаким мишићима на задњим ногама, и на врату, а онда када је широко зјале отворио, почео да завија. Господо суци, оптужена у истражном поступку није хтела с тужиоцем да сарађује зато што јој он није дао да причу, због које је оптужена, исприча како је прича, већ како он хоће да је прича. Никаква пирамида доказа не постоји, то су глупости! А како је оптужена инкримиисану причу хтела да исприча, питао је председавајући? Унатрашке, одговорио је бранилац. Сви у судници су исказом браниоца били запрепашћени, јер никад нису чули да се прича може унатрашке причати. Председавајући је од чуда зинуо, јако, зинуле су и остале судије, тако да је Слудеће веће личило на какав школски хор који треба на некој приредби да отпева песму о патку и жаби. А из којих разлога би то оптужена чинила, најзад се председавајући сетио да пита. Постоје приче, објашњавао је бранилац као да је он малтене судски вештак за књижевне родове и врсте, а не неко ко је јуче из шуме изашао и с планине сишао, које се унатрашке морају причати, и које, кад се тако причају, имају смисао који треба да имају. Како молим, опет је председавајући узвикивао, као неко ко се ни у шта не разуме. Тако молим, одговорио је бранилац, без икаквог устручавања. Овај Суд би требало да зна да постоји наопака прича, а не да се на све и свашта ишчуђава. А кад се таква прича прича, онда она код онога који је слуша ствара утисак кружног кретања, онда она оставља утисак цикличног понављања догађаја у свету. То тужилац зна, па зато није ни дозволио да оптужена причу унатрашке исприча. Да скрати, или ће Суд оптуженој дозволити да инкриминисану причу унатрашке исприча, или је оптужена неће причати! Па нека изаберу! После браниочевог иступа уследила је мучна сцена. С једне стране тужилац тражи да се захтев браниоца као неоснован одбаци, а неке судије хоће, пуста људска радозналост, да чују нешто што никад нису чули. Наопаку причу. Наравно, на највећој муци је председавајући. Не зна коме да удовољи, ни како са сукобљеним странама да се размимоиђе. Дуго се мучио, да би најзад и сам радознао постао. Иако се тужилац љутио, јако, и протестовао, жестоко, ипак је председавајући дозволио оптуженој да причу због које је оптужена на наопак начин исприча. Прича је онда морала из Пудиног Хана у Бањалуку да се врати, те да од Бањалуке крене. Од тренутка када је министар информисања Републике Српске стране новинаре примио, а онда их на место злочина повео. Елем, новинари су били сазнали да су Срби у Пудином Хану некакав злочин починили, па су хтели да то свету одмах јаве. Чим Срби неко недело направе, странци као овце, на солило, трче. Док се од Кључа цестом према Пудином Хану возе, министар страним новинарима приповеда о догађајима који су се тог лета у крају кроз који путују, збили. Рат је, вели министар, ту трајао само једно лето, али је велике промене донео. Ништа више, вели, није као што је било. Ни у Кључу, ни у Крајини, ни у читавој Босни. Ни та цеста којом путују, није цеста такозваног Авноја, није више цеста која два града спаја, већ која их раздваја. Баш кад је министар то причао, Пудин Хан се указивао. Ето, вели министар, Пудин Хан више није Пудин Хан, већ Равна Гора. Нити се више зове како се звао, нити изгледа како је изгледао. До летошњих догађаја у њему су углавном муслимани живели, а сада ту живе душе нема. Још се мачке, тврди, а ни пси, на огњиште, нису почели враћати, иако је од ратних окршаја више од два месеца прошло. Како потурица у Пудином Хану више нема, непредвиђено проговори возач који је из околине Кључа био, и који је тврде црте лица имао, некако се лакше дише, а и ваздух је у читавом крају, много, много чистији него што је био. Министар се на возача оштро брецну, те му даде до знања да се сам, без питања, у разговор не меша. И заиста, страни новинари, после младе табле с новим именом која је видно, на улазу у насеље, била постављена, разгледају куће и остатке кућа. Посматрају куће на спрат, и приземне, и куће читаве, беле и уредне, и куће срушене и изгореле. Понеке се црне као остатак каквог огромног поквареног зуба. Неке су са кровом, неке су без крова и, са оyаком који из средишта кућишта сам у небо штрчи и болно зове да се живот настави. Док новинари порушено насеље