|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
У интересу правде тужилац је искористио један члан Стутута Трабуњала, па
оптужницу против десете Приче није подигао, већ је то на сам дан суђења
учинио. А на суђењу је Причу за злочин против уметности оптужио. А ево, господо, о каквом је злочину реч. Прича је, у истражном поступку, кад је била притешњена пирамидом доказа, на питање ко јој је стваралачки узор, одговорила да је то нобеловац Иво Андрић. Од толико писаца на свету, оптужена је, замислите, за узор Иву Андрића узела! Зато што је одабрала тог писца, зато што је одабрала његово дело, дело које не нуди никакву везу између уметничких побуда и побољшања квалитета живота, зато мора да одговара! А мора да одговара и зато што је Иво Андрић, иако је у Босни рођен и одрастао, иако је скоро читаво своје дело Босни и њеној прошлости посветио, у тој истој Босни оспораван писац. Оспораван од две трећине становништва, што значи и од Хрвата и Бошњака. Од Хрвата зато што се, иако је подријетлом Хрват, изјаснио да је Србин, односно да је српски писац, а од муслимана зато што је муслимане у тамним бојама и мрачним тоновима описивао. По мишљењу једног познатог знанственика из Босне, чије се име не зна, али се зна да је Бошњак, Андрићева дела су више зла Босни нанела него све војске које су кроз њу прошле од постанка до данас. А то исто и он, тужилац, мисли, мада Андрића није читао. За све то што је рекао, постоје докази! Господо, није рат био ни почео а Бошњаци су Андрићев споменик, односно његову бисту у Вишеграду, мацолом, разбили! Не би они то чинили без разлога, наравно. Или овај податак, који Слудеће веће треба у виду да има, када оптуженој буде казну изрицало. Тад кад је рат почео, кад су Срби Сарајево опколили, и у блокади држали, и одозго, са брда град гранатама засипали, муслимани су Андрићева дела, Андрићева сабрана дела, Андрићеве књиге пред зграде, и солитере, износили и спа-љивали. Као на ломачи! А зашто би то један цивилизиран народ чинио? Зато, господо, што је Андрић у својим делима о Босни као о земљи мржње говорио. Он је у многим својим делима тврдио, а нарочито у приповеци „Писмо из 1920. године” да међу истокрвном и истојезичном браћом нема ни љубави ни братства ни слоге. Па је говорио да Босна малтене на урођеној, на наводно несвесној, на невидљивој мржњи, као на експлозиву, лежи, и само чека тренутак када ће да се активира! Сад ће неко, господо, од вас рећи, пошто је у Босни опет мржња прокључала, па се истокрвна браћа заиста без остатка убијају и сатиру, да је Андрић пророк био! Није, господо! Он је начином на који је писао и мислио до рата довео! Он је својим делом довео у искушење многе да скрену на странпутицу! После ових и оваквих речи, председавајући Слудећег већа, судија из Италије, Тото Ћото Бето конте Триторето, питао је Причу да ли је оптуж-ницу разумела. Да, одговорила је оптужена, одмах, без околишавања. У целости? У целости. Да ли и даље Андрића сматра својим узором? Да! Зашто? Зато што је Андрић истину о Босни рекао! Где? У причи која се у овом рату догодила. Колико председавајући зна Андрић је умро пре двадесетак година, те не зна како је могао испричати причу која се у овом рату догодила! Није је могао испричати, већ ју је уобличио, а она ју је, Прича, јавно причала. Тек сад председавајућем ништа није било јасно, сем тога да с оптуженом нешто није са менталне стране у реду! Можда је оптужена уобразила да је она Андрић, да је она нобеловац, па је постављао питања која би ту претпоставку потврдила. А о чему Андрић говори у причи коју није написао? О једном Алаховом следбенику из Вечића, о Yеваду, и о његовом куму Гаврилу. Да ли би оптужена била љубазна па да каже ка-ко та прича почиње, постављао је председавајући проста питања, као да је хтео оптужену да збуни. Па једноставно, каже Прича. Срби су претпоставили да ће Yевад једно вече са својим зеленим береткама испод Столачког камена, путем којим муслимани из Вечића са Хрватима из