Тихомир Левајац:
Јопет суданија

7. Византијско плаво

Кад се купола, коју је гром на централном делу суднице оштетио, поправила, па суђење настављено, међу Причама којима је човечанство судило нашла се једна женска Прича, једна крхка, женска Прича да женственија не може бити.
И њу је тужилац, ујка Сам, и њу је ујак ујака Јато-патка, ујак ујака Јатовог ујака, као ратног злочинца, оптужио. Он је Причу оптужио зато што је причала причу у којој отворено етничко чишћење подржава, што је само једна страна у сукобу, и то српска, систематски чинила, наравно, да би се Велика Србија направила.
Ко о чему, а тужилац на Међународном суду правде о доктрини Велике Србије.
Само што зине, истог трена му Велика Србија на уста излази.
Наравно, Прича таквим оптужбама није неки нарочити значај придавала, већ говорила да је то пропаганда, да је то лаж, да су то наклапања, да су то причине приче, да су то приче о Марковим конацима, како би се само српском народу у Босни одузело право на самоопредељење.
Она у својој причи, а то тврди јасно и гласно, није о етничком чишћењу говорила, већ о лепоти! Она у својој причи, господо суци, не говори о етничком чишћењу, већ о лепоти једне жене! Да, да, немојте главом одмахивати, она о лепоти говори!
Тако опречни ставови су до буре у судници довели. Чак су и објективни лажови светских медија живнули, а нарочито дописници Ски-је-не-на и Скај--згуза, те су неуобичајену радозналост показали.
Јер етничко чишћење и лепота се никако не слажу! То су тако опречни појмови да их никакав међународни суд правде не може помирити!
Као небо и земљу!
Мало је требало да суђење у скандал прерасте.
Ствар је, бранилац, оптужене, спасао.
Да правда не би била неправедна, рекао је, нека оптужена инкриминисану причу исприча, а онда нека Слудеће веће пресуди. Нека се онда Слудеће веће одлучи између оптужене и тужиоца.
Оно чега се тужилац највише бојао јесте да При-ча своју причу прича, али председавајући Слудећег већа, Нигеријац Мамбо Yамбо Карамбо Буту Туту Корбуту, из атавистичких побуда није хтео тужиоца да слуша, већ је на своју руку одлучио да Причи дозволи да јавно наступи.
Он је некад, у детињству, волео да слуша племенске приче, па то и данас воли.
На једвите јаде тужилац је на то пристао, и то под једним условом. Да Слудеће веће обећа да неће чарима приче подлећи! Он унапред упозорава на лакоћу слушања приче као на опасност! Он унапред упозорава на боје којима се оптужена служи, а нарочито на некакву византијску боју за коју никад није чуо да постоји!
Та боја, вели, у причи, магично дејство има!
Наравно, тада су сви чланови Слудећег већа морали тужиоцу да обећају да ће послушни бити, тако да је оптужена најзад реч добила.
Она је своју причу почела без премишљања апстрахујући аудиторијум који јој није био накло-њен.
Иако је јунакиња њене приче три сина родила, тако је почела, остала је малтене иста каква је девојком била. Свежина младости никако је није остављала, а лепота, која као и све свој век има, није престајала, већ сазревала, да би у тридесет и трећој сазрела, те изгледала овако како у њеној причи изгледа.
Стас витак а линије полетне, тако да се шумно креће. Тен прозрачно блистав, сличан унутрашњој белини влажне шкољке, а пут чврста и измивена. Очи пуне неког тамнозеленкастог сомота. Занесено гледају и занесено виде, тако да ни њу саму, а камоли онога кога гледају, равнодушним не остављају. Усне пуне, сензуалне, па има осмех који живот уопште улепшава. Коса дуга, и тешка, па може да је у дебелом сплету поред лица спусти, а онда назад, једним трзајем, врати.
Ова лепотица је свог мужа Александра случајно упознала, онда када је он војску, у Травнику, служио.
Упознали се изненада, заволели истовремено, и у брак без размишљања ушли.
Уосталом, уздише оптужена, знате како изгледа када се сан заљуби у сан!
Иако су у љубав, као и сви млади, велику страст унели, у њиховом браку циљ није био полни живот без одговорности, већ срећна и здрава породица.
Мада живот удвоје, свуда, силне обавезе налаже, између супружника ниједна ружна реч није пала. Ни онда када је медени месец прошао, ни када су деца на свет долазила није било спорова, нервозе, сумњичења и свађе. Ни касније, када је требало децу подизати, и васпитавати, никаквих сукоба није било.
