|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Тај дан су у судници, са Причом која је на ред дошла, сви срдачно
поступали. Сви су били учтиви, љубазни и насмејани, од тужиоца,
председавајућег, судија, до новинара, сниматеља, радознале публике, и оних
који суђење обезбеђују. Причи се чинило да су сви у судници, па чак и они
који на галерији седе, једна породица, једна мало већа обитељ, у којој
рад, ред, истина и правда владају. На срећу, оптужена није знала шта се иза те привидне и провидне присности, и љубазности, крије. Није знала да је читаво суђење изрежирано, и да она, по замишљеном сценарију, треба да одигра улогу коју јој је непознати редитељ одредио. Пошто је на Западу време новац, Суд је, да време не би губио, за једанаесту Причу унапред оптужницу подигао, унапред за ратног злочинца прогласио, унапред сведоке измислио, па и пресуду донео. Међутим, да би савест човечанства наспрам српског народа била мирна, да би се свет уверио да Вашки трабуњал самостално ради, да не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по међународном праву и Стутуту Трабуњала, дозволио је да оптужена причу због које је оптужена, пред Слудећим већем, исприча. Да исприча причу због које је ухапшена, и због које је већ осуђена. Они је ионако неће слушати! Прича то није знала, већ је свој наступ, кад је реч добила, озбиљно схватила. Али, како да своју причу започне, а да братски народ не увреди? Пошто је научно доказано да Срби и Хрвати једним језиком говоре, оптужену је одувек занимало да ли је наука у праву или Хрвати, који ништа заједничко, никад, а посебно, кад је овај прљави рат почео, са Србима неће да имају, па ни језик! Када је цепање југословенског ткива почело, господо суци, све што постоји у Хрвата је, као у створитеља, хрватски предзнак имало. Крава је морала бити хрватска, овца хрватска, и свиња и гуска и бубашваба, и магла и ваздух, а да не спомиње дрек, тролу за тролејбус, телевизију или шољу за wc! Све што постоји морало је хрватски предзнак да има. Као у творца света. Оптужену је занимало ко је у праву, наука или Хрвати, па за причом која о томе говори трагала, трагала, и најзад у траг, негде у Посавини, испод Орашја, у зло време, ушла. Она је из радозналости ушла у ратну зону у којој регуларне постројбе хрватске војске и војске Републике Српске, на растојању од седамдесетак метара, у рову, у блату, и води до колена, пошто је киша тих јесењих дана падала, без борбених дејстава, стоје. Она је била чула да се врли ратници, ноћу, преко црте раздвајања, довикују, и да тада, свашта, једни другом кажу. Занимало је којим језиком то чине, и да ли им преводилац, кад то чине, треба. То је занимало, па се у једном рову, поред Зорана, као бестелесно биће, поред резервисте од сто и тридесет седам килограма, нашла. Нашла се поред човека којег је рат такорећи из канцеларије извео и без икакве припреме на прву линију одвео. Тај човек је за рат био преголем, јер је за борца таквог обима и величине тешко одговарајућу униформу наћи. А и кад се нађе, он малтене није могао као човек да устане, ни да скочи, ни да потрчи, а судбина га у ров натерала, у ров, воду и блато, да се с неким, кога ни с главе не зна, туче. Негде пред вече, Младен, Зоранов саборац, из позадине дође и флашу с ракијом донесе. Била је, вели, пуна кад ју је понео, али није могао успут од позадинаца да је сачува. Но, остало је и за њих двојицу! А није лоша, није комадара, ни четири ер, већ права шљива. Може и сам у то да се увери. Кад Зоран понуду одби, Младен помисли да се он шали. Али кад то и други пут учини, он се изненади. Мислио је да ће свог сапатника обрадовати, а он неће мученицу ни да проба! Зашто мало грло не окваси? Зашто, мало, душу не окрепи? Не пије! Шта не пије! Кад је било да војска не пије? Ни он не пије, али понеки пут потегне! Без ракије се у рату не може! Не, не, не пије, нити је кад пио! О, Боже! Ко зна шта се може десити, ко зна шта ће с њим, не сутра, него ноћас, бити, да ли ће