Вишевице, Јакотине и Соколина везу држе, наићи, па заседу, испод куће неког Хрвата, на месту где се три пута укрштају, поставили! Је ли то тачно, опет је председавајући простим питањима оптужену збуњивао. Па неки тврде да то није тачно, признаје Прича, већ говоре да један муслиман, који је у Yевадовој групи био, није знао како да се Србима преда, или није имао прилику да то учини, него је решио своје да изда. Он је некако Србима дојавио, да ће они туда, испод Столачког камена, у први сумрак, наићи. Њему се тада, на почетку рата чинило да они, муслимани, ту, на том терену, у рејону Котор--Вароша, у рату са Србима, никаквих изгледа немају, па није хтео улудо главу да губи. Али то ником није смео ни у четири ока да каже, а камоли свом команданту који је тврдоглаво чело имао, јако. Зато му ништа друго није преостало него да сопствени табор изда. Да улудо не гине! Кад се председавајући уверио да се оптужена причањем занела, није хтео више да је прекида, не би ли она, сама, себе, у причи негирала, што би он, после, у доказном поступку, искористио као отежавајућу околност. И заиста, у само вече, везе оптужена своју причу, у заседу која је по свим војним правилима била постављена, група наоружаних муслимана уђе. Срби су их пустили да довољно зађу, а онда су круг затворили, тако што су са свих страна запуцали. У ваздух. Вођа се са три момка у бујад, неку, бацио а остали, на земљу попадали, тамо где су се затекли. Командир заседе је из доброг заклона позвао борце за Алахову веру да се предају. Опкољени су, на нишану су, па их могу, као зечеве, побити. Кад је Yевад на наредбу ватром одговорио, истог трена су Срби с једног узвишења, око вође који је тврдоглаво чело имао, огрлицу од светлећих метака направили. Само главу помолиш, шишање, почиње. Први који се са земље подигао и пушку бацио а онда и руке увис дигао, био је момак који је издао. Кад су остали видели да га Срби нису убили, онда су и они почели да устају. Редом, један по један, до једног. До Yевада. Остоја је најзад и њега по имену позвао. Како се он није јављао, аутомат је на махове, бујад, по врховима, шишао. Најзад, између два рафална класа, Yевад из некаквог шипражја, сав изгребан, устаде. Подизао се у грчу, као звере, очима, црним, севао, да би корак по корак до гомиле с оружјем дошао, а онда почео сам да се разоружава. Наравно, то је радио као што би радио раздражени рис. Кад је крупније оружје одложио, уследило је с узвишице оштро упозорење. И остало, и остало! И бомбе, и нож! И омчу, и калем којим је Србе мучио! Све! Кад су Срби муслимане разоружали, затворе их у један подрум, испод куће Хрвата који је са свог огњишта већ био побегао, а Yевада који је имао очи замућене од крви, вежу и у шталу, где се стока држи, доведу, те поред њега двојицу стражара поставе. Док не реше шта ће с њим, он им жив не сме утећи, претио је Остоја, а они нека гледају како га чувају! Мада је заседа по свим војним правилима била постављена, командир се није надао да ће толико људи, уз пуцњаву као опомену, без жртава заробити и разоружати, па се неочекиваног успеха малтене препао. Није знао шта ће са толико заробљеника, а нарочито с опасним крвником и прекрвником, о коме су грозоморне приче кружиле. А приче из друге руке причају да је Yевад по српским селима злочине чинио, па је по њима, по тим злочинима, чувен, био. Причало се од уста до уста да је пре избијања рата рођеног брата убио зато што га је саветовао да у Вечиће оружје не уноси, а после, кад је рат почео, да је према Србима бездушан био. Причало се да је заробљеним специјалцима из МУП-а уши, нос и језик секао, да им је опушке по телу, а нарочито по полном органу, гасио, да их је аутогеним апаратом бријао, да их је струном која омчу и калем за дављење има, давио, да им је у чмар, цев пушке завлачио, а онда из ње ћорцима пуцао како би несрећници у страшним мукама, напуњени отровним гасом, умирали, а неке је, неки тврде, чак на ражњу, онако како се јање пече, испод стене у