|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
У истражном поступку тужилац је седамнаесту Причу посве био изморио. Терао
ју је да инкримисану причу сваки дан прича, зато што је открио да она то
на једвите јаде чини. А чини зато што се са главном личношћу приче
поистовећује, па преживљава оно што и он преживљава. Па је открио да оптужена често своју судбину са својим двојником меша, тако да не зна чија је која. Тад се он, двојник, с њом која је ствара игра и поиграва. Он њу, која је смишља и измишља, прогони, оптужује, или пак кажњава тако да она пати од онога од чега и он пати. Као да Прича игра улогу живог човека, па се у њој догађа то што се и њему, у стварности, догађа. Па је открио да Прича не зна ко је од њих двоје прерушен, а ко прави, ко је скривен а ко видљив, ко је коме двојник, и ко кога, и из којих разлога, користи. Колико год она чезне да лик оживи, укроти и ослика, толико исто тај лик хоће њу у нешто друго да преобрази. Тужилац је све то на време сазнао, па је зато оптужену терао да сваки дан једну те исту причу прича, да један те исти бол пати, тако да је оптужена на суђење изморена, исцрпљена и смождена стигла. Дошла је скрхана, са пасусима који испод наслова као подочњаци висе, са реченицама које се као шпагете развлаче, и мислима које бледо гледају. Иако је оптужена пре уласка у судницу лекарску помоћ затражила, из хуманих разлога је није добила. Она, рекли су јој, није тело, већ дух, а они духове не лече! Иако је судница, у коју су је увели, била лепо уређена, с вана је била заогрнута густом маглом, што је очигледна последица неслагања нарави северног мора и тла на које се море наслања. Зато је ваздух у судници био тежак, сладуњав, и труо, па се оптужена и због тога лоше осећала. Ваздух труо а тужилац бездушан, јер тражи да оптужена у загушљивој судници своју причу прича, а он ће после тога оптужницу подићи. Прича се бранила тако што је рекла да за то није способна, али Слудеће веће није хтело да чује. Ни Веће ни тужилац. Како не може да прича када је толико пута ту причу по народу причала? Кад је оптужена видела да нема куд, почела је снагу да сакупља, али је то тешко ишло. А ишло је тешко зато што она није знала, кад причу започне, да ли стварно она причу прича или прича о њој прича. Ако њен пријатељ, Професор, каже да је смрт у Крајини увек гостољубива била, а нарочито у ратним временима, онда она не зна да ли је то право на Професора пренела, да се прича не би опасно сентименталности приближила. Или она одговорност за неуко прављење заплета на Професора преноси, па каже како Професор тврди да смрт све чешће Град Међу Уста-ласаним Брдима посећује, иако у граду ратних дејстава нема, ни борби ни разарања. Рат се толико разбуктао био, и на ратишту се толико гинуло, да градом нису марширале колоне ратника, већ смрт у колони. Сваки час је хеликоптер с прве линије долетао, те рањене, осакаћене, искрвављене или мртве доносио. Сваки дан је „Глас српски” на четири странице читуље, са сликом погинулог борца, штампао, сваки дан су звона са православне цркве нечију смрт оглашавала, а у подне, изнад ископане раке, и окупљене масе, плотуни почасне страже одјекивали! Свак се пред најездом смрти повлачио, те се на њу, као на нешто што се не може мимоићи, навикавао. Свак се пред смрћу, кад је она почела да се понавља, повлачио, и настојао да се на њу, као на долазак ноћи, привикне. Честе смрти човека засите, постане неосетљив, те више у њеној деоби не може да учествује. А кад чује да је нечији син погинуо, или брат или отац, да је момак из улице, из зграде у којој станује, погинуо, само се изненади колико је равнодушан постао. Само се пренерази кад види да више нема снаге, ни жеље, ни воље, да туђу несрећу дели. И Професор је, каже Прича напаћеним гласом, такав постао. Али кад је сазнао да је Жељко погинуо, једноставно је из лежишта, у које се био сместио, искочио. Кад је за Жељкову смрт чуо, у себи је неки грч, налик на крварење, осетио. Није могао да верује да је Жељко, којем је пре петнаестак година предавао, погинуо, и да је пре петнаестак дана на српском гробљу, поред Дворане, сахрањен. Да је као тенкиста, пре петнаестак дана на Бијелом Брду погинуо, а да сада, на гроб-љу, у земљи, лежи. Мада је сваки дан у „Гласу српском” читуље ишчитавао, на Жељково име није наишао. А није могао наићи зато што отац није дао да се ниједна читуља објави, да се суграђани, муслимани и Хрвати, кад Жељкову слику у новинама виде, његовом смрћу не наслађују. Није им дао да ликују, како је још један ћетник, мада његови потичу из познате партизанске породице са Козаре, отишао. Под земљу. Поред свег свог бола није хтео да им и то задовољство приушти. Отац није дао да се ниједна читуља објави, а мајка није дала да се смртовница штампа. Не би могла, причају они који то знају, после, свог сина, док буде на гробље, кроз град, ишла, ископаним очима на кестеновим стаблима, да гледа. Не би могла да гледа како му