|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Тај дан када је друга Прича на ред дошла, после неколико мрачних дана, дворана је била дупке пуна светлости, тако да су судије које су биле свечано обучене, које су биле црвеноцрним тогама огрнуте, и под чудесним капама, под капама које су рошчиће имале, на огромне жохаре личили. А било је и топло. Нешто због светлости а нешто због изгледа судија, оптужена се лоше, испод куполе, осећала. Простор исушен, непробојно стакло одасвуд, као бодљикава жица је затвара, а шум у слушалици на немушти језик утваре подсећа. А и тужиочеве речи опоре. Не зна се која је од које отровнија, заједљивија или злонамернија, па по ваздуху, као змије, језиком, палацају. Тужилац оптужену терети да је причала причу о злочину какав људски ум није запамтио. И не само да је једну своју причу таквом монструму посветила, већ је његов поступак правдала, што је цинизам. А тај монструм је, господо, по тврђењу једне немачке новинарке, у Козарцу, у којем је живело четири хиљаде муслимана, заклао дванаест хиљада! А он је, господо, тај помрачени ум био најактивнији у етничком чишћењу у том региону, у крају око Приједора, где је убијено најмање око цирка педесет хиљада Бошњака! Те бројке су толико браниоца оптужене погодиле, да је он скочио, пошто бранилац не зна на цивилизован начин да реагује. Вероватно је штедра природа штедела где може, чим браниоцу није дала способности које му не требају. Да је знала да ће он једног дана на Међународном суду правде оптужене од неправде бранити, не би имао особине какве има. Тужилац са бројкама, урлао је на језику којим се у животињском свету урла, претерује! Бројеви имају неку себи својствену заводљивост, па зато тужилац с њима претерује! А он то чини да би српску страну оцрнио, или да утисак на присутне, у судници, остави! А да тако поступа нема разлога, пошто у Стутуту Трабуњала не пише колико људи треба побити да би се геноцид извршио! Зато он, бранилац оптужене, моли Слудеће веће да то узме у обзир кад буде одмеравао да ли оптужба тужиоца стоји или не стоји! Председавајући Слудећег већа, Аустријанац Стефан Јозеф фон Бон Тон дем Офенбах се браниоцу захвалио на упозорењу, а онда оптужену питао да ли се осећа кривом. Прича је помислила да јој судија наивна питања поставља да би је збунио. Ипак, направила се да све није тако као што јесте, те је рекла да се не осећа. То за шта је тужилац оптужује, да она злочине једног ратника на филозофски начин правда, није истина. Откад прича и причање постоје, Прича настоји да реши тајну двоношца у природној величини. Откад прича и причање постоје, Прича трага за нечим што ни сама не зна шта је, а што се само на дну човека, у најнижим областима, налази. Њој се у једном тренутку учинило да је то талог који у сваком човеку постоји. Ако је то смрт, онда она у причи хоће загонетност са смрти да скине. И господара смрти да упозна. Да дозна да ли се, господар таме, да ли се тај који туђим животом располаже, као Бог, осећа. И наравно, да спозна како жртва умире. Да види како изгледа када се с једне обале на другу прелази. Да дозна, пошто са човеком читав један свет умире, шта жртва мисли, и како се осећа када у сопственој ватри сагорева. Да ли је, као што многи тврде, опседнутост собом најстраснија у тренутку нестанка? Прича је све то хтела да сазна пошто искуства о смрти не постоје. Како је рат погодно време за то, она се, Прича, у потрагу дала, и нашла га у једној људској судбини. Оптужена предлаже да она своју причу исприча, а онда нека Слудеће веће суди њеној причи а не поступку. За тренутак је претрес био прекинут, како би се Слудеће веће иза затворених врата, заједно са тужиоцем повукло, да одлуку, без присуства јавности, донесе. Чим су оптуженој, по повратку, дозволили да своју причу исприча, може се само претпоставити који су аргументи, и чији, превагнули. Било како било, Прича је сачекала да се судница умири, како би њена прича до сваког допрла. У кратким али крвавим борбама око Приједора и Козарца, започе оптужена своју причу у беспрекорној