|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
После истражног поступка који је по закону био проведен, најзад је и прва
Прича пред Суд изведена, тако што је у херметичку кабину затворена. Кад се сместила, око себе се осврнула, а онда приметила да публика у њу, као у какву наказу, гледа. И судије и новинари и камермани са камерама на готовс и свакојаке светске протуве. Имају главу у облику јастучића за игле, па из тих јастучића са неком нездравом радозналошћу гледају, и са некаквом дозом сажаљења што на острвљеност личи. Вероватно је реч, помислила је оптужена, о љубави на први поглед. Међутим, кад је тужилац проговорио, кад је свом својом појавом, и изразом лица и гласом којим је говорио, Причу оптужио зато што је причала причу у којој је у рату све дозвољено, тад је видела да није о љубави на први поглед реч, већ о лажи. Понавља се оно што се у истражном поступку толико пута поновило, да оптужена једно тврди а тужилац друго. Зато је била решила, ако се тако нешто на претресу догоди, а догађа се, да се ћутањем брани, пошто по једном члану Стутута Трабуњала на то има право. Она тако у себи мисли, а тужилац везе ли везе. Оптужена је, вели, причала причу у којој српски ратници све пред собом руше, разарају, пале и пљачкају, и људе који нису њихове вере прогањају и убијају. А поступке небеских војника, узвикује запа-њен, оптужена је правдала тако што они то у име народа чине, односно, да то што чине за опште добро свог народа чине! Чак је то што српска војска у себи има, то рушилачко, то што је било део доктрине у служби стварања Велике Србије, правдала тако што је говорила да они то раде зато што живот толико воле, па не могу да му одоле! О мајн гот! Тад кад је тужилац и Бога у помоћ позвао, тад оптужена ускипе. Зашто се не би причом бранила? Зашто не би своју причу, у којој је осуда рата тако очигледна, целом Слудећем већу испричала, па да се и оно увери у исправност њене мисли? Нису ваљда сви, ту у Суду, од правде, као тужилац, оперисани! Зато је једва чекала да тужилац своју оптужбу ишчита, и да јој председавајући, Египћанин Абу Дабу Абдел Марвел ел Салам, реч да. А када се то заиста и догодило, оптужена је рекла да тужилац никаквог основа за своју оптужбу нема, јер прича коју је причала има супротно значење од онога који јој он придаје. У то ће се и славни Суд уверити, кад причу буде чуо. А та прича овако почиње. На почетку рата, српска војска је испред Которског муслиманско-хрватску одбрану пробила, те је домаћи живаљ у паници, заједно са својом војском, према Дервенти, наврат-нанос побегао. Гонила их је бригада која нападна дејства изводи, а пратила далекометна српска артиљерија, док је иза свих ишла лака јединица и терен чистила. Командир јединице, који је једногодишње ратно искуство у Славонији стекао, своје борце је у групама од пет-шест момака распоредио, тако да су они упоредо, уз растресит борбени поредак, на стотинак метара раздаљине, онако како им је терен дозвољавао, кроз насеље, ишли. Ишли опијени победом, и само напред грабили, и као какве огромне покретне грабље терен чистили. Морала се, како ратници кажу, свака кућа претркељати, морала се свака штала, шупа, амбар, тор или гаража претрести, морала се свака шумица, жбун или грм пречешљати, да се нека наоружана група не би сакрила, те после, из позадине или у позадини, кад се нико не нада, из земље никла, и дар-мар направила. Командир је изричито своје момке упозоравао на мине које непријатељ подмеће, оставља, запиње и на местима на којима се не очекује и на начин на који се и не сања. Командир је, каже оптужена, наравно, у праву био. Јер, кад некога треба онеспособити, осакатити, обогаљити, или бар убити, онда људска машта и поквареност не заостају за могућностима стварности. Али, мало ко је командира слушао, пошто свака победа заслепљује а успех опија, те ствара омаму која у рату може бити кобна. Жестоки момци су насумице, безглаво, срљали, као да смрт није