Тихомир Левајац:
Јопет суданија

19. Негативна енергија

Најзад је, после толико пређеног пута, и последња Прича у судницу уведена.
Кад је тужилац почео придику да држи, и по ко зна који пут да тврди како ово није политичко суђење, како то није суђење једном народу, већ индивидуално суђење, суђење по имену и презимену онима који су организовано наређивали, помагали, подстицали или вршили ратне злочине, итакодаље, итакодаље, оптужену је била нека мука спопала, нека мука од надменог држања тужиоца и тога што трабуња, од судија и њихових капа са роговима, и њиховог смркнутог и укоченог изгледа, и од тога што она, Прича, јесте и шта се с њом збива, да Међународни суд суди духу једног народа, и од тога што је све тако како је, па ју је неко гушење спопало, неко гушење које није било физичке природе, већ апстрактно. Још када је јато врабаца, које је под кровом, крај суднице, на рахитичном дрвећу, суђење пратило, кроз отворене прозоре у судницу улетело, и почело да понавља то што је тужилац говорио, како су Срби агресори, итакодаље, неки снажни таласи су се у оптуженој покренули, узбуркали и довели је у стање испуњено истином, те је тужиоцу у мисао упала и отворено рекла да је све супротно од тога што он прича. Да је ово суђење управо то, суђење једном народу, и то српском народу.
До овог тренутка није се догодило да оптужена тужиоцу реч узима и себи даје, да оптужена тужиоцу у мисао упада и да му отворено у лице говори то што мисли.
Зато је поступак оптужене у судници као пуцањ одјекнуо, па су се двојица чувара реда на тужиоца бацили, да га заштите, јер су мислили да је неко из пиштоља пуцао.
Зашто у Стутуту Трабуњала нема злочина против мира, викала је оптужена, зашто је из надлежности овог Суда искључен злочин против мира?
И ово питање је као пуцањ одјекнуло, или боље рећи као два пуцња који у исту мету гађају.
Зато што би се тада морало судити онима који су рат у Југославији започели! Зато што би се тада морало судити и међународној заједници која је распад Југославије планирала и помагала! Па чак и овом Суду који њима суди!
Да, да, нека се не ишчуђавају и очима не преврћу!
Која је то брука и срамота за човечанство да свету суде и о правди говоре они који су пола света опљачкали и поробили!
Настао је општи метеж од повика и протеста, а кроз тај метеж се тужиочев глас пробијао, и речи, аргументе молим, цорпус делицти молим, и то одмах!
Срамота је, већ је оптужену толика мука спопала да је нико, не би зауставио у намери да каже то што мисли, да овај Суд оптужује оне који су своју државу бранили, а не оне који су је растурали!
Аргументе, аргументе, молим, вапио је тужилац, сав зајапурен.
Има их напретек, одговорила је смирено, тоном који је убијао.
Али, не буде ли своје оптужбе против међународне заједнице и овог Суда аргументима поткрепила, претио је тужилац, тешко њој!
Прича је тад још мирнијим гласом упозорила тужиоца да јој не прети. Ни по једном члану Стутута Трабуњала нема право да јој прети, те тражи да то у записник, за векове који ће овај срамотни век наџивети, уђе! И не би требало тим тоном с њом да разговара! Треба да зна да се код њих, у њеном народу, још док су Турци њима владали, говорило да силни и бесни могу како хоће, али да не могу докле хоће! И њихово ће проћи, као што све пролази! Ничија, вели да веле, до зоре, није, горела!
Тужилац је опет оптужену позвао да њему и судијама у судници придику не држи, већ да изнесе доказе за оптужбе које је на рачун Суда и међународне заједнице изрекла. А он ће, после, изнети доказе за оно за шта је оптужена!
О кеј, о кеј, пристаје оптужена.
Она ће то учинити, али под условом да је не прекидају!
А докази се налазе у једном догађају који се у Посавини, на коридору, у кући у којој је чета војника била смештена, збио.
Капетан је једно вече у тој кући са својим војницима седео у просторији која је одисала великом напетошћу, оштром мемлом и тешким мислима. Капетан је увече, у просторији која је била испуњена ваздухом устајалим и тешким са својим војницима седео и у магично телевизијско око зурио.