тишини, учествовало је и четрдесетак добровољаца из Славоније и Барање, и они који су се у Вуковару и око Вуковара борили. То су Срби из Хрватске, који су после рата у Хрватској без икога остали, па им је још само рат, као какво-такво решење, остао. Рат као начин да се за неки виши идеал умре, или као могућност да се за своје, који су у рату страдали, освете. Од тих четрдесетак бораца Причу је посебно привукао један борац који је безазлено изгледао, а који је, по причању оних који су га познавали, свирепа дела чинио. Било му је име Светолик, а сви су га звали Свети. Имао је двадесет и четири године, и био више жут него плав, пре кошчат него мршав, и неожењен, усто. Прича је некако сазнала да је био родом од Славонске Пожеге, и да је до рата, ту где је живео, био сам собом стидљив, кротак, и нарави, наравно, доброћудне. Као и сви они који на селу живе, имао је претке у сеоском гробљу, родитеље и две куће, па родбину и комшије, кумове, пријатеље и другове међу Хрватима, трактор и трактор са прикључним грабљама, две гараже, сто дулума земље и све што за живот треба. А кад је рат избио, без свега остао. Само зато што је Србин тамо где су Хрвати већина. Иза живице, притајен, гледао је како му дојучерашње комшије, пресвучене у црне кошуље, на кућном прагу, оца и мајку кољу, а није смео да се јави. Па је гледао како су брата заклали, а није могао да помогне, јер никаквих изгледа није имао. Иза црне живице посматрао је шта хорда са његовом сестром ради, како се под тремом иживљава, како се девет вучјака на њој иживело, да би је после тога заклали, а није могао да је спаси, јер није имао чиме. Док се, спасавајући свој голи живот, у кућици у брду, где су пчеле држали, крио, гледао је како му кућу пљачкају, како је пале, како и стричеву кућу, пошто су и тамо све побили, пљачкају и пале, како и остале српске куће горе, тако да је после тог помора сам на свету остао. Отада више није ниодакле. Отада, Свети, на свету, никог нема. Ни кумче од кумчета. Ни куче од кучета. Отада Свети нема никог до самог себе. Нити шта има нити му шта треба. Да му неко после свега солитер од шеснаест катова у Славонском Броду да, шта ће му, кад никог нема. Остао му је само сопствени живот, који и није неко нарочито наслеђе. Остао му је само голи живот, и рат, у којем не мора, због тога што је преживео, да се стиди нечовештва. А и недозвољено је увек, у свим временима, узбуђујуће било. Кад је Свети у такозвану Југословенску народну армију стигао, брзо се уверио да је у Југословенску велику издају стигао, те је још брже напустио да би се као добровољац у Беле орлове јавио. У борбама око Вуковара и Осијека скренуо је па-жњу на себе тиме што једини у својој чети пушку није носио, ни пиштољ, ни било какво ватрено оружје, већ нож, или боље рећи ножеве. Ватрено оружје се носи за обрачун без емоција, тврди оптужена, а хладно онда када су страсти снажне а мржња велика. Зато је те смртоносне справице и набавио! А како их је и где набавио, то ни она није могла да сазна. Тад када га је оптужена упознала, сијасет их је имао. Од усмртила са пластичном дршком, са металним рукохватом, до ножа са два реза, или ножа са тестерастом оштрицом, па стилета, па кратког ножа који служи за убоде, до каме, скакавца, скриваша и потајца. Од њих се, ни у једном тренутку, није одвајао. Као да она, усмртила, чаробну моћ имају. Оптужена тврди да је за све крива жеђ која је Светог, после страдања његове породице, морила. Тада се жалио да му усне горе, да су му и непца и језик и ждрело суви, и да никако, ни са чим, жеђ не може да утоли. Ма шта пио, ма колико пио, руке се непрестано зноје, а ждрело, језик и непца, суви. Можда би жеђ престала, кад би неког усташу, оног који је његову породицу клао, заклао, помислио је. Кад би бар једног усташу којег су Бели орлови живе хватали, заклао. Тако је почело, то зло, с њим. Кад је први пут заробљеном бојовнику пришао да учини то што је наумио, чинило му се да је неко други а не он пришао. И десило се тако како није ни сањао да ће се десити. Усташу је у неком подруму смрти, на