озбиљна. Ношени снагом своје младости ишли су силовито, а наступали бахато. С прстом на обарачу надмоћно су у празна дворишта и напуштене куће, упадали, и пуцали на све што се миче и не миче. Да због мина не би време губили, један борац на нишану простор око куће држи, двојица отворе на кући, са стране са које долазе, четврти прозоре и врата из аутоматске пушке решета, а пети бомбу, у кућу убацује, не питајући има ли кога унутра. Чинили су оно што никад нису мислили да ће чинити. Обично се од барута око врата и прозора гарави круг направи, а ређе се кућа од убачене бомбе запали. Кад хоће да је запале, онда унутра уђу, те испод кревета крпу или новине запале, а онда кад постељина ухвати, тад свака изгори. Баш тада, када се једна таква група после обав-љеног посла из неког дворишта повлачила, један је ратник код кућице за пса застао. У псећи стан је завиривао, као да је у њему нешто био заборавио. Кад ништа није нашао, најзад је и он, Здравко, назад пошао. Само што је три корака саставио, кад се догоди нешто што ни у сну није очекивао. Из једне настрешнице, из некаквих дасака, које су под шупом биле наслагане, један дечак као привид ума изађе. Оптужена претпоставља да су дечака родитељи или родбина, тад кад су гранате, изнад села уместо птица, летеле, кад се у хитњи најпрече узимало и у нереду бежало, заборавили. А можда се дечак сам, од жестоке пуцњаве препао и сакрио, па мајка, дид, или нена, кад су са огњишта бежали, нису могли да га нађу. У рату се свашта дешава, каже оптужена да кажу. Како је Здравко жењен био, њему се учини да је свог сина Бојана, који осам година има, угледао. Дечак је изгледао као Бојан, имао Бојанове панталонице, и мајицу, чак је као Бојан ишао, имао његов ход, те он рамена низ тело отпусти, тако да аутомат из руку испаде. Није могао бити нико други до Бојан. Ма, Бојан, Бојан! Док је Здравко сину са осећањем нестварности прилазио, Бојанове очи су расле, и на све стране се шириле, тако да се дечак сав, у очи, био, претворио. Здравко толико небо ни у одраслог човека није видео. Никад. И нигде. А онда, кад је Бојан проговорио, када је устрављено рекао, чи-ко-је-л-да-ти-ме-не-не-ћеш-за-кла-ти, видео је да није Бојан. Бојан тако не говори. Здравко је у трену скочио, те дечака дрхтавим рукама зграбио, те га целог чврсто обухватио, а онда изнад себе дигао, те спуштао, грлио и љубио, онако како свог сина, онда када са ратишта својој кући дође, грли и љуби. Шта му је, што се боји, говорио је док је дечак у његовим рукама дрхтао затегнут као праћка. Зашто се трза, зашто му се мишићи грче, говорио је, а при том му се са сине обраћао, неће му ништа, откуд му то, заклати, шта му на ум пада! Опет је дечака грлио и љубио и говорио, јање моје, и увис дизао, и укруг вртео и према голом небу показивао, и говорио сузо моја, а дечаково малешно срце по грудима скакало као жабац по сепету од прућа. Кад се српски борац баш био разнежио, тад је стрела севнула. Као кад убица на врата стана изнебуха груне да би укућане побио и стан опљачкао, тако је на његову савест неочекивана мисао хрупила. Шта би било да је обрнуто било! Шта би било да су муслимани од Срба јачи, па од Котор-Вароша преко Челинца, навалили, па овако његовог сина Бојана, ни крива ни дужна, заборављеног, беспомоћног, самог, у његовом дворишту, затекли? То се питао и у дечака гледао, онако како свог сина, онда када са ратишта дође, гледа. Чим се у вратима укаже, чим у кухињу или собу уђе, па га Бојан угледа, ма где био, одједном скаче, столу притрчава, једним покретом руке све што се на столу нађе обара, а онда се на сто попне, па на њега седне, те руке прекрсти и у свог оца, којег по двадесетак дана не види, не скидајући очи, без иједне речи, пиљи. Тако како га његов син гледа, тако га дечак којег је самог и напуштеног у туђем дворишту затекао, гледа, а он га око себе, укруг врти, тако да кућа и двориште, зграде и дрвеће, и ограда, около, као пролазне сени, лете. Како су