Слика је треперила зато што је Јато-патак претио да ће српске положаје по Босни, да ће ексклузивне српске положаје по Босни бомбардовати, зато што Срби неће Ванс-Ованов план да потпишу. Слика је треперила зато што Срби нису послушни, зато што су се дрзнули да план светских манипулатора одбију.
Зато ће им Јато-патак, зато што Срби више нису наивни колико би требало да буду, или колико би свет хтео да буде, свога бога показивати!
А како Срби, пита оптужена, Слудеће веће, да прихвате неприхватљиво?
Како да прихвате Ванс-Ованов, план кад творци тог плана Србима из Крајине пролаз кроз Посавину не дају?
Тај узани пролаз од Шамца преко Брчког капетанова бригада, а и бригаде других корпуса, тврди оптужена, једва држе, зато што их Хрватска артиљерија, одозго, из славонских шума, наочиглед читавог света, и муслиманска, одоздо од Градачца, уби, а силни и обесни хоће њихове положаје да бомбардују зато што Срби неће сами себи смртну пресуду да потпишу!
Још им то приписују као злочин, зато што неће добровољно да умру!
Капетанова бригада и бригаде других корпуса на једвите јаде тај теснац кроз који две Крајине, два плућна крила Србије, кисеоник из Србије добијају, па кроз тај душник, на сламчицу дишу, а светске але хоће њихове положаје да бомбардују зато што Срби неће да пристану на план који их и физички и духовно од матице одбија, и на тај начин усташама и балијама у наручје уручује!
То што светски мангупи Србима прете, оптужена узима слободу да се тако изрази, што хоће своје савезнике из прошлог рата да бомбардују, пре у њој презир, а не бес, изазива. Хоће да бомбардују народ чије су се тежње у прошлости увек поклапале с најбољим, и највећим делом човечанства.
То што су Срби у прошлом рату платили страшну цену зато што су свет од фашизма бранили, то су ислужене истине, то су лањски снегови! А то што су се бивши фашисти, балије и усташе, у њи-хове савезнике прерушили, то су снегови који падају и кад им време није.
Због претњи које из телевизора допиру, капетану екран на некакву рупу света личи, на рупу која се ничим не може ни сакрити ни затрпати.
И што та рупа више светлуца, то се његова мисао више мрачи, тако да му дође да на ту светлуцавоодвратну, да ту примамљивоблазирану илузију пљуне!
Дође му да га ногом угаси.
А то што га спречава да тако нешто учини, то је смиреност с којом његов народ све те претње, подвале и понижења, подноси. Такав понос може имати само народ који свим својим срцем мисли и свом својом душом осећа да је у праву.
Зато што је у праву, народ ће све да поднесе.
Народ и војска.
Само он зна какве борце има, колико вреде и шта су преживели. Само он зна која су страдања, које патње у овом рату који је ван памети и поређења, поднели. Сваки дан је с њима, сваки дан с неким од њих на првој линији, или ту у команди, где их на рапорт прима, разговара.
Мада је из Првог крајишког корпуса стигло наређење да командант бригаде, и начелник штаба бригаде, на прву линију у обилазак војске не иду, капетан ту наредбу не поштује.
Који ће борац свог старешину слушати ако га не зна! Ако војник свога команданта у рову не види, онда од командовања нема ништа!
То је, то капетан добро зна, прво војничко правило.
А кад својим командноштапским возилом у обилазак крене, те у ров дође, тад се војник осећа да је са својим старешином раван.
Капетан прво провери да ли су извршена запречавања која је наредио, какво је осматрање, да ли је техника исправна и имају ли муницију.
Кад то прегледа, онда о осталом разговарају. Још кад их цигаретама понуди, онда баш о свему причају.
Зашто капетан панцир не носи?
Па не носи, јер му је у њему вруће!
Али, остали команданти га носе!
Ваљда им није вруће.
Али панцир може живот да сачува!
Може, зна и он да може, али није његов живот од њиховог вреднији! Уосталом, да о томе више не расправљају, он се у панциру осећа као у оклопу. Осећа да није слободан, да је у стегама! Као да је корњача а не човек!
У другом рову о њиховим породицама, о њиховим њивама и ливадама, и фабрикама, у којима су радили, за машином, причају.
А кад причају, онда он види да они своје сањају, да себе замишљају како ору, или како у фабрици раде.
И док причају, они увек од њега нешто траже, али не траже много. Да их саслуша и да их као људе схвати, да се у њихове муке уживи, да њихове патње и несреће као своје доживи, и да их, док се у рову јадају, или кад у команду, на рапорт дођу, да нешто моле, ако може, помогне.