брзину, само да се беде реши, на брзину заклао. Чак је своју униформу, и тробојку, српску, на рукаву, крвљу, усташком, умрљао. Мислио је да је жртву казнио, да се осветио, а у ствари, себе је измучио, па га је осећај неуспеха, и неке испразне промашености, читав дан морио. Себе је као неки мучан терет доживео, па реши да то више не чини. Међутим, како жеђ није престала, већ се увећала, после недељу дана, кад су Орлови опет живог усташу заробили, Свети није могао да одоли а да га не закоље. У суманутој тежњи да раскине све оно што га везује са онима који су његове поклали, он је раба Божијег толико искомадао да га рођена мајка, а камоли стручњаци за идентификацију, не би препознала. Тад се дефинитивно променио. Све што је чисто и свето, све вредности којима се човек дичи, које свет слави и уздиже, постале су му одвратне. И врлина и љубав и човекољубље и пријатељство и честитост. А с посебним презрењем је на сажаљење гледао. Све је могао, само није могао да сажаљева. Није злочин убити, већ убијеног сажаљевати, тврдио је свима. Није злочин усташу измасакрирати, већ измасакрираног сажаљевати! Сажаљење није никаква милост, већ слабост! Зато је, следећи неки свој виши принцип, неки свој виши морал, хтео да сазна шта она, смрт, у себи, крије. И то он који некад није могао ни мрава на путу да згази, сад је пред смрћу радознао постао. Он који некад није могао пиле да закоље, из наде за васкрсењем почео је властитим рукама своју заточену душу да раскива. Кад мука до ока дође, вели народ, онда је човек у стању свашта да учини. Само је понеко, из његове околине, могао да сазна шта је он од жртве и са жртвом у мрачним дубинама подземног света радио. Која и каква мучења господар таме предузима, то ни Прича није могла да сазна. Да ли жртву телесно понижава, како своју муку грли, како јој крв пушта и груди отва-ра и ране блажи, и како му месо мрси, то сам Бог свети зна! Бог и Свети! Мада оптужена није могла све да сазна, ипак је наслутила да се песник таме, бавећи се жртвом, собом бавио. Ако жели себе да упозна, онда мора у унутрашњи свет човека да завири. Ако мисли себе да открије, онда мора да види с ким посла има. Ако хоће да сазна ко је, онда мора у душу да им продре, да види имају ли је или немају, где је и шта у њој обитава. Кад су његови први суседи могли то са његовим оцем да направе, и с оцем и с мајком и са братом и са сестром, и са читавом родбином, онда га занима имају ли они душу или је немају. Ако је имају, где им је и каква. А какву ће коме смрт подарити, то не зависи само од њега, већ и од онога ко умире, пошто свак само једном умире. Како с човеком који умире и једна обмана умире, схватио је да смрт може бити и лака и тешка, и кратка и дуга, може бити и таква и оваква и свакаква, и никаква, али она само жртви припада. Жртви, и господару, жртве. Пошто је казивање Приче за присутне у судници било неприхватљиво, дошло је до комешања, протеста, па и претњи, тако да је настала радна пометња, што је било испод нивоа једног Међународног суда. Нарочито су у томе предњачиле судије, које су по правилу, као што је познато, посебна врста људи. Неосетљиви на било шта, а нарочито на туђу мисао. Не, не, сачекајте мало, молила је оптужена, немојте тако олако противречити. Полако, маестро, полако, зна и она нешто! Ако су ратови неизбежна стварност, а живот један, онда је број насиља у свету одраслих неограничен, као што је непознат број варијанти у које се све човек може преметнути. Ко би, рецимо, ко је ван приче, за Светог рекао да ради то што ради? Ван злочина, тврди оптужена, он је на доброћудног и тужног момка личио, на момка који невин израз лица има, невин и безазлен, тако да се чинило да се сваки час са стварношћу судара, са временом и мишљу. Ћутљив, а драг и љубак, богобојажљив а смирен, тих и себи окренут, мада се на све стране, и на најслабији шум, трзао. Као да је у исто време и самопоуздан и уплашен. А у ствари, био је више него уплашен. И неиспаван, све време. Осећао је непрестано неки умор, неки нарочит умор, који се никако није могао испавати. А