мртвом, очи, на смртовници копају, као што копају, или да га мртвог, кад смртовницу отргну, и баце по плочнику и прашини, као опало лишће, газе и шутају. Пошто муслимани и Хрвати мисле да мајци, кад јој син погине, срце није довољно сломљено, онда раде то што раде. Зато је Жељкова смрт, поред поворке смрти у граду, те године, у јесен, кад су кестенови само од смртовница листали, неопажено, прошла. Кад је Професор за Жељкову смрт, случајно, од колеге, у зборници, сазнао, одмах се из школе почео повлачити. Између многих ученика који су се гурали, тражио је пролаз којим би свој бол, који је био навалио, могао да изнесе. Ишао је улицом и своја осећања прочишћавао. Али то није тако лако ишло. Иде, а поред њега Жељко, онакав какав је био, осунчан и ведар, непрестано излази, тако да им се кораци саплићу. Између корака чује његове речи, толико је Жељ-кова смрт била гласна у свом ћутању. Чује његов глас, који је имао нешто расипно у себи, како са сцене у представама што их је са ученицима припремао, одзвања. Професор никако није могао Жељковог присуства да се ослободи, па је вече, у свом стану, на-очиглед своје жене, с њим провео. А онда му се, кад је легао, у сну приказивао. У сну му се јављао у ликовима које је некад играо, да би их опет играо, са свим оним животима које је некад живео, да би их опет живео. Изјутра, кад се из ноћног позоришта пробудио, опет је с њим био. Толико је био присутан да Професор није могао из свог стана, у школу да оде, већ је круг по граду правио, само да би поред његове куће прошао. Ишао је од Хисета према Ча-ирама, па испод Побрђа, као да нечему у сусрет иде. Док иде, чинило му се да су све зграде поред којих пролази на погрешном месту постављене. Да су без икаквог реда, у земљу и асфалт, пободене. Иде а личи на некога ко тражи нешто што је изгубио, а што се више не може наћи. Као да је један део њега, разбијен у кругове, са Жељком, негде у неповрат, ни у шта, отишао. Кад се он тако осећа, како ли се тек осећају они који су га из љубави створили, који су га на свет донели, да себе у њему продуже, који су га уздизали и подизали, који су га школовали и о њему бринули, који су све учинили да га однегују, и који су, пошто је јединац, само за њега живели. Док је поред Жељкове куће на спрат пролазио, мајку никако није могао да види. А није је могао видети пошто је она у неповратној тузи била. Кад се несрећа догодила, њу је немоћ толико надмоћала да никако није могла да се помири са чињеницом да њеног Жекија више на овом свету нема. Њен бол је непребол, па је сваки дан на гробљу, крај Жељкове вечне куће била. Ако није тамо, онда је у својој кући. За њу друге куће, више, не постоје. Ноћу по неколико пута устаје и у Жељкову собу иде да га покрије, да не озебе, а дању, ако је муж у кући, све време за њим иде и једно те исто говори: Радоване, погледај, моје су руке празне! А шта на гробљу крај Жељковог узглавља прича, док с њим разговара, то Професор не може ни да замисли. Ако она сада то чини, и тако поступа, шта ли ће тек бити сутра кад време почне да се савија и грби! Пошто ни то не може да замисли, Професор о томе, више, не може да мисли. За разлику од мајке, отац се јавно показивао, па га Професор у капији затиче. На бетонском плочнику је стајао, и с неким човеком, разговарао. Мада се Професор и Радован не познају, Професор је оца по Жељку познао. Исте црте лица, исти тен, исто држање, исти стас, само што је виши. Као да је Жељков двојник, само што је увећан. Док отац у капији прича, и руком на гомилу цепаница које испред гараже леже, показује, личи на човека над којим сенка синовљеве смрти не лебди. Личи на човека који се измирио са судбином у коју се претворио. Како је Радован с времена на време раменима слегао, као да непрестано хоће да каже: Божја воља, Професор је помислио да можда не постоји једнакост између онога што се споља види и онога што не може на први поглед да се види. Да отац ни за каквим послом не иде, већ да за својим личним болом иде. Да никаквим стварима којима смртник служи, не служи. Можда он двоструки живот живи? Један који показује супрузи, родбини, комшијама, пријате-љима и познаницима, а други који је само њему знан. После овог сусрета, Професор никако неког неодређеног бола није могао да се ослободи, чак ни онда када је у школу дошао. Из разреда у раз-ред иде, часове у дневник уписује, ученицима књи-жевна дела, која су свет освојила, тумачи, а иза свега што чини и каже, Жељков лик у тим истим учионицама у којима је он некад седео, као одблесак одблеска, просијава. Као драгуљ у тами. И кад је у стан, на осми спрат дошао, мисао на Жељка и његове родитеље је, као понорница, испод свести, текла. Текла је цело вече, и сву ноћ, нестајала и настајала, да би изјутра, при пуној светлости, на сва врата, грунула, тако да Професор опет није могао у школу да оде а да поред Жељкове куће не прође. Тад је оца у полуотвореној гаражи, затекао, како дрва цепка. На једном