Кад види колико мало траже, а он им често ни то мало не може испунити, капетан се растужи. Да то они не би приметили, опет снагу скупи, па се некако поврати, па их опет сатима слуша.
Неће, као човек, да их разочара.
Војник се сваком старешини не исповеда, већ само оном којем верује.
Војник има неко истанчано чуло да процени који је старешина прави а који није.
Српски војник свог старешину или прихвата или не прихвата.
Трећег нема.
Шта то српски војник има у себи, питао се капетан, то вече испред телевизора, кад тако несебично, оно што је најдрагоценије, свој велебни живот, пред смртоносне цеви излаже?
Није плаћен а не може, ни кад кући оде, ни да ради ни да заради, а бори се!
Нема ни праву војничку одећу, ни обућу, а бори се! Неки су већ по два-три пара својих чизама, патика или опанака, на фронту подерали, а боре се!
Храна никаква! Пасуљ, па пасуљ, па опет пасуљ, и некад седам дана с рижом на води саставе, а боре се!
Шта то српски војник има у себи кад одолева светским алама, кад пркоси светском јавном мње-њу, смрти, киши, мразевима и мишевима, сну, уценама и ветровима, издаји, глупости, разбраћи и јарком сунцу, питао се капетан док је изнад његове главе мало, болесно, светло, горело.
Баш кад се капетан то питао, поглед му на Богданово одсутно лице слете. Он је за столом, са капетаном седео и кроз екран, празним погледом, гледао.
А како не би празне очи имао, кад је јединца у рату изгубио!
Његов син је прошле године, у борбама око Брода, нестао, као да је у земљу пропао. Ма колико се распитивао, ништа о судбини свог јединка није могао да сазна. Мислио је да је заробљен, или да се некако, на неки волшебан начин, спасао, да се негде склонио, да се у мишју рупу завукао, али ја то веровање на пустој нади почивало.
Пре месец дана је сазнао да се у Броду неке гробнице отварају, па од капетана тражио да га пусти, и тамо оде.
И капетан му у сусрет изађе.
Наравно, Богдан је сина у једној од заједничких гробница нашао. Препознао га је по зубу који му је, пошто је виши зубни техничар, тад кад је у војску требало да иде, поправљао.
Само капетан зна какав се Богдан, у јединицу, после сахране свога сина, вратио.
С лицем које је личило на љубичасту шкољку.
Док га капетан са стране посматра, рекао би да он сада живи само да би живео, али није тако. Упркос болу који му је судбина задала, он преосталом снагом све своје обавезе, све задатке који му се повере, на време и без поговора, извршава.
Све, а у његовим очима празнина почива.
Док је капетан одсутан Богданов лик посматрао, док је посматрао како се на зиду оцртава, на зиду који су рафали, онда кад су се борбе за коридор водиле, ишарали, у вратима се указа Стојан, млад момак, сликовит, леп, и командир вода извиђача. Иако је са Козаре, такорећи са Козарачког камена, меланхоличне очи и бледо лице има.
Попут Христа.
И благо, без имало војничке оштрине.
Јесенас, у борбама око Градачца, његов извиђачки вод, пошто су их муслимани непрестано провоцирали, дубоко у муслиманску позадину продре, те неке цивиле заробе, а међу њима и једну девојку. Златана је била витка као лоза, и савитљива по-пут пламичка на огњишту, а пути беле, скоро глеђосане. Била је некако невидљиво бојажљива, па је он у заштиту узе. Није је у команду, као што је требало, с осталим заробљеницима предао, већ је за себе, као ратни плен, задржао.
Једно време је у селу, код мештана, у Обудовцу, крио, и ноћу, кад јој је тајно долазио, уживао у притајеној канонади која је из сазвежђа стрелца долазила, а онда је на Козару, својој кући, одвео. Отац, горштак, кад је сазнао да је муслиманка, прво хтео њега, сина, па њу, да убије.
Па је ли он луд или су му свраке мозак попиле, шта му је! Њихова породица никад ништа с Турцима ни у деветом колену није имала, а он сад, кад се с Турцима кољу, под Козаром се и на Козари за муслимане увек говорило, а и данас се говори, да су Турци, а он Туркињу у кућу довео! Је ли читав у својој глави, кад тако ради?