жив из ове смрдљиве каљуге изаћи, а овамо неће души одушка да дâ! Којешта! Зар не види да су се са блатом и водом збратимили, да су се у земљу, као кртице, завукли, па од ње ни дана ни сунца не виде! Кад га Младен тим и таквим речима дочека, Зоран се тад над собом замисли. Поче себе, са ниподоштавањем, да загледа. Под ногама блато које се проваљује, на ногама чизме, гумене, на чизмама блато, на ногавицама блато, товари блата на одећи и испод одеће, за ушима, међу прстима, у коси, и на стомаку, испод блузе коју не може да скопча, и на вуненом xемперу који су мишеви, претходну ноћ, док је у рову стојећи спавао, проштепали, тако да сам себе поче да сажаљева. Још кад се сети да се десет дана није опрао, да је већ почео воњ сопственог тела да осећа, тад флашу узе. Како је ноћ већ била пала, после првог гутљаја, простор се око Зорана сам од себе расветли. Сенке добише неки сјај који пре тога нису имале, тако да није било све тако црно као што јесте, ни рат тако злокобан као што зна да буде. Нити је Зоран пио нити је умео да пије. Сипао је ракију право на грло, и пио брзо, кратким гутљајима, тако да је алкохол директно у крв ишао. После другог гутљаја чулно оживе. Боље је видео, јасније чуо, и снажније осећао, разумете. Просто се изненади кад виде колико себе не познаје. А кад се ноћ разви, тад поче све чешће за флашу да се хвата. Узме је и увис дигне, а онда уста под њу подметне. Док неколико клокота саспе, дотле се небеса спусте, а онда звезде ни из чега израњају, постају све ближе и сјајније, тако да се од њих, иако месеца нема, све разазнаје. Док у рову стоји па у звезде, па у небо гледа, чини му се да из земаљског пупка расте, и да добија неку снагу, неку исконску снагу коју само има земља из које је никао. А можда човек такав и толики буде само наспрам неба, помисли. И звезда. И помисли да небо није бескрај, ни нешто немерљиво, ни далеко, већ нешто што је ту, близу, надохват руке. Све му се чини да може, о звезде, рукама, да се окачи. Таква ноћ. И ракија. Кад флашу узме и грло под њу подметне, звезде ореол око његове главе направе, а кад флашу спусти, онда нека ватра из њега бије, па му се чини да та врућина одозго, с неба, бије, да то ватра са звезда, које су упекле, бије. Да с неба, као са дијамантног огледала, бије. Да ракија није за све крива? Али како у то да поверује кад никакво пијанство не осећа, већ осећа да се лепо осећа, да се много лепше осећа него што се осећао, и да располаже много већом снагом, и вољом за животом, него што је располагао. Тад одлучи да са својом браћом, која су са супротне стране била, разговара. Мада су се ратници сваку ноћ довикивали, и свашта један другом говорили, и вређали, и псовали, он то није чинио. Зорану се чинило да ти који то чине из немоћи и мрж-ње то чине, а он такав није. Он никога не мрзи. Чак су му и Хрвати блиски, јер му је једна сестра, за Хрвата, у Славонски Брод, удата. Никада се с њима није довикивао, а вечерас му дошло да поступа супротно од свог уверења. Вечерас му дошло да говори, иако никад није био склон говору. Много је јео, али је мало причао. Личио је на човека који речи чува да се не хабају или пак тање. Ту ноћ дошло му да се огласи, мада се нико ни са једне стране није оглашавао. Нико никоме ни мајку, ни четничку, ни усташку, да спомене, ни из пушке онако у празно, да опали. Ништа тишину да повреди, а камоли да разбије. То вече није хтела ни жаба да закрекеће, ни ноћна птица да закрешти, или да у свом крстарењу некуд пролети, ни сова злослутно да хукне. Ни миш да шушне, ни мачка да залута, ни орах да опадне, ни комарац око главе да зазуји, ни пас луталица да наиђе. Ни лишће да зашушти, ни травка да се залелуја. Нигде ни покрета ни звука а камоли анонимног звиждука. Мир је божји био, и у рову и иза прве линије љубави и мржње. Мир савршен, велики, онај који земљу надраста, па се ноћ, сама са собом, досађује. Никад човек не би рекао да тишина толико може да буде гласна. Откуд па сад овај лажни мир, а он