Вечићима на којој је писало „Живио друг Тито”, живе пекао, те њихове јауке на касетофон снимао, да би касније, те траке на yамијско озвучење, на Турбету, испод Црквишта, на које хоyа своје учење пушта, пуштао, како би његов народ, у српским јауцима, уживао. Све су то, наравно, непроверене приче. Можда оне одговарају стварности, а можда су измишљене или преувеличане. Ко зна шта је истина! На крају крајева, ко је могао у време борби, тамо иза прве линије, иза границе лудила, преко Врбање, да сазна шта се дешава! Ко је могао да сазна шта Yевад, тамо иза лука, најплодније земље, и наплава, са заробљеним Србима чини, шта у свом архаичном ушореном селу, у којем су куће и штале толико измешане да се свуда, у свако доба дана и ноћи, амонијак чује, са заробљеним Србима ради! Ко је могао до истине доћи кад се до ње, и онда када није рат, преко девет врлетних гора и девет далеких мора, стиже или не стиже! Како је и Остоја доста опаких прича о Yеваду чуо, послао је једног борца као курира у Котор- -Варош. Нека му команда нареди шта с њим да чини, а шта с осталим заробљеницима. За то време разговор између заробљеног посеклице и стражара већ је био почео, пошто су сва тројица из истог краја били. Чак су Yевад и један од стражара кумови били. Yевад и Гаврило су некад учитељи били, па по околним селима децу учили, а онда просветитељски посао баталили. Yевад је почео, пошто је његов отац гомилу коња имао, из планине оморике и јеле да извлачи, и доле у Врбањце да свлачи, а Гаврило у то време пилану отворио, и од Yевада балване куповао, те балване у летве, греде, лајсне, даске претварао. Сарађивали су одлично, и богатили се. А када су као четрдесетогодишњаци у исти дан и синове добили, тад су се и окумили. Тад су почели и породично да се посећују, да се госте и часте, и да се утркују ко ће се бољим и издашнијим домаћином показати. А кад је до рата дошло, свак је на своју страну прешао и за својим народом пошао. Богиња судбине, зле силе и господин случај, чувени комедијант Милоша Црњанског, удесили су да се кумови на тврдом друму живота насамо сретну. И кад су се ту ноћ на тврдој обали живота нашли, кад су се лицем у лице нашли, указала им се прилика да своје рачуне, и то у смрдљивој штали, у недоба, при нејасном виделу, поравнају. Разговор је о прошлим временима почео, о томе какав је ко био, а какав се касније, кад је рат почео, показао. Да ли је неко од њих двојице, у међувремену, изневерио оно људско у себи? Да ли је, можда, престао човек да буде? Како је разговор одмицао, све је више у мраку запињао. Било је очито да је рат на обојицу отровно деловао, да их је толико променио да је и једном и другом изгледало да у овој лепој, али несрећној земљи свет изнова почиње, и то у облику у којем дотад није био. А онда када су у мраку и ђубрету започели причу о томе ко се и за какву државу бори, и чија ће вера, најзад, у Босни, победити, разговор је опет запео. Да ли се кум сећа, питао је Гаврило, састанка у Врбањцима на којем су они, муслимани, и хоyу из Вечића довели и у врх стола посадили? Да ли се сећа да су они, Срби, од њих тражили да се Републици Српској приклоне, а они ћутали? Они ћутали а хоyа непрестано по рукама бројанице преметао. Срби одговор чекали, а муслимани чекали да хоyа уместо њих одговори. Да ли се сећа шта им је хоyа, тада, рекао? Пошто је Yевад ћутао, Гаврило је морао да прича то што је од хоyе био чуо, а што никад до тад није чуо. Хоyа је тада рекао да су муслимани један узорит народ Божји, и да они као такви не могу безбожничку власт прихватити! Добро се сећа да је рекао да су они узорит народ а не безбожници и неверници. Зато не могу прихватити власт неверника, зато што код Срба власт не припада Богу, већ људима који не верују у Бога! Срби су неверници, рекао је хоyа себи у браду, а он га је, Гаврило, добро чуо, зато што негирају божје јединство! Чак је хоyа, тада, тврди Гаврило, дарежљив био, па је Србима помоћ нудио. Србе треба, вели, зато што Божје јединство