Па шта ће свет рећи?
Шта родбина, шта комшије, шта кумови?
Стојану су очеве речи тешко пале. Никако се нису слагале с оним што је својим бићем осећао. Чинило му се да и отац и породица из које потиче, и родбина коју има, и народ којем припада, да толико старомодно, и примитивно, па чак и простачки, делују!
Као да је он некакво недело учинио!
Како љубав може бити то?
Али пошто је отац прек био, морао је његове претње да отрпи, па онда око њега да обиграва, да му се додворава, и да га одобровољава.
Говорио му је тајо, па тато, па оче, и молио га да се не жести, и да не нагли. Да мало сачека, па да виде каква ће се Златана показати.
Ако не буде слушала, ако не буде ваљала, ако не буде добра, лако ће је ликвидирати.
То му обећава, лично.
Кад је реч пала, Столе је Златану код оца оставио, и сад мало-мало па тражи да га капетан пусти да до куће скокне, да види је ли његова љуба нешто недолично направила, мада капетан зна да он допуст тражи да би у својој краткој љубави уживао.
И он му понекад у сусрет изађе, пошто зна да су Златанине чари тек сад процветале.
Капетан више о Стојану не мисли, већ у згурену и прљаву пећ гледа, у рор који од угла преко зида црног и прљавог води, да би поглед најзад на Миленку, возачу тенка, зауставио.
Миленкове зенице су сужене, а лице опустошено, и мрачно, лишено свих илузија.
У борбама око Бијелог Брда док је у тенку, где га нико не види, а он све види, био, није видео да се цев на топу, горе на тенку, заглавила. Није видео да су његови другови под куполом куполу на првој линији отворили, да су хтели руком цев да помере. Он није видео, а усташе виделе, па са своје стране, с прецизношћу која се са одвратношћу граничила, тромблонску мину у луку у куполу убацили и сву тројицу спалили. Миленко то ништа није видео пошто је измећу њих преграда, већ је само туп ударац више своје главе чуо.
Кад је вани изашао и своје угљенисане другове видео, тад је све видео.
Пошто тада још није имао фамилијаран однос према смрти, слика угљенисаних тела је снажно деловала.
И кад корача и кад једе и кад сања и кад седи и кад чита и кад телевизију гледа, она стално промиче. Неће се те слике, чини му се, никад ослободити.
Није време, као што сви причају, лек за све. Не лечи оно све ране! То су приче! То су Причине приче и Причиних прича приче.
Охлађене ране највише боле.
Оно што му преостаје јесте да научи да живи с тим што је доживео.
А није се само Миленку тако што догодило.
Гојку, нишанyији на тенку, брат у борбама око Теслића, пред Нову годину, рањен, а онда четрдесет и седам дана у коми био. Кад је мислио да је отишао, он се вратио. Иако је у рату свашта видео, кад је брата, који је из Београда, са ВМА довезен, видео, кад га је избледелог, усто и без косе, са ог-ромним рајфершлусом на лобањи видео, чинило му се да ништа није видео.
Мада је у рату сваки човек по једна судбина, кад је о брату реч, о судбини се другачије мисли.
Пошто је Гојко без воље остао, капетан мора с њим скоро сваки дан да разговара, да му некако поново вољу усади, мада зна да се она тако лако не прима.
Капетанов поглед опет сетно, по просторији, лута.
Испод зида низ који се мемла свлачи је клупица а на клупици тројица ратника, седе као у сошкама.
Први је Милош, пешадинац, снажан и здрав момак, али осетљива, топлокрвна словенска душа. Капетан још није упознао човека који је тако крупан а да је толико осећајан. Кад се неко у његове очи загледа, истовремено види и снагу и тугу, и одлучност и сажаљење.
Свачије страдање, свачију смрт и патњу одболује, али једну, о којој је често знао да прича, није могао, никако. Ничија га смрт, вели, није погодила као смрт неке старице, коју су усташе, у једном српском селу поред Дервенте, тада када је Дервента ослобађана, у средишту села, испод неког подзида, с неколицином цивила, убили. Он ју је на путу затекао, како једном страном лица према смрти, у прашини, лежи, док у испруженој руци персантин, лек који његова мајка узима, држи.