Брачни неспоразуми су кренули онда када је рат у Босни кренуо.
Једне септембарске вачери кад су у спаваћу собу ушли, Александар је врата за собом затворио, а онда рекао да има с њом један важан разговор да обави.
На њеном лепом лицу појави се грч, као да је на њега птица ругалица слетела.
Кад су у брачну постељу легли, он је свећу угасио, а онда забринутим гласом рекао да се дуго двоумио да ли да каже то што хоће да јој каже. Она и не слути с чим се он у себи бори! Више не може да издржи. Нешто је превагнуло, па мора своју муку да обелодани!
Овако дуги уводи још више је у њеном предосећању учврстише, тако да се ваздух у соби разреди.
Подбочен, Александар је са цигаретом у руци, у нејасни мрак буљио, а онда шапутавим гласом, као да хоће да јој саопшти нешто што нико не зна, говорио како се у Босни води грађански рат, како се у Босни води и верски и грађански рат. Па је говорио како се три завађена народа међусобно истребљују, како се три залуђена народа међусобно уништавају, како би себи већи животни простор направили.
Па је говорио да сви раде исто.
Још се утркују ко ће у убијању, и прогону оних који су друге вере, свирепији и окрутнији бити.
А онда је о свету говорио.
О томе како свет на то што се ту, у Босни, дешава, кобајаги, са забринутошћу гледа, како то крвопролиће, кобајаги, јавно осуђује, и наравно, добре услуге нуди и хуманитарну помоћ шаље, а испод дипломатског стола, у игри жмурке, све чини да се лудило и бешчашће у недоглед продужи. Ниједној великој сили није стало да несрећу спречи, већ да своје интересе оствари.
Са горчином у устима по мраку је о свету говорио. О томе како су и Срби и Хрвати и муслимани само играчка у некој игри која је много већа, него што они мисле, и разочарано тврдио да са светом нешто није у реду.
Да свет плута без циља.
И тврдио да свет води процесија лудака.
Да је свет лудница, а да је Босна лудница у лудници.
И тврдио, када је о Босни реч, да се не зна ко је даље у безумљу отишао.
Да ли свет или народи који у њој, по несрећи, живе.
Ма свет је злочинац, шта ради!
Александар је овако или слично говорио, а ње-гова животна сапутница никако није могла да наслути шта јој ноћ доноси.
Како је она ћутала, он је опет пушио, и опет ојађеним гласом говорио.
Причао је како му је неки човек причао, наравно у четири ока, шта се у Приједору ради. Причао је како му је тај човек причао, да Срби муслимане из Приједора изгоне. А изгоне их зато што су их летос, мучки, у зору, напали, кад су Хотел, МУП и Општину напали. Од Хамбарина су дошли, чамцима по магли у цик зоре Сану прешли и напали, а из yамије, група муслимана која је била пресвучена у униформе ЈНА, искочила и напала, а цивили, из својих станова пуцали тако да су дванаест милиционара за тили час убили.
Тек кад су их Срби војно поразили, тад су схватили да с њима заједничког живота нема. Кад су они могли из станова да пуцају, и богомољу као склониште да употребе, онда заиста заједнички живот није могућ!
Сада их силом или милом из града изгоне.
Чак морају да иду и они који у мешаном браку живе!
Ако је муж муслиман, тако тај човек прича, а жена Српкиња, онда он мора да иде. Ако је обратно, онда она пут Травника, Зенице или Тузле мора врат да ломи.
Ако се тако нешто у њиховом граду догоди, ако муслимани Србе нападну, догодиће се исто!
Како онда они, најзад се забринуто питао, кад живе у времену кад заумне силе владају, брак да сачувају! Како они као породица, која је, откако је света и века, средиште света, у овом ишчашеном свету да опстану?
Мора се нешто, док није касно, предузети!
Дуго је мислио шта, па је најзад смислио да се она прекрсти или покрсти, и да име промени.
Он ће је у своје место, у цркву где је и он крштен, одвести, и то обавити. Већ је тамо био и са попом све уговорио.
Другог излаза нема!
Кад је Мелиха видела шта њен муж намерава с њом и од ње да чини, учинило јој се да је у онај део лежаја на којем она лежи, гром пукао, па је једноставно без даха остала, и моћ говора изгубила.
Није знала где је.
До те вечери мислила је да је и срећна супруга и срећна мајка и срећна жена, а сада јој се чини да је у илузијама живела.