за друштво расположен! Не, не, тако не може остати! Он се мора огласити! То што га тера тако да поступи, јесте нешто јаче од њега. Али како да се својој браћи обрати? Свак им се са ујко, са ујо, као да им тепа, обраћа! Али он неће да им тепа! Бојовнику се не тепа, бојовнику треба бојовничка реч! Треба да им се обрати а да им истовремено до знања дâ да он зна да су они из Хрватске дошли, и да регуларним постројбама хрватске војске припадају! Дуго је своју реченицу тражио, а онда када ју је нашао, заорио је кроз ноћ начичкану звездама. Да ли би они, чимбеници, хтели у његов ров, на један милоклиз да дођу? Он их, те своје име каза, србочетник, позива и безбједност гарантира! Иако је Зоран јаким гласом кроз ноћ, тишину и свежину заорио, они се нису одазивали. Иако их је ослоњен о ров позивао да у његов ров, на један милоклиз дођу, они се нису одазивали. Они су шутали толико да је тишина после ње-гових речи била нечим овенчана. Опет их зове, а они шуте. На небу се звездана игра игра, па то, богами, потраја. Као да је те ноћи, у Посавини, време стало. Или је земља оглувела. Зашто се чимбеници не огласе, опет Зоран кроз ноћ без месечине, виче, што нешто не приопће, за јавност? Што, није Поглавник на војишници. Није, он своју функцију у повијесном граду Загребу, у Банским дворима, обнаша! Није ваљда њихов стожерник, у њиховом рову назочан! И да јесте, гдје им је тисућљетна демокрација? Док виче, Зорану се чини да се с његовог чела, испод ниског неба, једна лична звезда полеће. Он виче а они се не одазивају, па се између њих јавља тишина као испарцелисан комад. Као да он своју браћу на пиће не зове, већ на звезде, кроз ноћ, лаје! Неће, ваљда, ноћас, дођавола, кад се тако натпросечно осећа, сам са собом да разговара? Док ћути, чини му се да је посавска тишина безмерна. Како је досад није приметио? Али зашто шуте када сваку ноћ на сваку реч одговарају ? Зашто се изријеком не огласе, повика док јато звезда изнад његове главе кружи. Зашто као паш-чад шуте? Зашто нијече? Нису ваљда врховнику, па врховника псује, а зна се како Срби псују, присегу дали да као курве шуте, већ да се као часници сукладно боре? И да су дали, врховник је далеко, у Банским дворима, а рат у Босни! Није ваљда часник за чудоређе с њима, па је толика укрутба у рову, толике стеговне мјере, па не смију да блекну! Нису они Поглавникова опорба, већ Сто прва бојна, виче, а изнад његове главе звезде на небу као поларне лисице сијају. И опет и опет и опет су бојовници у својим рововима, на седамдесетак метара од Зорана, нијекали. Толико нијекали, тако да га је то баш распалило. Почео је још жешће да их зове, и свашта да говори, али узалуд. Само је једном, у једном тренутку, када је ноћ била као тесто нарасла, један бојовник, из свог рова, завапио: Па, дечки, чујте, дајте већ једном спават, те Зоран једва дочекао да га до краја разбуди. Точно, а домовница, узврати, а тко ће домовницу да брани! Он да спава, а тко ће домовницу од србочетничког агресора да брани!? На Зоранову жалост поспанко се са хрватског братишта више није јављао. Опет га је звао, али није ишло. Опет је о домовници говорио, али се тај није јављао. Опет је спомињао домовницу коју је агресор окупирао, али нико није нашао за сходно да му одговори. Као да он, Зоран, речима по ваздуху млати, а ноћ се разбокорила, и развукла, као какав досадни дугометражни филм. Већ звезде подсмешљиво жмиркају, и у Зорана хладно звикају, а он тишину ослушкује мада је довољно не чује. Као да је оглувео. Та тишина га једноставно поражава, па флашу тражи. Дошло му да виче, да вришти, да њишти, да из себе од беса пуца не би ли како те несретнике, као што је и сам у овом бесмисленом рату несрећан, придобио. Толико му, ноћас, недостају. Зоран је мислио да ако употребљава речи из хрватског изричја, ако употребљава хрватске материнске речи, ако каже зракомлат, самопуц или муњоспрем, ако каже зрнојед, гледе или круговална постаја, да ће међу својом језичком браћом лакше саговорника