Старица мршава, у црнини, а чиста и уредна и дотерана, онаква какве су обично српске мајке кад их живот убије, па се с несрећом, недаћом, и немањем помире, лицем у прашини лежи а руку према небу, према Свевишњем, а руку у којој је лек за срце, према невидљивом Богу пружила. Са стратишта, с лицем према земљи, с телом у доњем свету, она своју чисту руку, у којој је лек за срце, испод неког подзида, према Вечном Оцу пружа.
Као жудња за неким недостижним светом.
Мада је суштина смрти иста, свак на свој начин умире, а ова старица на начин на који српски борац не може да заборави, па то сећање неповратно његово биће разара.
Поред преосетљивог ратника је Митхат, младац са женским цртама лица. Само што је редовни војни рок одслужио, рат почео, тако да је морао у војсци да остане. У јеку борби за пробијање коридора, умре му отац, Енвер, од високог шећера. После сахране остаде мајка Стојанка, у кућици испод Шибова, на Мочилима, да из те кућице стрепи за исход неке далеке битке у којој и њен син учествује.
Мада мајка не зна када ће јој син на допуст доћи, никад се досад није догодило да он кући дође а да га мајка пред вратима или у вратима не чека.
Па макар и поноћ била.
Митхат то не може да објасни, па је чак капетану због тога долазио.
А до Митхата је Ратко, најстарији борац у бригади.
У понедељак је на рапорту био и капетана молио да га кући пусти, мада је пре пет дана на одсуству био. А тад кад је био, кад се спремао да се на ратиште врати, пошто је једну седмицу са женом и троје деце провео, кад његова жена, пред његов полазак, напад доби. Пред његовим се очима сама од себе укочи. Једва је стигао да је до Хитне помоћи пребаци, и ту је оставио. Она на колицима у ходнику лежи, а он мора у бригаду да не би закаснио.
Ако закасни, онда по казни мора две смене на првој линији да проведе.
Капетан га никад не би због тога казнио, а он не зна да га не би казнио. Зато је к њему долазио и молио га да до куће оде и види шта је с његовом женом било. Да види зашто се укочила, и да ли се после, кад је он отишао, откочила. Да ли је у болници завршила или се деци вратила.
А како да га пусти, кад нема довољно бораца за прву линију?
Иза клупице на којој су три борца, у самом уг-лу, на троношцу сместио се борац чије лице на благајничко личи. Тамно а изборано, као да на глави бакарни брош носи.
Седи са скупљеним ногама, као неко ко трагове крије, и по томе како седи, личи на неку споредну, анонимну или епизодну личност из неке приче.
Капетан зна да су га другови од себе одбацили, зато што је на добојском ратишту, с муслиманима, на првој линији, из очаја, трговао.
Пошто је код муслимана велика оскудица у цигаретама била, он се с једним муслиманом договори да му из аутоматске пушке, из свог рова, шаље паклицу која је привезана на тромблонску мину из које је иницијална каписла извађена. Кад мина до клијента долети, он паклицу одвеже, а онда за мину десет марака привеже, те је назад, на исти начин, истом путањом, врати.
Кад је то откривено, премештен је у капетанову бригаду, по казни.
Како ту трговине с иностранством нема, он се унутрашњем тржишту окренуо.
У некој напуштеној кући шездесет литара ракије је нашао, и ту ракију, кријући, на литре, борцима који су другим четама припадали, продавао. Када се за то сазнало, његови другови га претуку. Због ракије капетанови војници се, по правилу, туку.
Иако су капетанова осећања према несрећном војнику помешана, ипак, он мора и за борца који за својим ситним, кукавним добитима иде, да се стара, да с њим као са сваким разговара и да му, ако треба, и помогне.
И јадничак је човек, а човек је, углавном, мала, крхка, грађевина.
А капетан је, то признаје, осетљив на мале грађевине.
Кад му борац каже да му је дете болесно, он га без поговора пушта.
Некад се деси да неки војници за свог друга кажу да измишља да му је дете болесно, само да би допуст добио, али капетан то неће да проверава.
Ако може да лаже а да при том користи оне који су му најрођенији, нека му је на част!
А Ранку, ратнику из Бистрице код Бањалуке, јаве да се његовом седмогодишњем сину нешто десило. Капетан му је истог трена дозволио да до куће оде да види шта је било.
Отац је код куће сина немог затекао.