дечакове очи биле приковане за њега, и у страху великом, Здравко се питао, док му се Бојан у кратким, а издвојеним, одблесцима јављао, шта би било да су муслимани од Срба јачи, па његовог сина, овако, као што је он њега затекао, затекли. Док се тако питао, сузе крупне а топле, саме, неконтролисано, а меко, потекоше. Шта би било, шта би било, шта би било, понављао је све дотле док једна мисао није превладала. А тад кад се то десило, онда је све у питање било доведено. Здравко тада поче рат, и себе у том рату, из другог угла да посматра, и да тражи објашњења за своје учешће у њему. Да тражи а да их не налази. Оптужена тврди да је српски ратник, тог дана када је у туђем дворишту нашао дечака који на његовог сина личи, све другим очима почео да гледа. Сав онај замах с којим је у рат кренуо, сав онај бунт који се у њему јавио када је осетио да је његово биће угрожено, сав онај понос с којим је хтео да живи, она свест с којом хоће усправно да живи, да буде свој на своме, да живи слободно, а не у срамоти, учинише му се лажним. Сва она одлучност да се дом, породица и род брани и одбрани, сва она решеност да се правоверна вера православна брани и одбрани, вера за коју је мислио да без ње нема ни морала ни радости ни нежности ни чврстине, ни националног јединства, да се све неприкосновене српске светиње бране и одбране, указаше му се као обмана ума. Све вредности које су достојне идеала, па и идеали сами, чак и они који су виши од живота, напречац се у дим и маглу претворише. Све што је велико, лепо, свето и племенито, поста му јадно и мизерно. И поглед на свет, веру и нацију, и уврежено мишљење да су једни народи добри а други зли, и убеђење да Хрвати и муслимани само убијају, а да се Срби само боре, све му се као својеврсна заблуда приказа. А вође, а вође, а нарочито националне вође, које су рат повеле, указаше се као опасне варалице. Народа. Тако јасно му се приказа да су народи лажне вође следили. Оптужена тврди да се Здравко тада, у туђем дворишту, осећао да је од некога употребљен. Да је од некога, као део нечијег сна, употребљен. Да је од некога, а да сам не зна од кога, и употребљен и злоупотребљен. Да је натеран да служи некој ствари која не зна чему служи! Да је у рату чији циљеви нису његови! И победе које Срби на бојном пољу нижу указаше му се без будућности! Све победе које српска војска постиже, виде као сутрашње поразе! Јер, ако се здраворазумски мисли, онда не може а да се не пита шта чини и зашто. И ко му је дао право да тако олако насрће на животе других, кад зна да је људски живот сам по себи вредност која се не оспорава? Ко му је дао право да убија људско биће које је неупоредиво, и да на тако ружан начин, Богу и Природи, у лице баца њихов дар? Ко му је рекао да се свој живот брани тако што се туђи уништава? Ко га је овластио да тако грубо насрће на духовност и цивилизацију других народа, да њихове светиње руши, да њихове домове, које је неко с муком правио и градио, обара, и да у њима људе, који су као и он, убија, без икаквог доказа да они заслужују да се с њима тако поступа? Ко га је убедио да се бије за веру коју обожава а коју у суштини не следи? Ко, кад добро зна да он ни у шта, до у живот, не верује! Ко га је убедио да је узоран родољуб, ко му је рекао да је стварност ружна а родољубље лепо, да је садашњост неиздржљива а само будућност привлачна? Ко, кад се зна, да је само будућност та у коју може да се смести оно што не може бити, и што углавном, никад, не бива? Зато му се рат који се као какав помор Босном ширио, који се као какав дивљи рушитељ с успенушаном мржњом Босном ваљао, па људима и народима невиђена страдања и непојмљиве патње доносио, огромна разарања и пустошења, учини посве бесмислен, и безуман, јако. На крају крајева, сваки рат је првенствено против човека, и његовог достојанства, уперен! Сваки рат у сваком људском бићу уништава оно што је вечно, и бесконачно! Оно божанско начело да рађа, гради, ствара