био је радан, вредан, марљив. Својим друговима је прао чарапе, кошуље, веш, кувао кафу, проветравао просторије, намештао душеке, брисао под, чистио кухињу. Све што је другом у рату било тешко, њему је било лако. Увек у приправности, само му реци, а он истог трена скочи. За другове би све учинио, и дао. Ако би неко пожелео да он усред бела дана отрчи три стотине метара на било коју страну света и погледа да ли је и тамо дан, он би то без речи учинио. Међутим, чим би сам остао, страх би га, и безнађе, неки неодређен, хватао. Зато га Бели орлови самог нису остављали, јер му више нису дали да се ножем бави. Али се десило да су га једну ноћ случајно заборавили. Треба знати, упозорава оптужена, да су Орлови само ноћу у акцију ишли. Да не би били видљиви, они су се само ноћима служили. Дању су своју луду храброст и велику снагу по кућама крили, а ноћу су у акцију ишли. А ту ноћ, кад су Орлови Светог заборавили, он је себе, при некој свећи, после дужег времена, у неком ручном огледалцету, видео. И видео да се његова дела у њему виде. Кад је то видео, тад је помислио да никада неће моћи из огледала да изађе, да неће моћи од мржње да побегне, ни од мириса крви који му се у одећу увукао. И учинило му се да је заувек од људског рода, ствари и природе одвојен, да је безвредан, да је сведен ни на шта, да више никада неће моћи да доживи радост љубави, лепе девојке, смех и песму, и гитару, и да никада неће моћи, за злочине које је учинио, опроштај добити. Тад, ту ноћ, кад је себи у главу утувио да више никада неће моћи своје биће да окупи, зато што је свако људско достојанство изгубио, зато што се у непостојање срозао, тад је огледало које му је то открило поломио, и остацима огледала своје руке и своје лице секао. Себе је бездушно резао, као да је сам себи највећи душманин. Своје лице и руке је резао, а себе видео у углу собе како стоји с ножем у зубима, и себе видео на плафону како са ножем под главом лежи, и себе видео како кроз собу, по мраку, лети док му уместо крила ножеви као крила служе. Себе је резао, а жртве су према њему, из свих кутова таме, са рупама на телу, и прорезима на одећи, ишли. Орлови су га затекли како на неком троношцу парчетом огледала своје лице реже, а истовремено се грохотом смеје и плаче, и усташама усташку мајку псује. Усташама је усташку мајку псовао, и од неких се животиња, које су по мраку и зидовима скакале, бранио и од себе их терао. Ено их, видите их, држите их! Један момак из Кикинде, по имену Миле, који је на ратиште фићом дошао, кад је видео да је Свети у расулу, успео је некако стакло из руку да му узме. Док га је према ауту водио, Свети је претио да ће се убити, и причао да се смрти не боји, и причао како му је лепо, и да ће, кад умре, вечност наступити. Миле га је некако у фићу угурао, а онда у санитет одвезао, где је ињекцију примио. После тога Орлови га више нису самог остављали, и он је опет снагу, пошто Свевишњи никог дефинитивно не оставља, у самом себи нашао, равнотежу повратио, и опет био онај који је пре расула био. Чак је био на то што је преживео поносан, јер је био тамо где његови другови никада нису били нити ће бити. И учинило му се да му је властити живот, после тог немилог доживљаја, драгоценији постао. А тад кад се рат из Хрватске у Босну пренео, Свети се као добровољац, пошто себе на једном месту дуго није могао да поднесе, јавио, те у Пету козарску бригаду стигао. У борбама по Крајини нарочито се био испизмио на хрватско цвеће, зато што су се они са његовим усташама спанђали, па је према њима још бездушнији био. Као да је себе хтео свирепошћу да спаси. За муслимане је нарочити нож био набавио, некакву справицу која се шклопац зове. Опет је судница, цела, зажагорила. Било је очито да су присутни, како је прича све више одмицала, у приповедање, били увучени. Зашто су господа суци, питала је оптужена, нестрпљиви? Што не науче да слушају! Како, драги моји, пита, не знате шта је шклопац? Ко год је једном у Козарцу био, тај зна шта је шклопац! Немојте о детаљима питати, али је то крајишки израз за