Авиони Јато-патка звучни зид изнад њиховог насеља пробили, те звучна експлозија дечака пресече. Од великог страха моћ говора изгуби. Авиони који наводно слободно небо изнад зараћених страна штите, изнад насеља звучну експлозију направе, те дечак у моменту заборави да говори. Авиони који толико небо над собом имају, нашли тако ниско да лете и децу да препадају.
Сад Ранко капетану са извитопереним лицем долази, са лицем које као да није његово, да пита куд сина да води и да ли може ико моћ говора да му поврати.
Баш кад се капетан Ранком и његовим сином бавио у просторију уђе Никола, борац са покретљивим лицем. Његово лице се само од себе непрестано грчи и опушта, и на све стране разила-зи.
Никола се двапут око себе окрете, па ван пође, а онда се назад, на место на којем је био, врати.
Од борби на Купресу ниједно га место више не држи.
Док се српска војска припремала купрешки небески плато да поврати, на све стране се причало да су усташе страшне злочине над цивилима, који су у својим кућама остали били, починили.
Баш страшне.
Нарочито су злочине у Доњем Маловану, који је у прошлом рату био најистуренија српска стража према Независној Држави Хрватској, починили. Сви сукоби Срба и Хрвата, у прошлости, кажу, ту су се, на Доњем Маловану, ломили.
Зато су усташе увек на то место кивни били.
Пошто је Никола у српској војсци био, наравно да је за своју породицу бринуо. За оца и за мајку, за жену и сина, који су у кући остали.
Кад су Срби у страшном налету Хрватско вијеће обране разбили, они су се у бекство према Шујици и Цинцар-планини дали. Никола је тад, кроз поља и била према кући пошао. Брижан је кроз голет и земљу црницу, која му је тај дан изгледала црња него икад, ишао. Мада су многе куће оштећене или чак разорене биле, он је своју с тврдог макадамског пута, иза једне кривине, угледао. И кућу и малу веранду на улазу у кућу покривену лимом, и стају иза куће, и награду више стаје, у коју се овце затварају, и тор испод куће.
Све на свом месту, недирнуто, читаво.
Али никога од својих није могао да види. Ни у дворишту ни пред двориштем, ни на сенари ни на дрвљанику, мада је подне било.
Неки ружан предосећај уместо њега је корачао.
Када је у двориште ушао, нигде никаквих трагова није било. Ни да је ико био, а камоли да су се ту неке борбе водиле.
Како су врата на кући била широм отворена, улетео је у кухињу, али тамо никог није затекао. Вратио се у двориште, па иза куће отрчао, а тамо су, испод тора, у заравни, у окрајку, овце, пасле.
Онда је почео укућане по имену да зове, али се нико, изузев његовог гласа, није одазивао.
Све је глуво и злосутно празно било, а нарочито је шупље, његов глас, одјекивао.
Трчао је махнито, час у стају, час у подрум, који као остава, зато што је од камена зидан, служи.
Нигде никог.
Живог.
Опет се у кућу, у кухињу, вратио, а онда у собу својих родитеља ушао. Сав намештај је на свом месту, тамо где је увек био, био.
А онда када је на својој спаваћој соби врата отворио, запухнуо га је непријатан задах.
На ониској витрини, поред зида, на висини од једног метра, стајале су, славни Суде, главе његових укућана. Биле су испод вилица, по врату, господо судије, тужиоче и новинари, посечене, и као бисте, једна поред друге, у низу, на једнаком растојању, као у неком музеју, поредане.
Прва је била очева глава, па мајчина, а онда глава његове супруге, и на крају витрине, малецна глава петогодишњег сина.
Никола није ни бол осетио, ни снагу изгубио, ни јаукнуо. У тренутку је наступила одузетост свега што је његово биће чинило, па му је изгледало да је одједном одрвенео. И да не доживљава то што доживљава, да се то све другом дешава, а да он с неке огромне удаљености све то посматра.
Није главу губио а ни разборитост.
Не може их тако, без трупа, сахранити, већ мора њихова тела наћи, те тела и главе саставити, онако како хришћански обичаји налажу.
Мора их читаве упокојити.
Зато је по кући и око куће ишао и њихова тела тражио, и по дворишту и по шупи, улазио у свињац, тор и награду, али их није налазио. Не само да није могао да их нађе, него нигде никакве трагове, да је злочин учињен, није могао да открије.