негирају, и против њихове воље, заблуда, ослободити! То је Гаврила тада ражестило, што му хоyа вакелу држи, па је од Yевада тражио да хоyу не слуша, да за њим не иде, да се мане Курана и ислама, већ да се Срба прихвати. Кад је Yевад почео да говори, Гаврило се надао да ће кум другачије говорити. На жалост, није. И он је хоyин свети напор на Пророковом путу подржао! И он је пред свима тврдио да је и њега Алах просветлио, да је и њега Алах упутио да се држи пута који је њихов. А који је то пут, питао је Гаврило, тада, пошто за тај пут није знао. Опет је хоyа, на несрећу, уместо Yевада, говорио, јер у њих прво хоyа, па остали, говори. То је пут, мрмљао је хоyа нејасно, и бројаницу непрестано по руци преметао, то је пут који проноси славу Алаховог имена! Пут борбе за истину, за веру Пророкову! Само је ислам истина, разметао се хоyа својом религијом, а све остало лаж! А пошто се истина и лаж не трпе, онда је сукоб с неверницима неизбежан. Ко се супротстави ширењу истине засноване на исламу, претио је хоyа тада, биће кажњен! То је општи завет којем муслимани служе и треба да служе, пошто ислам не зна за нацију, већ за веру. Сваки муслиман треба да буде слуга Алахов, и да за своју веру уради оно што може да уради. Код њих је, то Срби треба да знају, и увек на уму да имају, држава заснована на верском принципу заједнице која уједињује све муслимане света на рачун оних који нису муслимани! Најзад, кад је хоyа пред Србима устврдио како ће се сви муслимани света, једном, кад-тад, безбели, са муслиманима у Босни, кроз заједничку борбу ујединити, Гаврило је видео да је враг шалу однео, те се Yеваду са куме обратио, и молио да не слуша хоyу и његову теорију биолошког фундамен-тализма, да не слуша хоyу који исламом преко српске ватре маше, већ да оружје положе и да са Ср-бима живе као што су дотад живели! Он је тада одбио оружје да преда. Ако наверници, претио је, буду силу употребили, они ће, муслимани, силом, узвратити! Јер, у Курану стоји, да ће се сила, ако се једном употреби, поново бити употребљена! Немој, куме, молио га Гаврило, тада, силу спомињати! Не, он је рекао то што је рекао! Његова је кожа, тврдио је, плахо, скупа! Гаврило је у смрдљивој штали с подсмехом у грлу подражавао Yевадов глас, и начин на који је говорио, да је његова кожа, плахо, скупа! Пошто је одбијање српских понуда био позив Србима на револт, дошло је до тога до чега је дошло. Да се кумови, ту ноћ, у штали, где стока борави, сретну, и да Гаврило у четири ока пита чија ја кожа скупља. У нејасној тами као авет око њега обиграва, са куме му се обраћа, у лице, попут ђавола што се кези, уноси, и пита чија је кожа ноћас скупља. Он да пита, а Yевад беоњачама, по мрклини, да сева. Тад кад је Гаврило ко зна који пут за кожу питао, кад се баш искежен, куму, у лице, уносио, у дах, Yевад га је посред лица пљунуо, а овај истог трена, као што се очекивало, исконским инстинктивним покретом узвратио, те Yеваду усну расекао, тако да је из ње, крв, црна, линула. Тако је туча почела, мада учесници туче нису у једнаком положају били. Yевад је био сапет и у рукама и у ногама а Гаврило слободан, па је слободно могао да замахне, и шаком и песницом и лактом, а онда пушком и кундаком пушке. Ударао га је свим и свачим, и свуда. И у главу, и у вилице, и у зубе, и у груди, и у ребра, и у слабине, и испод слабина, а када га је на земљу, балегу и трину оборио, ударао га је и цокулом. Газио га је онако како је знао и умео, а како би он њега газио, и шта би од њега чинио да су околности другачије а ситуација обрнута, на то не сме ни да помисли. Лемао га је својски, онако како се само кумови, кад се раскуме, па кумство под ноге баце, лемају. Месио га је острвљено, како се само браћа која су браћа, а то никако не успевају да буду, месе. Тукао га је како се само туку они који су истог порекла и језика, па се знају и познају, а које верска припадност толико дели да њима више не господари разум, већ слепи нагон и страшна страст. Не