муслиманску чакију, мада чакија није шклопац. Чакија је чакија, шклопац је шклопац, а рат је у Босни! Шклопац и чакија никад не могу бити једно! Шклопац је шклоја, а шклоја је доста упрошћена! Сва драж и лепота шклоје је у томе што је од природног материјала, и што је примитивна. Дршка по правилу од необрађеног дрвета буде, па кад се преклопи, онда оних тринаест центиметара, у њу, уђе. Кад је могла она, оптужена да схвати да је шклоја реч од миља а шклопац књижевни израз за шклоју, онда могу и они који је слушају! Ех, тим и таквим ножем, ножем који књижевно име има, Свети је у човеку тражио нешто што ни сам не зна шта је, а што се само на дну, у најнижим областима, налази. Али то није чинио на обичан начин, већ на неки виши. Чак је и неку врсту наклоности према жртви осећао, неко осећање које пре личи на инат него на љубав која често зна човека да пони-жава. Био је решио да више ниједну жртву на оно-страни свет не пошаље на ружан начин. Био је решио, пошто са човеком један свет умире, да ниједној жртви не дозволи да оде да живи преко, док се не осмехне. Док се макар и уопштено не осмехне. Како је појава човека на овом свету прелажење с једне обале на другу, из ничега у ништа, из празнине у таму, он више ником неће дати да међу претке, без осмеха, оде. Био је решио да том идеалу, часно, чиста срца и без остатка, служи. Као какав уметник некој богомданој идеји. Немојте се љутити, моли оптужена аудиторијум, али зло има посебну чар на крају века нечовека, пред нестрпљивом двехиљадитом, и ако је велико. И ако је настрано. На концу конца, на свету се више ништа не може десити, јер се већ све десило. А сад ће неко од вас, из радозналости или необавештености, питати како је Свети могао жртву да натера да се осмехне у часу када се од живота растаје. Па чекајте мало, брани се оптужена, да рашчистимо, па ћемо се онда препирати! Да се разумемо, на препад! Кад жртву после свега врхом ножа под гроце изненада боцне, онда она јадница помисли да је господар пакла на пробу ставља, или да се на један груб, па и простачки начин шали, па јој у моменту буде драго. Кад је још једном боцне, боц-боц, она и физички поклекне. Усне растави да би се оне, уз фотографски укочен осмех, зауставиле. И господар и жртва су се играли, али уз мало варања. Ако препад не успе, пошто су људи неједнаки, а и психолошке истине различите, онда жртва драговољно у свом нестанку учествује, тако што тражи смрт у загрљају са смрћу. Жртва сама себе приноси на олтар савршенства, да би јој уживања у мукама дала она задовољства која јој стварност ускраћује. Како је умирање део живота, жртва хоће од себе да направи господара над сопственом судбином. Хоће себе да казни тако што се драговољно самоубија. Ту претпоставку чак ни оптужена не одбацује, пошто познаваоци умирања тврде да опијеност собом никад није тако страсна као у тренутку нестанка. Као кад се сагорева у сопственој ватри. Па људи смо, треба знати умрети! Али, у тој величанственој светковини ни господар смрти не остаје дужан! И њега обузима жеља за стапањем, тако да два цвета чине једну ружу, тако да два света чине један, у којем се невидљиве силе живота и смрти грле и љубе, грле и љубе. Као да је у обојици скривено опште, те један другог у архитектури савршенства допуњавају. Неким тајним и страшним везама су спојени, па је свак истовремено учесник у судбини оне друге стране. Мора да постоји нека веза између свирепости и просвећења, између смисла и бесмисла, живота и смрти. Жртва и господар различито мисле, различито осећају, различито желе а у несрећи нераздруживи, неодвојиви! Као сенка и њен одраз, пошто појединачно не значе ништа. Та блискост је болест срца, сродство душе, орташтво које обојица безглаво подржавају. Они се у очајничком загрљају преплићу онако како се живот и смрт преплићу, и смењују, непрестано се борећи ко ће да превлада. Наравно, та борба је неприродна, пошто је природно да смрт победи. Као што побеђује. У том надметању xелату се чини да се на вечност надовезује, јер се, док се над жртвом као какав лични бог