Онда је по селу ишао и оне који су масакр преживели питао, али ништа није могао да сазна, ни ко је злочин учинио, ни како, ни када, тако да је остатке својих укућана, на гробљу, сахранио, тако што је њихове главе челом према истоку окренуо.
А тад, кад је то обавио, себе се сетио.
Прво је помислио да је нормалан, да је још нормалан, што му се учини ненормалним.
Јер, ненормални су они који могу да преживе јаву која је мање стварна од сна а да при том нормални остану.
Међутим, чим је време почело некако опет да отиче, истовремено је почело и да гризе.
Док је Никола до капетана, у његову бригаду стигао, већ је био пукао.
Када је капетан за његову судбину сазнао, све је чинио да га бола који убија ослободи.
Али није успевао.
Никола је сам, са усташама, рат водио, неки свој, интимни рат. Нешто смисли, а онда се спреми, бомбама окити, ножевима, муницијом, оружјем, па према непријатељу, презирући разум, не марећи за сопствени живот, не рачунајући на сутра, крене.
Иде да смрт зачикава, да судбину искушава, да је натера да се она, сама, једном, огласи, или да је некако превари.
Дан-два, па га нема.
Кад нека експлозија негде одјекне, сви знају да је то његово дело.
А онда се у јединицу врати, па негде, у неком ћошку седи, и ту, са избрисаним лицем, ћути.
Једном је без игде ичега, кроз незапоседнуту територију која је била минама начичкана, пошао као да са гитаром на рамену кроз ливаду у цвећу иде, и то минско поље, и српско и хрватско, прошао, а да ни на једну мину није нагазио.
Кад су га усташе заробиле, није им било тешко да утврде да није читав, па реше да га употребе.
Да испред бојовника, кад у диверзију крену, иде и терен чисти.
Али ни тада када је био жртвован, смрт га, из некаквих својих разлога, није хтела.
Иако је, док су кроз српско минско поље ишли, ногом за канап запео, и две мине истовремено акти-вирао, ниједан га гелер није окрзнуо. Њега није дотакао, а двојицу усташа на месту усмртио, а двојицу тешко ранио, тако да су они који су живи остали од акције одустали.
Опет судбина није хтела да се огласи.
Опет судбина није хтела одједном с њим да заврши, већ из дана у дан, пошто је човек време, на томе ради.
Време ради, те капетан изблиза гледа шта време од неконтролисаног лудила ради.
Његово лепо лице је патњом нагрђено. Чело у беди, очи у себе упале, усне беуљаве постале, а кости исушену кожу пробиле.
Ако се осмехне, његов осмех пре на пластичну пепељару, него на осмех, личи.
Капетан мисли да га више нико ни с чим не може ни ранити ни спасити, па вилицу стиска, јако, толико јако да му се чини да му очњаци расту.
Очњаци расту а и звук расте. Све јасније из спаваонице допире, да би најзад и пред њихова врата бануо. Ту је завијао, кружио, титрао, па на врата грунуо и у просторију улетео. То је време када Станоје свој мотоцикл вози, кад га у спаваоници између лежајева вози, па га по сву ноћ вози. Турира, креће, жмигавац даје, кочи, стаје, па се из места пропиње и на кривини силно јауче, и сирена јауче, све јауче. Његови другови су се толико на звук мотора навикли, да им не смета, па више на њега пажњу и не обраћају. Више им непрестано завијање и брундање, ни сирена, ни жмигавац, ни фарови не сметају. Муке настају кад му се мотор угаси. Кад се то догоди, онда Станоје своје другове буди, онда их редом буди и тера да га гурају, да би мотор опет упалио.
Кад је Станоје на свом мотоциклу кроз просторију протутњао, капетан је очи, према Свевишњем подигао и уздахнуо, тешко.
Хоће ли доћи дан када ће Свевишњи и на српску страну погледати!
Капетан уздише а његовом столу прилази момак који кафу пече, пепељаре истреса и шољице и чаше пере. То је посао који Јовица сваки дан ради и воли да ради, и који са завидном отменошћу, мада никад конобар није био, ради.
Кад је шољице покупио, онда је плитку пепе-љару, која је пуна опушака и пепела била, узео. На-кратко се у њу загледао, а онда носу принео.
Како ова пепељара, капетане, рече, чудно смрди!
Капетан пепељару узе и помириса, а онда одуран израз, лица, направи.
Заиста смрди, рече, а онда је у угао, да се непријатног запта ослободи, завиљачи.