посматрају, министар се сећа репортаже једног страног новинара који је села око Трнова, у којима су до рата Срби живели, и које су муслимани протерали, описао као муслиманска, која су наравно Срби опљачкали и спалили. Као да су Срби сами себи то радили! Тај новинар је од своје редакције добио задатак да Србе оптужи, и он је то урадио мада стварно стање на терену није задаћи одговарало. Наравно, успут је врли новинар Србе представио као варварски народ, као народ чија је природа толико окурјачена да само дух планине шири! На своју срећу, Пудин Хан је муслиманско насеље био, па новинари неће морати муслимане, за порушени Пудин Хан, да оптуже. Возач је комби успорио, тако да путници лагано пролазе поред велике правоугаоне школе на спрат, са много прозора и равних површина по којима су митраљески графити остали, да би се рушевинама приближавали. Ту је до летос била нова, прича министар искреним гласом, богата и богато опремљена yамија, обучена по свим исламским прописима. Ту је била yамија са много лучних прозора, неколико купола неједнаке величине, и с једним витким минаретом. Возач је већ био комби до рушевина довезао и пред њих стао када је министар рекао да је yамију срушио, тада кад је Пудин Хан пао, један минер који је у српској војсци био, један католик, Чех или Хрват, пореклом. Страни новинари се само згледнуше, а онда погледе сакрише, пошто се тај податак у задаћу коју су добили, није уклапао. Најзад сви из комбија изађоше и до рушевина дођоше. С рукама на леђима стоје, и као један у остатке yамије гледају. Прво у остатке, а онда један у другог. Заиста, минер је yамију тако срушио да ниједна цигла, да ниједан камен, да ниједна греда није у страну одлетела, него је све то, одозго, са висине, на земљу спуштено. Чак су и куполе које су бакром биле покривене, а које небо треба да представљају, неокрњене остале, само што не стоје тамо где су стајале, и где треба да стоје, ближе Алаху, већ доле. На земљи. Небо је у Пудином Хану после ратних догађаја било на земљу спуштено. Није горе, него доле, али је читаво остало. Чак би се могло опет употребити, кад би се употребљавало. Новинари су нема сумње били опчињени минеровим делом, али су речи негде далеко у себи крили. Међутим, кад је министар рекао да је минер, само двадесетак дана после рушења yамије, кад се са бихаћког ратишта аутом враћао, ту пред богомољом коју је срушио, на двадесетак метара удаљености, из непознатих разлога с пута скренуо и у стуб ударио, и погинуо, изненађење је било велико, и напрасно. Како новинари то чуше, истог трена се од неке непостојеће хладноће, мада је леп сунчан дан био, стресоше, и у месту окреташе, и назад, брзо, у возило са састављеним обрвама, похиташе. Само што су кренули, опет је возач комби пред огромном гомилом цигли, црепа, камена, греда, летви и шута, зауставио, а министар са седишта устао, без речи из возила изашао и без речи према рушевинама пошао. Новинари су за њим, пошто су у бела одела били обучени, и картице с властитим именима на прсима имали, као стадо оваца пошли, и убрзо се пред загонетном сликом нашли. Физиономија министра била је грубља него на почетку путовања. Ћути, а очи му речите. Личи на забринутог а истовремено и на одлучног човека. Најзад рече да је то место ради којег су дошли. Да је то место где је злочин, о којем они желе да пишу, направљен. После повеће шутње опет је проговорио. Пре него што ишта упитају, он ће их упознати са следећим чињеницама. Године 1941. муслимани из Пудиног Хана позову виђеније Србе из околних села да у Пудин Хан, на договор о заједничкој одбрани места од усташа, дођу. Срби домаћини, добродушни а прости, људи наивни а кротки, дођу. Седамдесет и осам на веру дође. А тад кад су дошли, муслимани их у основну школу затворе. Ту су их на скамијама, у којима су некада заједно учили, мучили. Ту су их браћа уморили, онако како само мучибраћа и кољибраћа знају и умеју! А онда су их побили, па још једном убили, тако што су их о већ припремљене куке и ченгеле повешали. Мада су многи међу побијенима оца, брата, стрица, кума, ујака или комшију имали, нико о том страшном злочину није смео јавно да говори. Зарад успостављене заједничке државе коју су Срби са онима који су их у рату клали