наћи. А то је мислио на основу тога што су се браћа по језику увек трудила говорити логично, не! Он је мислио ако каже земљо-вид, њежник или околовратно водопишало, да ће лакше међу њима саговорника наћи, него ако употребљава просте речи које прости српски народ употребљава. А онда се сети, пошто је пре него што је рат почео, често у Хрватској био, па тамо хрватску збиљност упознао, уосталом његова се-стра је за брата Хрвата удата, да хрватски народ тим језиком не говори, већ да га врховништво, одозго, пучанству, помоћу медија, натура! Својим очима је гледао списак речи које је врховништво свим штованим институцијама у Хр-ватској, и свим установама, деведесетих година, као обавезујуће, послало. Послало је списак нових речи и израза, који ће, из дана у дан стварност кривити све дотле док се она, хрватска збиљност, не изједначи са сулудим сном, а то је усташка држава! Кад већ злоупотребљавају језик, повика, што не употребљавају речи којих се пучанство неће стидјети! Новоријек који се Хрвату натура није му рођењем дат! Обичан човек тим језиком не мисли, просечан човек тим језиком не сања, већ му га врховништво одозго, кроз испирање мозга, намеће. На силу. Чак ни такве оптужбе нису бојовнике натерале да се огласе. Они као шуге шуте, а небо се нагиње да чује шта то српски ратник својој браћи довикује! Бојовници толико шуте да се њему чини да га они, отуд, са црте раздвајања, камењем шутње гађају. Шта да им каже, па да их из лежишта избаци? Како да мисли као они, па да их дозове? Јер, њему је једна пријатељица, и то Хрватица, једном, рекла да ако мисли Хрвате да упозна, мора бити као они. Покварен. Мора имати двоструку нарав! Зоран најзад једну звезду на небу потражи, те њој довикну да коњушари шуте зато што новоријек не знају. Он, четник, њихов новоријек зна, а они га не знају! Срамота! Сад ће их врховник, па врховника опет опсова, натерати да новоријек уче! Сад ће врховникова језичка полиција, викао је једној звезди испод гроздова звезда, прогањати оне који новоријек не знају! А јесу за школу! Стари као пут, никакови. Седи, офуцани, отрцани, олињали, бангави! Сад ће врховник своје бедаке, своје зукване и тикване, под старост, новоријек учити! Али ни те речи нису бојовнике погодиле, па су опет, по ко зна који пут, ту ноћ, нијекали. Шта да им каже па да их покрене? Најзад поче, као да је увређен, гласно, веома гласно, да размишља. Па не чине, вели, један језик речи, ни лексика, већ систем. А систем је онај који су од Срба преузели! Систем је штокавски, а штокавски је српски дијалекат! Чимбеници немају свој језик, него се туђим перјем ките! Како то рече, једна тромблонска мина, баш кад су звезде изнад Зорановог чела бесмртни круг правиле, у траншеју поред рова, у блато, поред Зорана, рину. Како рину а не експлодира, тако он повика: Браво, врло добро, само мало љевље! Иако је српски борац хрватског нишанyију похвалио, он се више није огласио. Ни речју, ни пуцњем, ту ноћ. Изјутра, кад је Зоранов испад постао догађај о којем ће се приче причати, борци који су били лево од места где је мина пала, изистински су се љу-тили. Све је добро говорио, говорили су на смену, само је с оно мало љевље, могао да упрска! Да су га усташе послушале, могли су их побити! Све! Прича је одједном умукла, јер нико у судници, изузев тужиоца, и судија, није очекивао да је то крај приче, да се она тако, без поруке, завршава. По сценарију који је савршено био замишљен, тужилац је истог трена предложио да се претрес уживо не води, већ да се у судским списима води, што је Слудеће веће, наравно, прихватило. Настала је пометња међу извештачима, јер они у први мах нису знали шта то значи. Али када им је организатор материјал уручио, све им је јасно било. Тако је у судским списима, тада кад је оптужена своју причу испричала, процес вођен, и текао тако како никад у стварности није текао. На крају крајева, зашто би се време узалуд губило, кад се исход суђења, унапред, зна? |
WebMaster: rastko@blic.net