Како пепељара у парампарчад прште, тако Јовица послужавник са шољицама о под тресну. Шо-љице прскоше, а тоз се свуда, по поду, расу.
Кад капетан са своје столице устаде, тад Миленко столицу на којој је капетан седео, дохвати и о зид тресну, али се она од зида одби. Тад је Стојан за наслон дохвати, и не испуштајући је из руку о зид распали, једном, па још једном, али она опет читава остаде.
Да га столица којим случајем не би закачила, капетан се полако према излазним вратима повуче, те ван, у ноћ изађе.
Капетан је на једном месту, на земљи без облика, у пределу без погледа, испод неба без звезда, као какво биће сенке, стајао и слушао како његови војници иза његових леђа ломе и крше све што им до руку дође.
Јасно је препознао тренутак кад су и другу столицу сломили, па кад су клупу докрајчили, па кад су сто скршили. Кад су прозорско окно разбили, онда су прозорске рамове ломили. Прво један, па други, па остале. А онда је телевизор о под треснуо. Једном, па још једном. Први пут срчасто, а онда тупо. Пошто катодна цев никако није хтела да пукне, они га, најзад, хвала богу, као какву олупину, кроз поломљен прозор, избацише.
Капетан је у мраку као опште место стајао и ноћ као друга своје туге осећао. И осећао како свежа ноћ преко његовог врелог чела пузи. Мирно је пушио и у помрчину гледао као у авет која га је родила.
Није му на памет падало да се назад врати и своје војнике, у дивљачком походу, заустави.
Нека их, нека се испразне! Сад крше и ломе а сутра ће гинути за то што крше и ломе.
То је оно необјашњиво што српски војник, у себи, има!
Тако је капетан мислио и пред кућом мирно стајао, пред кућом која се као нека огромна чегртаљка у нечијој огромној руци тресла, која се кр-шила и ломила, кроз ноћ и тишину што је на по-савску равницу испод тамног неба легла.
Пред кућом је у ноћи која је у посавску равницу до гуше била утонула, стајао, и у неку тачку гле-дао, као у неку светиљку, у неко светло које, као каква тајанствена птица, у месту, лети. Та светлост је била посве јасна, и толико свеобухватна, да ју је он као општу појаву доживео.
Ваљда је правда на српској страни, помисли, тада, чим је цео свет упро да Србе разапне!
Ако су људи Христа на крсту разапели, а после га за Бога признали, ваљда ће једном и правда Ср-бима у госте доћи!
После неког времена, после времена за које се не зна колико је трајало, кад транспортер војне полиције, са упаљеним светлима, поред капетана стаде.
Шта се овде дешава, упита безбедњак који први из транспортера изађе.
Капетан рече да не зна.
Да видимо!
Кад су унутра, с упаљеним батеријама ушли, кад су у потпуно демолирану просторију ушли, у њој никог, изузев срче, крша и лома, није било.
А кад су у спаваоницу ушли, сви војници су у кревету били и сном искупљеног праведника спавали.
Једино је Станоје свој мотоцикл, између во-њавих душека који су по поду били разбацани, возио, страшно завијајући на кривини.
Кад је оптужена последњу реченицу изговорила, истог трена се Станоје на мотоциклу и у судници појавио. Између судија и бокса у којем је оптужена била смештена, између камера које су зујале, између новинара са свих страна света и тужиоца који је очи био разрогачио, возио је вратоломно свој мотор, као да у циркусу вози. Кад је свак помислио да ће својим двоточкашем на њега налетети, те у страну скакао и вриштао, он се на ногама одржавао и напред грабио.
Једно време се нарочито на судије био устремио, тако да их је на брзину, као јато врабаца, био растерао.
Онда је почео људе и столице да обара, а да нико није могао у томе да га спречи.
Било је веома забавно тај дан, у Међународном суду правде, у такозваном Вашком трабуњалу.
Било је као у комедији дел арте.
Чак је и тужилац који је у судници увек свемоћно деловао, сада беспомоћно изгледао.
Личио је на дете, у дупку, кад се укаки, што је браниоца до суза забављало. А забављао се тако што је трупачке по судници скакао, необуздано, животињски, и што је неке срамотне, неартикулисане, гласове, упоредо са звуком мотора, пуштао.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

19. Негативна енергија

Тихомир Левајац:
Јопет суданија