каже народ тек тако да нема рата док не удари брат на брата. Кад би тужилац или чланови Слудећег већа кроз врата, кроз кључаоницу гледали како кум куму ребра броји, ребра, зубе, зглобове и пршљенове, не би им тешко било да закључе да је рат до темеља, земљу у којој је мржња, како Андрић каже, увек била масовније осећање од било којег другог, једно време разорио, и један начин живота, и да је неке природне границе које између народа постоје толико развио, да их је у злочин одвео. Кад би само они са стране гледали како Гаврило Yевада ломи, не би им било тешко да закључе како су кумови толико у мржњу огрезли, да један другог не могу да препознају. Као да обојица из лажне прошлости стижу, па та прошлост сада има сасвим другу димензију, а они, кумови, другу. Као да нису у једној земљи, јединственој, живели, већ у земљи фикцији. Или да су живели у некој пролазној земљи, па чекали тренутак да кажу шта мисле и осећају. Да искажу мржњу за коју нису веровали да у толикој мери постоји, да изразе нетрпељивост која ничим није била подстицана. Јер, у време мира, то оптужена тврди, а то Слудеће веће зна, и тужилац, наравно, још како, ниједан народ у Југославији, а нарочито у Босни, није у неслободи живео, нити су му верска ни национална права била ускраћена, чак ни окрњена, ни услови за живот и привређивање неправедни. Ко супротно тврди, тај лаже, а највише лажу они који су Југославију разбијали. Свега тога није било, а сада се кумови и народи који кумовима припадају дивље туку, сатиру, убијају и кољу. Као да је у чемерној Босни, као што Андрић тврди, мржња негде дубоко сакривена, негде у утроби, па у овој распареној земљи, земљи различитих народа, вера и закона, где наопак закон влада, људе не рађа мајка, већ мржња. Лако је њима из стерилизоване Европе мржњу да осуђују, али доле, на терену, ствари другачије стоје. Доле се сваком чини да само они који мрзе, који наследно, свесно или несвесно мрзе, да само они који се свим својим срцем у име мржње бију, кољу и убијају, да само они који се крвљу хране, имају изгледа да преживе. Но, било како било, да ли из мржње, срушеног кумства или прича које су о Yеваду као злочинцу кружиле, Гаврило је свог кума тако средио, да је овај на крају остао непокретан, да лежи, смрскан и крвав, тако да је још само неке гласове у облику режања пуштао. Временом су ти гласови постали ређи, тако да је завладала тишина, велика, у штали. Ноћ се већ увелико на околна брда била спустила, кад је ноћни путник, од Влашића, са Влашићима, на једно од брда изашао. У почетку је син неба личио на воштаницу која с висине, изнад нечијег огромног гроба, светли. После је, мало-помало, почео да се пење, да би најзад, јасан и сам, на врх неба стао и одозго сва брда, која су се доле, због некакве тескобе, гушила, открио. Месец је најзад брда, која су се због неке необјашњиве тескобе мучила, обасјао, а онда почео у млазевима, светлост на та брда да лије. То није чинио на једноставан, већ јединствен начин, јер се текуће сребро са читавог свода сливало. У поноћ се по месечини која је имала нешто нестварно у себи, по ноћном сребру и курир из Котор-Вароша вратио, и донео кратко и јасно наређење. Заробљене муслимане исту ноћ у команду, у Котор-Варош, спровести, а зликовца, ту, где је, на лицу места, без икаквог одлагања, и саслушавања, стрељати. Кад су Срби Xевада некако са земље придигли, ноге му одвезали и на ноге поставили, а онда испод штале, по стакластој месечини повели, кад су га испод небеске лепоте, у зараван, према небу, повели, у зараван и ноћ провидну, у ноћ која је опроштајно лепа била, Yевад је одмах знао да на губилиште иде. Иако је био сав изубијан и искрвављен, с огромним подливима на лицу, с расеченим уснама, с разбијеном аркадом, ишао је отресито, и поносито, тако да је око себе мирис звери ширио. Ишао је таман у лицу, и с времена на време, бео-њачама, а не очима, севао, љутито. Само што је неколико корачаја према смрти био направио, сам се, на своју