издиже, узвишено осећа. Можда се Бог тако осећа, пошто је он једини господар над животом. А можда се узвишено и жртва осећа! Оптужена не вели, већ каже, можда, пошто се она, жртва, у најболнијем часу, у самртничком хропцу, свим силама труди да нестане у Богу! Пошто Свети из таквог надметања као победник излази, свак би у судници, ако је при здравој памети, помислио, да он није читав човек. Свак би, док би га гледао шта са великомучеником и од великомученика ради, помислио да је он неки мрачан предео. Да је поремећен ум, да је неурачунљив, сулуд, суманут или сманут човек, или бар неко ко се налази на путу за душевну болницу. Али како тако нешто рећи кад он добро зна шта ради? Како? Е па, свак би од њих супротно тврдио, али није тако, тврди оптужена, мада би могло да буде. Супротно мишљење је непознавање двоношца у природној величини, његове природе и закона који њиме владају. Да славни Суд погрешно оптужену не схвати, Свети је само јаснија слика човека него иначе. Оног који живи у свакоме од вас. Да не говоримо о осталом. Свети није нека изнимна појава, или нека техничка грешка природе, или пак нека савест човечанства, већ сви људи заједно. Он је чудовишно мноштво, ако сте схватили шта је хтела да каже. Било који човек је сваки други човек, ето то је Свети! Али он није сам од себе такав. Таквим су га учинили они који су се с његовом судбином поиграли. Јер, он собом не управља, већ околности. На крају крајева, нико није злочинац, ако узме-мо разлоге који су га на то натерали. Чак и они који су његову породицу побили, ко зна шта их је натерало, који порив, која мука и несрећа, да то учине! Можда неки виши разлог који је здравом разуму, и Причи, недоступан. Ако хоћете, Свети је компактна целина, чак и савршена, пошто је сам себи читава стварност. Било како било, с таквим добровољцем какав је Свети био, с тим што је од себе и других чинио, и са начином на који је чинио, многи се Крајишник није слагао. Козарчани, којима су ратничке врлине рођењем дате, који су ратници по занимању, у окршају, нападу или одбрани, што на цев наиђе убију и убијају, али да кољу не могу. Нити могу нити су то чинили, чинило им се. Они су ратници који се са заносом за родну груду боре. Код њих је смрт у борби мера љубави према отаxбини. За разлику од њих, Прича се свог јунака не од-риче, чак ни онда када он своју жртву уз помоћ шклоје, уз анђеоски осмех, у друго краљевство, хоће да пошаље, мада му то увек није за руком полазило. Неуспех је доживео у селу Камичани, крај Козарца, у јеку борбе са муслиманима. Под Козаром се уочи рата причало да браћа по потреби спискове за ликвидацију виђенијих Срба, под лозинком ,,Тиха ноћ” праве. Било је одређено који ће муслиман којег Србина, и кад, ухватити и заклати, који кум којег кума, који комшија којег комшију. А припремане су јаме за бацање лешева, а за сваки случај преуређена је једна пећ за спаљивање лешева, у пекари неког муслимана који се звао Канифа. Па се причало да је Бејто, ковач из Камичана, до рата мотике и будакове ковао, ватраље и косе, и раонике клеповао, а када је рат почео, на ратну производњу прешао. Почео је да кује каме, ножеве и криве сабље, како би се десило оно што се четрдесет и прве и четрдесет и друге десило. Муслимани су мислили да ће све оно што се у прошлом рату на Козари и под Козаром догодило, поновити, да ће и сад бити оно што је онда било. Али се десило обратно. Свети је још у Ламовитој, пре окршаја са муслиманима, за спискове чуо, за то који ће муслиман којег Србина, кад покољ почне, заклати, и за Бејта ковача, и за његове ножеве, те се нешто, из некаквих разлога, за њих распитивао. А онда када је до оружаног сукоба дошло, десет Козарчана је у пуној ратној опреми у Бејтово двориште упало, тада када је летња оморина почела да јењава. Дан је био загушљив, пун паљевина, мржње и смрти. У даљини су топови грували, у дворишту никог није било ако се изузму две-три кокошке, боје лисице, које су у хладу, испод јабуке, кутиле. Шћућурене су стајале на земљи која је од вековних болова била испуцала, у ваздуху врелом