и убијали, и у јаме бацали, са усташама и балијама правили, није смео да збори. Зарад братства и јединства које је као маска у педесетогодишњем карневалу лажи служило, нико о овом крвавом пиру није смео да зуцне. То је жалосно, али је тако. Било. Али човека, откако је Каина и Авеља, ништа толико не боли као око које брат извади. И кад би се десило да неко не може унутрашњи бол да поднесе, онда би, негде у некој крчми, у ћошку, пио. И кад би алкохол страх надвладао, па несрећник почео о побијеним Србима у Пудином Хану и нејасно да муца, истог часа је милиција стизала, и то српска, те јадника, чија су сећања крварила, у станицу милиције приводила и на мртво име и презиме пребијала. А после пуштала, без икаквог цивилизацијског доказа да је претучени у друштву са милицијом био. А летос, педесет и једну годину после, пошто зло кратко траје а дуго се памти, кад су муслимани мислили да ће са Србима оргијати као што су четрдесет и прве оргијали, да ће од њих радити што су и онда радили, проговорио је зов племенских предака. Мртви су устали правду да траже. А летос, педесет и једну годину после, кад је опет рат избио, мртви су устали, у Пудин Хан упали, и седамдесет и осам муслимана похватали, тачно седамдесет и осам, а онда их ту, у тој истој школи у којој су њихове очеве и ујаке и комшије побили, побили. Срби нису Турке на муке ударали, опет се ненадано возач, који је са стране стајао, у разговор уплете, нису их уморили онако како су они њих, у добра стара времена, уморили! Не, српска је крв чиста! Срби немају као Турци поглед затрављен, и острашћен, ни ону потуљеност да се преваром служе. Једноставно су у насеље упали, седамдесет и осам балија, редом, од жена до стараца, похватали, и ту, у бившу школу довели, и ту, где су они њихове претке побили, њих побили. А онда школу срушили! Кад возач престане да прича, као кад престане да дише. Лице му постане тврдо, окамењено, одлучно, па министар опет мора да га упозорава да се без питања за реч не хвата. А на основу чега господин тврди, најзад упита један новинар који је једну руку, и то десну, вештачку имао, да Срби имају чисту а муслимани нечисту крв, и како је и зашто у Срба поглед јасан а у муслимана затрављен и острашћен? Министар је знао да ће возачево мишљење таква питања произвести, па је морао да се правда. Причао је да у српском народу постоји уверење да је ислам као религија са крвљу помешан и на крвљу заснован, зато што муслимани гаје поетику жртвеног обреда. Муслимани за курбан-бајрам врше ритуалне обреде клања брава, а том чину сви чланови породице присуствују! Чак и деца! Они их чак у том добу на крв навикавају! Они их још тада уче како се крв просипа! Зашто министар околишава, опет се возач побуни, што им не каже отворено да се само крв крвљу пере, а смрт смрћу? Што им то не каже него о Марковим конацима прича! Око за око а зуб за зуб, баш тако како Јевреји зборе и творе! Што им то не каже, него се ту пренемаже и просипа неку хришћанску млитаву срамежљивост! Опет је министар возача морао да правда како су муслимани његовог сина мучки убили, кад је рат у Хрватској избио. Био је млад војник, и у Задру служио, па кад се Југовојска из Хрватске аутобусима повлачила, муслимани их ту, баш на овом путу, из шуме нападну, и шест војника убију. Зато возач говори тако како говори. Новинар који је једну руку вештачку имао тада проговори некако чудно, као да сам са собом говори. У размерама његовог ума, вели, ни први ни други злочин не могу своје место да нађу. Он не може ниједан злочин да оправда, нити пристаје на то што му се показује! Све га то на балканске приче из прошлости подсећа! Да буде искрен, на примитивну племенску освету. Ма људи, као искрено се чуди, какви сте ви то људи! Зашто се једном не окренете могућој стварности, и могућој будућности, већ непрестано полазите од непоправљиве прошлости? Зар сваком од вас није јасно да имате толико прошлости да од ње можете столећима живети, тако да вам скоро будућност и не треба! Возач се онда зачуди што се врли новинар чуди. Зашто пита какви су Срби људи, што не пита какви су они, муслимани? Нису Срби први муслимане побили, већ они њих! Новинар из Немачке, који је бледолик и помало искошен био, кад је видео да је