руку, зауставио. Стао је и у околна брда на која се месечина одозго, као слап, као каква химна ноћи, сливала, почео да гледа. Последњи пут хтео је да сагледа брда по којима су се читаве плахте светлости разастирале, а нарочито ноћне сенке које су узаврела брда пресецале. Последњи пут хоће знана брда да сагледа, и месечину која по њима тако јасно гори, и месечину дивну, и вилинску светлост која читав предео нестварним чини, а онда свој поглед, ношен неком бескрајном жудњом, полако дизао. Дизао дуг по-глед, и што је тај поглед дужи био, све је озаренији био. Његова душа се заједно с тим погледом успињала, тако да се најзад са Месецом, који је тако раскошно блистао, тако јасно блистао, слила. Тад је његово лице наспрам Месеца неку необичну боју добило, неку боју у којој се мешају обриси бића са обрисима ништавила. Да ли, болан, виде, најзад је тврдо проговорио, колико је небо, а само је један Месец на небу! Онда када горе буде крст стајао, говорио је а лице добијало боју нафте седефастог сјаја, онда ће, они, ћетници, Босном, владати! Само онда, куме, и никад, више! Никад, болан не био! Извршиоци смртне казне стајали су непомично, и немо његове закрвављене очи, и лице боје нафте, гледали. Они га могу хиљаду пута стрељати, опет је говорио с неким победничким поносом у грлу, али никада неће победити, зато што немају подршку Творца Света! Срби се као народ могу оплеменити само кад им се ислам дода, кликтао је док се месечина као чаробна, надземаљска, оптичка симфонија, са заједничког неба, сливала. Алах ил алах, кликтао је, док је јасан месец ван времена, догађаја и историје, ван злочина, и смрти, мржње и страсти, величанствену лепоту, на мале, ниске, крхке, сићушне, стварне, земне људе лио, и брисао све разлике које између њих постоје. Кад је оптужена последњу реченицу изговорила, тишина у судници је била гласнија од приче. И делиоци међународне неправде, понекад, срце, имају. Но, тишина није дуго владала, зато што је тужилац, зато што је ујак ујака Јатовог ујака, први до ваздуха дошао и рекао да он од своје оптужнице не одустаје. Јер, кад се мисли среде а осећања пониште, па се прича коју су чули изблиза посматра, она ништа друго не нуди до мржњу. А делови који о месечини говоре, о некој кобајаги симфонији с неба, само замућују главу онога који слуша, замућују поглед и мисао, а испод те месечине, иза те симфоније нема ништа друго до мржња. А прича не сме мржњу да шири, па макар она у стварности постојала! И Прича и Причина прича, и Причин узор, узорити фратар из Босне Иво Андрић, претио је, злочинци су које треба осудити! Он упозорава Слудеће веће да на уму имају, кад пресуду буду изрицали, то што је он рекао. На крају крајева, иако је Суд независан, и у одлучивању потпуно слободан, они добро знају ко је и зашто овај Суд основао! Они добро знају ко их плаћа и колико! Неочекивано, бранилац оптужене се за реч јавио. Пошто је он од стране Суда одређен да оптужене формално брани, на њега, наравно, често забораве. Као што се неочекивано јавио, исто тако је непредвиђено проговорио. Иако је из Босне, Андрићева дела не познаје. Није, вели, у животињском свету уобичајено да се уметничка дела оцењују. Пошто је од стране Вашког Трабуњала баш он одређен да оптужене брани, он упозорава Слудеће веће да као бранилац има право да користи литературу, стручне приручнике и архивску грађу. Према једном члану Стутута, Суд је дужан да му обезбеди библиотеку са свим приручницима, енциклопедијама, земљовидима, историјском и архивском грађом, као и Андрићева дела која тужилац наводи, ако их они, ту у Вагу, нису, као муслимани у Сарајеву, на ломачи, као у средњем веку, спалили. У противном, он ће ово суђење бојкотовати! Глађу! Како је захтев браниоца заиста на законским основама почивао, расправа се морала прекинути док бранилац Андрићево дело не проучи с оне стране с које га тужилац оптужује, док се сам не увери да ли је тужилац у праву или добитник Нобелове награде. |
WebMaster: rastko@blic.net