Да се прекрсти и име промени, то никад није помислила. Али се никад није покајала што се за Сашу удала. Никад јој, ни у једном тренутку, није засметало што има мужа Србина. Она верски није васпитавана, ни верски ни национално, па јој је то исто било.
И никад није зажалила што је мужу три сина родила, три сина која српска имена носе, ни што су синови, зато што је он то хтео, у цркви крштени.
Нити се противила што су се синови, кад је до рата у Хрватској дошло, национално пробудили, што су по књигама, свескама и бетону, око куће, и по улазним степеницама, оцила и двоглаве орлове цртали, што су сами српску заставу сашили, и у своју собу унели, и што су само српске националне песме певали.
Ни то да се синови само као Срби осећају, за разлику од ње и мужа који су били и остали Југословени.
Све јој то није сметало, нити јој то сад кад се верски рат у Босни води, смета, а ево, после свега, кад је стани-пани, он од ње тражи да име и веру промени.
Зар она не заслужује бољу судбину, питала се Прича, док се Мелиха на све стране, на кревету, превртала, уздишући, мучно.
Посебно јој тешко пада што је он то што је рекао пред сан рекао. Ако је човек икад сам, онда је то тад.
Када остане чисто ја.
И како онда, она, питала се Прича, да заспи?
Са мишљу да је за нешто крива, да је она нешто згрешила, па сада он има право њену личност да узурпира?
Са мишљу да је њихов брак био само лепа, и далека, успомена?
Или са мишљу да њихови односи, ма како се овај разговор завршио, неће бити као што су били?
Да неће остати исти.
Или са мишљу да су се њих двоје из погрешних побуда заволели, те у брак, слепо, као у заједничку грешку, ушли?
Док је тако о мужу, себи и браку мислила, све јој се чинило да се налази у возу који у погрешном правцу иде. Све јој се чинило да се налази у последњем вагону који у супротном правцу иде, док Град Међу Усталасалим Брдима, и лепи зелени висови са Шехитлуцима у позадини, неповратно, остају.
Како то да му каже а да је он погрешно не схвати?
Зато се као биљка борила да своје мисли и осећања притаји, да не би још веће зло направила. Зато се борила да мисли без страсти, не би ли некако, било како, његове речи отрпела.
У тој борби, најзад је и заспала.
Кад је ујутру мужа на посао испратила, најстаријег сина, тог што се на Божић родио, у гимназију, другог, дерана, зато што неће да је слуша, него јој сваки дан муке задаје, на занат, а најмлађег, којег највише воли, у основну школу, кад најзад сама са собом у себи остаде, одједном неко олакшање осети, те сузе саме грунуше. Уздах уздах сустиже, као да је њена туга непоправљива.
Осећа се сасвим немоћно, а немоћно осећа да мужа не треба да послуша, без обзира на рат и прогоне, и његову искрену жељу да брак и породицу сачува.
Али како то да изведе а да га не повреди!
Он је од ње десетак година старији, па она у односу на њега помало скраћено мисли. Он је факултет завршио а она само управну школу има, па у односу на њега доста скучено мисли.
Упркос једнакости у љубави, блискости у интимним односима, и разумевању у браку, упркос томе што се у свакој прилици трудио да је разуме, заштити или подржи, он је увек био нешто више, нешто изнад.
Увек је био помало недодирљив.
У сваком тренутку, у свакој прилици, знао је ко је и шта је, шта хоће а шта неће. Увек је собом снажно руковао, а самим тим и њоме, мада није судио. Њене мисли и поступке је надзирао, и контролисао и пратио, али сам није одлучивао.
У браку и у љубави је владао, али није управ-љао.
Поред тога, она ни у једном тренутку није приметила да он нешто од ње крије, да таји, или да живи неку врсту живота који јој није познат.
Он је озбиљан, одлучан, човечан, и мужеван, јако, баш онакав какав прави мушкарац треба да буде.
Ипак, и поред свега, она осећа да не треба да га послуша. Има нешто у њој што се том чину опире, али не зна шта је то, нити то што је то уме да именује. Побуна долази из неког дела који јој није познат, а не из дела у којем владају свест и разум.
Зато поче, као у причи која се прича, да се ис-поведа, и жали.
Па он је својим захтевом зашао у онај део ње-ног бића у који нико нема право да зађе! Ни син ни отац ни мајка, а камоли муж!
Па он је њену унутрашњу слободу угрозио!
Па он од ње тражи да она буде оно што досад није била! Он хоће да је обезличи, и тако једно-образном учини! Он хоће да је обескорени, и тако без свега остави!
А кад се све узме, онда ништа не остане!