разговор многоглаво кренуо, да се супротним убеђењима наметнуо, упита возача да ли он као човек оправдава то што су његови сународници на зло злим узвратили, што су и они злочин учинили. Какав злочин, чуди се возач. Срби никакав злочин нису учинили, него су казнили оне који су злочин учинили. Извините, њихов је злочин старији! А онај ко је натеран да злочинца казни, тај злочинац није! Не може се, новинар из Немачке на углађен и уздржан начин неслагање показује, тако судити! Срби су изабрали наопак начин да се терета прошлости ослободе! Они нису побили оне који су Србе побили, већ недужне, чак и жене, колико је чуо! Срби су, већ говори одсечно, недужне и невине побили! То је тај отров прошлости који Србима не да напред да иду! Такво мишљење је возача распалило, тако да га ни министар информисања Републике Српске није могао угасити. С којим правом он, и то странац, па још из Немачке која је Србима толико зла и патње у прошлости нанела, у име жртава говори? Зар жртве најбоље не знају како своју крв да намире? Није реч о томе да се кривци казне, већ да се жртве освете! Мртви увек имају право на савремена збивања! Али никад један злочин, опет новинар из Немачке свога кера тера, не може други да оправда. Злочин злочин отвара! Смрћу једних ништа не престаје! Да, да, у праву је, и он, возач се с тим слаже, али је при том заборавио да каже да некажњен злочин нови злочин рађа! То је битно! Да су муслимани кажњени за злочин који су починили, вероватно се овај други никад не би догодио! Новинар на такво суђење не пристаје, него се возачу са господине обраћа. Не заборавите, вели, да је по тој вашој логици овај рат истовремено и извор следећег! Онда је то, драги мој господине, пошто је о Босни реч, перпетум-мобиле који краја нема! Нека је, виче возач у жару борбе. А да ли он зна шта наш народ каже? Шта? Нико се не посвети, док се не освети! Па где је крај том наопаком закону? Па ту у рушевинама које гледа! Овако неугодан разговор морао је министар да пресече, да у разговор ускочи, и да новинару из Немачке пријатним гласом објашњава шта је возач хтео да каже. А хтео је да каже да су Срби дуг намирили, и школу срушили, како више нико никад не би могао у њој злочин да учини! Иако је разговор многоглаво текао, Прича се у њега није уплитала, већ је у рушевине, из суднице, као у свету ватру гледала. Већ је била осетила да се у њој онај свети пламен запалио, и да је мимо њене воље почео да гори. Њој је причање урођено. Нешто као начин на који постоји. Зато не може да остане равнодушна пред при-чом коју је изненада чула. Ако постоји теорија о кружној историји, о цикличном кретању историјских догађаја, онда се морало десити то што се десило. Онда се морала освета догодити, пошто се на свету ништа не дешава само једном. Историја воли понављања на извесној временској удаљености. Ништа се не може десити сада, ако се није догодило некад! Никад! Нити се може десити, нити постојати! Пошто је сваки рат неизбежна стварност, онда се морала освета догодити, најзад Прича у причи проговори гласно, на шта се страни новинари, и судије у судници, у чуду, тргоше. Наравно, нико од њих није могао знати шта је Прича хтела да каже. Нико од њих није ни сањао да је Прича на страну приче прешла, да је почела да истражује њене оквире, да трага за њеном тајном. Нико није слутио да је она већ под температуром, да јој је језик постао врео, да ју је духовна струја понела, да ју је ухватио онај стваралачки немир који треба то што је чула и видела, ту дивљу стварност, у лутку да претвори. А то постићи није нимало лако. Видљиво је добар повод за причу, а истовремено сметња, пошто је омеђава. Стварност замисао подстиче, али је истовремено и омета. Прича не сме истинито да изгледа, ни да буде нешто што ништа не објашњава. Обично је однос између стварности и онога што у причи треба да стоји обрнут. Она не сме, као што то Међународни суд мисли, стварност да подражава! Она мора стварност изнова да створи, мада добро зна да измишљена стварност никада није достојна овоземаљске стварности. Мада у сваком човеку постоји исконска тежња да се све речима каже и наслика, тешко је стварност у речи ухватити. Ко ће речи похватати и на право место, у реченичном ланцу ставити, кад