и зида, а не да разара, руши и убија. Јер сутра, јер сутра, кад лудило стане, а мора стати, а кад-тад мора стати пошто се ниједна ситуација на свету не држи, па кад живот почне да личи на оно што јесте, а људи на себе, опет ће, наравно, стварност, стари мој, у праву, бити! Да Здравко не би више себе оваквим мислима раздирао и уништавао, најзад је, држећи дечака у рукама, страшно крикнуо. Али то није био само крик, већ и вапај и јаук и бес и мука и бол! После тог крика тробојка сунчеве светлости, као превес, преко ратниковог хоризонта се навуче, па се та светлост замути, тако што се хоризонт заљуља, а небо згрчи. Он тад одједном снагу изгуби, тако да му се учини да је надвоје, испод сунца у црнини, пресечен. Једва је дечака, онако разлабављен, и разглављен, и раслабљен, до некакве кладе, која је у близини, испод некакве јабуке била, донео, и ту малаксао и сломљен на кладу сео. Кад је почео да бунца, и главу на махове према срцу да сагиба, а онда потиљком о стабло на које је био наслоњен, да удара, личио је на некога код кога је разможђавање почело. Чим је урлао и главом о јабуково стабло ударао, чим је косу чупао, и опрему и одећу са себе тргао и око себе бацао, личио је на некога код кога разможђавање није почело, већ дубок корен ухватило. Кад су се његови другари, пошто га никако није било, по њега вратили, имали су шта да виде. Здравко је на клади распасан и рашчупан седео, као каква неугодна и неуредна прилика, дечака на коленима држао, и забаченом главом, са разјапљеним устима, и вратом усуканим, о стабло ударао, преврнутим очима кроз себе, ван времена, простора и приче гледао, тако да је изгледало да је свој поглед у ништавило замочио. У близини, на трави, лежали су и аутомат и бомба и нож и оквир за муницију и опасач и војничка блуза и капа са тробојком. Кад су га другари некако дозвали, па мало-помало свести привели, он више није хтео оружје да прими, ни с њима даље да иде, ни за рат да чује, а ни дечака у команду да преда, већ га је са собом, својој кући, у Челинац, повео. И ту је крај, приче. И причања. Иза приче остала је тишина, тако да се чинило да је оптужена онима који су је слушали, а нарочито судијама, своју мисао наметнула, али се преварила, голубица. Тужилац је већ реч тражио, а кад он реч тражи, онда се зна да ће ускоро поноћ. Привидно, каже строги тужилац, оптужена је у својој причи против рата говорила. Али Слудеће веће треба да има на уму да је јунак приче, такозвани Здравко, поступио тако како је поступио, али остали његови другови нису! Српски агресор је наставио рат да води, истовремено и свуда, и без Здравка и упркос Здравку. Без обзира на то што је он рат напустио, ствари ће се развијати тако како ће се развијати, земља разарати, куће рушити, а људи гинути! Зашто сваки српски војник, тужилац је речима, као штаповима, узмахивао, није као Здравко поступио? Прича није могла да верује да тужилац може на такав начин да размишља, да може тако пристрасно да говори, па није хтела с њим на том нивоу да општи. Како је нагло заћутала, изгледало је да ју је тужилац чињеницама победио. Међутим, ненадано је бранилац устао, на задње ноге стао, замумлао, ружно, неразумљиво, неартикулисано, а онда јасно и гласно питао зашто тужилац пита оптужену зашто остали српски војници нису ратиште напустили. Што не пита зашто тако нису поступили и војници на хрватско-муслиманској страни? Сам зна да су у грађанском рату народи један против другог окренути, па зато мора исто питање поставити и онима који су с друге стране нишана. Пошто је питање било толико логично, једна жена судија, која изгледа од здравог разума није била оперисана, почела је да дахће, да се јежи, да би се најзад, сама, са столице, на под, пред свима, постранице, срушила. Настала је, у судници, стрка. Многи су у помоћ прискочили. Једни је по лицу шамарали, други водом поливали, трећи по врату масирали, четврти… Ма, циркус један, два, три. |
WebMaster: rastko@blic.net