Не, не, она никако не сме без себе да остане!
Она то себи, ни по коју цену, не сме да дозволи!
Она хоће да у најважнијем делу свог бића одлучује она а не он!
Она на то, тврди оптужена, исконско право има!
Али како то верна љуба свом мужу да каже а да њихове брачне односе не поремети, а да њихову љубав, у свету, овом, мучном, не поквари?
Зато је без мира и радости, са сузама у потиљку, свог мужа са посла чекала. Зато је чекала исплаканих очију и усана влажних од жара уздисаја.
А када је Александар дошао, Мелиха већ четири месеца не ради зато што у њеној фирми посла нема, па њих двоје сами остали, он је исту причу започео. Он је исто, оно што је претходно вече у брачној постељи и мраку причао, причао, слично или исто. Опет је о Босни као о лудници говорио, о свету и процесији лудака, о муслиманима који су и тај дан негде нека зверства починили, а она га на дневном светлу посматра очима тешким од суза, и смишља реченице којима би се супротставила.
Помисли да каже, пошто својевољно на овај свет није дошла, да она није могла Бога да пита да је као муслиманку створи. Да она није могла оца да бира, ни оца ни мајку, ни време када ће да се роди. А када је већ на свет дошла, она је морала да расте и да у обичајима свог народа и своје вере одрасте.
Све то што у унутрашњем свом свету смисли, некако у речи сложи, али те речи не може да изговори.
Никако.
Сама се зачуди кад виде да ју је општа занемелост спопала.
Можда не може да говори зато што толико тога хоће одједном да каже, те поче по себи да пребира шта прво да каже.
Што му не призна да она, кад би учинила то што он од ње тражи, да то не би било искрено! Она више не би била она, не би била она која је увек била, она коју је он, док је војску у Травнику служио, упознао и заволео, она сањана, она жељена, она у којој је он анђела препознао, па је није по имену, већ по том анђелу звао.
Кад би она то учинила, шта би њени родитељи рекли! Шта отац, шта мајка, шта родбина, мада већ неколико месеци ништа о њима не зна. Ни да ли су у Травнику живи, а камоли како су!
Кад би она то учинила, она би се тим чином одрекла и свог рода и свог народа, и својих родитеља и своје родбине _ свега што је била и што јесте.
А зашто да ради то што не жели и да буде то што није? Зашто да буде то што није, кад већ није то што јесте!
На жалост, иако мисли некако у речи смести, па те речи поређа, опет не може да их изговори. Сви мишићи грла се напрежу, да бар једну реченицу обликује, али не вреди. Понека реч из груди крене, али у грлу застане, тако да мора да је као угрушак немости прогута.
Као да је он нечим невидљивим надсењава, па сваку реч мора да изјалови.
Тако је опет мужа отрпела.
Сутрадан када је сама у кући остала, Мелиха није плакала, већ се за поподневни разговор са мужем припремала.
Усредсреди се, па дисање уједначи, па смишља реченице које ће му, кад он с посла дође, рећи. Кад их смисли, онда у предсобље, пред огледало у које читава може да стане, трчи, па гласно изговара реченице које је саставила. По неколико пута понавља исту мисао, не би ли како храброст стекла.
И богами, мало-помало, она неко самопоузда-ње доби, и самопоуздање и сигурност, те је опет, као некад, добра осећања обузеше.
Опет је своју појаву у овом свету као радост душе осећала.
Али како се ближио час његовог повратка с посла, њу је малодушност све више обузимала.
А кад би он у кућу ушао, у њој би се све испретурало, тако да више није знала ни шта је мислила, ни које је реченице пре подне пред огледалом изговарала. Док се он распремио, она више није имала ниједну мисао коју би својом назвала.
Он је као и претходни дан, при ручку, исту причу почео, а она ћутала. Хтела је да му узврати, али није могла да се сети ниједне од преподневних речи које је била сковала. Напрезала се, али није ишло. Да се бар сети једне реченице коју је пред огледалом изговарала, али није могла да се сети.
Ма колико се сећала.
Кад је он видео да се она мучи, најзад је од ње, између два залогаја, затражио да се изјасни.
Да већ једном каже где је.
Његове речи она доживе као моментани ужас, јер јој се учинило да је он грубље него икад на њену личност насрнуо.
На њен интимни свет, на њено биће.
Устаје да зделу са јелом, са шпорета принесе, а вене на слепоочницама се надимају, расту, па онда по њима нешто скаче. Хоће да се распрсну. Главу као какву стврднуту лоптицу осећа, а у даљини чује брујање слично фијукању ветра. Главу као какву напрегнуту сферу осећа, као куглу набијену огромном енергијом која прети да је разнесе.