који је на барут мирисао. Козарчани су Бејта, у ковачници, у послу, затекли. На глави је имао црну и масну беретку. Био је изгубио своју природну боју, те добио боју позадине, па деловао као мрља на тамној подлози. Био је средњег раста и мршав. Ништа од оних прича о делијама мрка погледа чија снажна десница удара по наковању човечанства, или прича о раденицима који разбијају ланце којима је читав свет омотан. Кад га је Љубан питао шта ради, он је рекао да мотике клепава. Командир одељења се тад танко осмехну. Ко уз грмљавину топова на копање мисли! Док Козарац гори, док Козарац и Козаруша горе, док се битка за Јакуповиће и Трнопоље бије, коме мотике требају! Одмах је наредио да се све грађевине претресу. У почетку ништа нису нашли, а онда је један борац врата неког старог кокошињца отворио, кад из њега гомила ножева покуља. Борци су их у наручје купили, пред ковачницу доносили, и на гомилу бацали, толико их је било! Бејто се с ноге на ногу премештао, и дрхтао, мада је топло било, јако. Ко је ножеве ковао, питао је Љубан. Он, одговара, а поглед му немиран. Што? Наредило му. Ко? Бејто је ћутао и дрхтао, а Љубан са радозналошћу на лицу слушао његово ћутање. У том неодлучном тренутку, Свети је на сцену ступио. Оптужена каже сцену, да би оне који је слушају, припремила за оно што ће се на позорници одиграти. Пришао је гомили ножева, сагнуо се, а онда, један по један узимао, и с љубављу их миловао, а онда на гомилу враћао. Ако је неки посебан био, у руци га је задржавао, па у њега загледао, као неко ко хоће ковањем да се бави, па жели тај занат да препочне. При том се одсутно смешкао, и мачји лено, и са извесним презиром, који Бејто није примећивао. Нека мирноћа царовала је на лицу Светог. Нека велика и свечана мирноћа. Чак је мајстора, с оним својим смислом за уздржаност питао како се који нож кује. Питао гласом мирним, а усто се, опет, благословено, осмехивао. Бејто није примећивао да је та љубазност опасна, да би га могла посећи, те је Светог као саговорника, пошто је једини без оружја био, свесрдно прихватио. У целини, почетак разговора био је за ситуацију у којој су се сви налазили, необично пријатан. И уљудан, усто. Бејто је говорио како се нож кује, како се вруће гвожђе грубо уобличава, па ивица тањи, да би причу завршио тиме да је најтеже у том послу сечиво извући. Мора под чекићем ивицу да тањи, а не сме сувише да је истањи. Не сме ни дебелу да је остави, а не сме ни танку, већ толико колико треба да се сечиво извуче. Светог је прича, канда, тронула, те је питао како се ножеви, док су у даљини гранате праскале, кале. То је питао као неко ко народне занате изучава, па хоће о њима, од оних који га најбоље знају, све да сазна. Да тајну, не дај Боже, на онај свет не однесу. Бејто се, док су топови у даљини аветињски тукли, сваки час сагињао, као да клања, ножеве узимао и на њима показивао како се кале. А који је, питао је Свети, тихо, пошто је имао ту моћ да малтене безгласно пита, а који је нож, питао је тоном који је био пун поштовања према мајсторовом занатском умећу, а који је, од свих које је сковао, најбољи? Свети је знао у пресудним тренуцима маску доброте и невиности на лице да навуче. Најбољи је, предусретљиво је говорио, док је његов искривљен, жутичави врат подрхтавао, онај који је себи сковао. А где је тај, питао је господар смрти гласом који је нежан био, мада му је поглед између речи севао као кад светлост преко челика прелеће. Тамо где стално стоји, рекао је Бејто и живахно потрчао да што пре најбољи нож донесе. Успут је мислио да се Свети за његов нож распитује зато што му треба добар нож, те је био спреман да му га поклони. Кад је Бејто нож донео, Свети га је у руке узео, у њега загледао, дршку стезао, лево-десно изокретао, нож према руци подешавао док се сам није у нож преобратио, а онда када је поподневна светлост блеснула, па глечер на сечиву севнуо, па одблесак преко његовог и ковачевог лица истовремено прелетео, одједном је, нежносвирепим гласом повикао, ОВАЈ ЈЕ ТВОЈ, а онда Бејта с леђа, преко лица левом руком захватио, главу