тих места, као и речи које на то место претендују, на десетине хиљада има! Још ако речи блеште, онда оне обично говоре супротно од онога што се њима казује! Речи се тако лако не предају! Ако се не успостави равнотежа између стварности и фикције, између чињеница и поруке, онда од приче нема ништа! У стварности сваки догађај истину замагли, а у причи треба да је осветли. Да буде неизвештачена слика а не нека неорганска материја. И прича не сме бити јасна, зато што у нејасном свету живе. Али ко зна где ће прича Причу одвести? Ако буде трагала за истином, а не за могућношћу истине, онда она и њена прича могу већи злочин учинити него онај који је у стварности учињен. А причу мора правити, и догађај сачувати! Мора, зато што ван приче, све што постоји, склоно је пропадању. Али како направити причу која ће наџивети уста која су је причала, причу која ће трајати, зато што уста нису трајна. Како, упита још једном, гласно? Опет се новинари као један, и они у Пудином Хану, и ови у судници, према Причи окренуше, са жељом да пре проникну у њено ћутање, него у оно мало речи што их изговори. Како у томе нису успевали, никако, она им је личила на некога ко, као баба у болести, бунца и трабуња. Док су они у њу гледали, она је у причу, као да је сама пред рушевинама, гледала. То што је чула и видела треба из хаотичне ствар-ности да издвоји, мора у ток историје да укорени, мора да му да почетак и крај. Треба да дâ почетак и крај нечему што ни почетка ни краја нема. Ко зна када је и како све почело! Да ли онда када су Турци у Босну дошли? Или кад су Срби на ислам силом превођени? Или када су Турци из Босне отишли, а потурице наставиле да судбину освајача деле. Онда када потурице нису престале да буду оно што су вековима били, него свесно или несвесно преузеле идеологију освајача, па се с њима, и тада кад их више у Босни није било, поистоветили, тако што су и сами тлачитељи постали? Пошто ништа без почетка не може бити, мора причу некако почети. А кад је омеђи, и с преда и отпозади, мора је конкретизовати. Мора је везати за конкретне појединости тако да свака појединост, сваки детаљ властиту енергију има. Кад то уради, мора наћи израз који неће бити ни изнад ни испод догађаја, и тим изразом сваки део испунити, тако да прича нема ниједну пукотину, а камоли шупљину. А да би то постигла, мора на казивању, и изразу, радити. Мора реченицу поправљати, преправљати, проширивати и скраћивати, мада не сме сувише да је поправља и преправља, да се не би извитопери-ла. И на крају, кад то све буде готово, треба причу да затегне, толико да затегне да она од почетка до краја, у слушаоцу, као жица на виолини, бруји. А све то постићи, а све то урадити, опет гласно за јавност проговори, признаћете, то је стваралачка мука преголема. Како је оптужена изненада, и напречац, своју причу завршила, судије нису знале где су, у причи. Нити су знали где прича почиње, ни зашто се прекида ту где се прекида, ни откуд Прича у причи. Међутим, извесну дозу присебности показала је једна црнкиња, која је у Већу седела на крају Слудећег већа. Она је виспрено приметила да је оптужена пре причања приче упозорила да постоје приче које се могу разумети само ако се унатрашке причају. Пошто је испричана прича видео камером снимљена, она предлаже да се видео укључи, и прича уназад пусти. Предлог је био толико логичан и практичан, да му нико није могао одолети, чак ни свемоћни тужилац, тако да је без поговора од Слудећег већа био прихваћен. Велики екран је прво хиљадама светлећих стрелица затреперио, а онда су из њега покуљале наопаке речи са наопаким значењем. Тек тада је хаос, у судници, настао. Иако су судије видео-причу с великом пажњом слушале, никако нису могли речи да повежу. Нико није могао да препозна причу коју су чули, а камоли да схвате њен наопак смисао. У општем нереду бранилац је с места скочио те почео шапом, која је у бунду била умотана, на екран да показује, да се кези, виче и риче, и за стомак од смеја хвата. На задњим ногама је по судници скакао и вриштао и кликтао, а предњим ногама као рукама пљескао, као да је у циркусу. У крајној линији, он ништа друго није чинио, до на свој начин исказивао неке закржљале људске особине. |
WebMaster: rastko@blic.net