трупчићу седи а на другом, друге трупчиће, секирицом, полута. Кад један исполута, онда парчад узима, па у њих загледа, и неке речи, које Професор не може да чује, говори, а онда се њима, дрвима, мислећи да га нико не види, по глави удара. Мало, мало, па се цепкама, пре него што их на гомилу, поред аутомобила којег нико не вози, баци, по глави лупа. Од хиљаду начина да бол савлада он је нашао тај. Да се дрвима која је српска војска, као помоћ, зато што је Жељко у српској војсци погинуо, даровала по глави, удара. Професор је ту сцену мучно доживео. Јуче му се чинило да се отац уздигао изнад несреће која га је задесила, а данас са жаљењем мисли да је сваки родитељ слаб. Јаких нема. Јаки су само они који децу никад нису имали. Кад отац сина јединца изгуби, о мајци да не говори, онда је живот који треба да живи очајање. Професор никако није могао те слике да се ослободи, те је сутрадан опет пред Жељкову кућу, као да се на место злочина враћа, дошао. Тад је оца испред куће, у травњаку, а не у гаражи, затекао. Стајао је крај неке јесење руже, и некој жени нешто објашњавао, и руком према гаражи, и трупчићима, показивао. Покрети су му били живахни, а лик озбиљан, тако да је деловао уравнотежено, мада су се поврх чела, и испод косе, могли црвенкасти ожиљци видети. Иако је усправно стајао, иако се достојанствено држао, Професор никако није могао његов поглед да ухвати. Стално је некуд, у даљину, од саговорнице, бежао. Међутим, сутрадан, Професор је опет Радована у гаражи затекао. На једном трупчићу седи а на другом друге труп-чиће цепка. Он тада на улици нађе место одакле се унутрашњост гараже најбоље види, те одатле помно прати шта отац ради. Посматрао је како Радован трупчиће полута, како их комада, а онда, када треба на гомилу да их баци, онда их у рукама задржава и у њих завирује, као неко ко се ближи молитви. Као да тражи веће парче, или парче које више чворова има, па кад га нађе, онда се њиме, с обе руке, по глави, на махове, удара. Неки пут зна да се једним те истим парчетом, у једнаким временским размацима, по неколико пута удари, да би га тек тада на гомилу, поред аута, бацио. Професор је после тога сваки дан пред Жељкову кућу долазио и исту слику затицао. Гомилу трупаца испред гараже, оца иза полуотворених врата, на месту на којем га је јуче оставио, и у положају у којем га је претходни дан затекао. Једина разлика је била у томе што су очеви покрети били толико увежбани, да су имали неку неподношљиву сличност с неким верским ритуалом. Отац није рукама замахивао, већ главом. Његова глава је у једноличном ритму према дигнутим рукама, и комадима дрвета, летела, у једном те истом луку, као да се читав обред по строго утврђеним правилима од-вија. Као да то што отац у сенци чини, у неком мистичном заносу чини. Као да обавља неки култни обред који се врши унутар строго утврђених норми. Зато се сав, пошто тај ритуал не дозвољава никаква одступања, чину који се не да тако лако објаснити, предавао. Пошто се призор из дана у дан ритуално понављао, тако се оптужена понављала, јер ју ју прича коју је причала толико исцрпила да ју је причала све споријим, и све тишим, гласом, па се на крају, пред свима, усред Међународног суда, обез-нанила. Председавајући Слудећег већа је препаднуто с места скочио и тражио да се лекар позове, али тужилац није дао. Оптужена се, вели, претвара! Не треба јој веровати и на тако јевтине трикове наседати! Полијте је хладном водом, па ћете видети да ће оживети! Убрзо су у судницу неки људи у оделима која носе они што у градској чистоћи раде, или они који на аутопуту бранике фарбином фарбом фарбају, утрчали с кофама и оптужену поливали, и поливали, и пљускали, али она себи није долазила. Никако. Тада се тужилац смиловао, те пристао да у судницу рашљар уђе и да уз помоћ своје гранчице утврди да ли је оптужена здрава. И заиста, рашљар је брзо дошао и поступио тако како му је речено. Око оптужене је кружио и свој прутић над њом надносио, да би најзад, кад је он почео у његовим рукама да игра, да се тако рећи отима, задовољно устврдио да оптужена сасвим здраво делује. Све је, вели, с њом у реду осим полности. Не зна шта је. Као да је двополна. А можда и бесполна, па је као таква веома погодна за клонирање. Сви су очекивали да бранилац с места скочи и да по дужности, свог клијента, у заштиту, узме. Да је брани од вређања и понижавања, и квалификација која су ван судског спора. Међутим, он је на свом месту, заваљен у столицу која на фотељу личи, са прекрштеним шапама на стомаку седео, и с мирноћом античких филозофа кожу са табана, која се сваке године мења, чистио и лизањем уређивао. Није више хтео да изиграва медведа који у политичком циркусу игра, него је своје големе и широке табане лизао и мљацкао, јако. На крају крајева, све буде и прође. И сила и неправда, и Међународни суд, и тужилац, и оптужена. Све буде и прође, само прича остаје. Све тече, само прича остаје. |
WebMaster: rastko@blic.net