назад повукао, а испред себе бедрима гурао. Кад се с њим сљубио, довикнуо је Козарчанима да главу на другу страну окрену, да би десном руком у којој је нож држао, Бејтов врат преко гркљана, резао. Испред себе га је телом гурао, а он, јадник, у његовим рукама плесао, и вречао, а крв на све стране, из врата, шикљала. Толико су се били сљубили, да их више ништа није могло раставити. Сљубљени, чинили су страшно јединство које се преко понора кретало. Свети је Бејта гурао и гурао и гурао и преко врата резао и резао и резао, а јадник као напукло звоно, циктао, страшно. Он га је гурао и на цесту изгурао, и резао, док врат није пререзао, тако да је глава најзад од тела била одвојена. Тад се она, глава, на начин који је био одвратан, са висине на којој је годинама стајала, у јарак, скотрљала, а скраћено тело наузнак пало и онако безглаво, на испуцалу земљу коју је несрећа разорила, пало, и по прашини, као заклани петао, рукама као крилима, ударало. Свети је Бејта мучно заклао. Чинило му се да је, док га је испред себе гурао, о њега био обешен. Зато се лоше, веома лоше, осећао. Као да је он, а не Бејто, жртва. Зашто се Свети, пита оптужена, тако осећао? Док је председавајући ћутао, судијиница са Костарике, једна тамнопута појава која је пре личила на неку тркачицу са Јамајке него на судију, брзоплето у разговор улете. Свети се тако осећао, вели, зато што је Бејта на брзину заклао, настојећи да га што пре на онај свет пошаље. Један други судија који је такође у Ваг с друге стране планете дошао јавља, на основу тога што је испричано, да се Свети тако осећао зато што је жртву на другу обалу без осмеха послао. Међутим, оптужена таква објашњења не прихвата. Она мисли да се Свети тако осећао зато што га је ножем који је жртви припадао, а не својим, живота лишио. Чиме то доказује, питао је председавајући. Па сценом, одговара оптужена, која је после тога уследила. Кад му је позлило, он је некако, док му се крв с руку сливала, до плота дошао, и своје руке, као зарђале ножеве, на ограду обесио, а онда се од силних грчева превијао, па зелену течност, и слуз жуту, повраћао. Повраћао дуго и мучно. Као да хоће утробу да поврати. Кад је најзад престао да повраћа, руке је од крви отресао и себи говорио, као да се правда, да нема ништа без шклопца. Нема, вели, жалосно, ништа, говори па стане, као да се одмара, нема, вели, ништа, па опет руке о траву брише, без шклоје! Нема, вели, опет, ништа без шклоје, па нешто испред очију склања, као да склања неку невидљиву паучину, неку паучину коју не види а која му смета да све остало види, нема ништа без шклоје, говори, док се по дворишту расипа летње сунце, а Козара, у даљини, као огромна кравља глава, одсечена, испод бескрвног неба, без наде у погледу, лежи. Прича је опет заћутала, а за њом се огромна тишина разлегла. Чинило се да свак над собом, као над понором стоји, и о себи, о оном што је у њему непознато, а злоћудно, мисли. Једино тужилац није причи, ни атмосфери коју је оптужена у судници направила, подлегао. Одмах се за реч јавио, како би брже-боље избрисао утисак који је прича на присутне оставила. Слудеће веће је, вели, вишеструко грешило. Судије су се у причу саме уплитале, па су повремено причу надограђивале, онако како то оптуженој одговара. Уместо да се боре против природне склоности да саме постану приповедачи, они су се тој слабости неопрезно предали. Чак су, крај приче, са становишта оптужене тумачили. За такав поступак, господо суци, немате упориште ни у једном члану Стутута Трабуњала! Због таквог поступка, ви више немате право на властито мишљење, већ само на његово, тужиочево! Оптужена ће бити осуђена за оно за шта ју је он у оптужници оптужио! И пунктум! Уосталом, зна се ко је овај Суд основао, и зашто, ко све ово плаћа и колико, да сад о томе јавно не говори! Кад је тужилац судијама жути картон показао, нико од присутних на претресу није знао ко је ко. Ко је тужилац, а ко судија, ко коме суди и зашто, ко коју улогу има, па су се сви, у чуду, гледали. Ма театар, театар. |
WebMaster: rastko@blic.net