Можда би јој лакше било када би том куглом о зид треснула?!
И само што је помислила то што је помислила, кад њена глава према преградном зиду полете, а здела из руку испаде, тако да се јело уз звекет посуђа, по поду, просу.
О зид је снажно ударала као да није при себи. Толико је избезумљено трескала, тако да никакав бол у судару са зидом није осећала. Чак није осетила да је слепоочницу расекла, и да је крв, из ње, линула.
Александар се препаде. Помисли да му је жена из чиста мира полудела, те скочи, преко струка је дохвати, и према каучу понесе. Међутим, како се она отимала, и на све стране бацала, он се оклизну, те на колена паде, али успе да је на рукама задржи, и да је уз велики напор до кауча донесе, и на кауч обори. Онда ју је дозивао и питао шта јој је, не би ли је савладао, али се она баш тако лако није предавала.
После велике борбе, Мелиха је почела да се смирује, да би се мало-помало смиривала, и најзад смирила.
Кад се то догодило, већ је била напустила своје тело. Више није у њему била, већ ту негде.
Сва је ваздушаста, па као каква прозрачна капсула лебди.
Постоји и не постоји, јер никакав простор не заузима. Није ни далеко ни високо, већ у бестежинском стању.
Одозго као каква усредсређена светлост, у са-вршеном миру, посве лагодно, посматра мужа како из приручне апотеке вату, газу, јод и алкохол доноси, и како јој крв са лица и косе брише и облоге на расекотине ставља.
Он то чини а она никакав бол не осећа, ни јод ни алкохол у рани, као да он то неком другом помоћ указује.
Онда види мужа како је у тешитељском загрљају, љубно држи, како је дозива, како је, не по имену, већ по анђелу по којем јој је име дао, дозива, и како јој говори речи које је у рату био заборавио.
Како јој говори речи које свака жена воли да чује.
Те речи су је и дозвале, тако да се она у трену врати и са собом сједини.
Као да ју је сопствено тело усисало.
Тад се на каучу исправи, у његове се очи упи-љи, а онда рече да јој више никада није покрштава-ње и промену вере, и имена, споменуо.
Је ли разумео!?
Ни-ка-да!
То је рекла и лако и одлучно и претећи, а онда, као да се ништа није догодило, опорављена, устала, и почела под од просутог јела да чисти, а после и децу, на крају дана, да сређује.
Кад је све кућевне послове посвршавала, рано је у постељу легла, пошто струје већ десети дан није било, а онда брзо у његовом загрљају, без полусна, заспала, и још брже почела да сања.
У сну је у цркви била, у оној истој у којој он хоће да је покрсти. У сну је у цркви била и ту цркву изнутра, сама, разгледала.
Сања и зна да сања, али да се пробуди не може. Сања и сања, али јој се чини да не сања, већ да је будна. Посматра себе шта ради и како изгледа, шта разгледа и како изгледа то што разгледа.
Као да двоструки живот живи.
Себе у цркви види, а цркву у сликама. Зидови, сводови, куполе, лучни прозори, светларници, све је у фрескама и старом злату било.
И оно што је необјашњиво било, она је у сну зна-ла ко је, по зидовима, живописан, мада хришћанство као религију не познаје, нити је познавала. Она ништа не зна ни о религији у којој је рођена, а камоли да било шта о хришћанству зна.
Којешта.
Прво је у највишој куполи, под кубичним сводом, угледала Господа Саваота са Христом и анђелима, који су били погнути и одевени у дуге, беле хаљине изаткане од светлости и ваздуха.
У левој, мањој куполи био је Богородичин лик, сетован, јер је био пун белила седефастог сјаја. Њој се чинило да је Богородица шира од небеса, јер је на њеним грудима лебдео, ничим непридржаван, медаљон са Исусовим ликом.
На десној, сличној куполи био је Христов лик. Лепо округло лице које има лепоту младих девојака, па одозго, као небеско сочиво, сија.
Најистакнутије место заузима фреска на којој је, уз пасторалне елементе, приказано његово рођење. На тој фрески из сегмента звезданог неба, према малешном новорођенчету лети једна звезда. До ове фреске је сцена Христовог крштења у реци Јордану. Исус стоји у води, а између његових ногу, рибе, једна у сусрет другој, пливају. Па је ту слика која описује Месијин улазак у Јерусалим. Та се сцена одиграва на градским зидинама, да би се овај циклус завршио Исусовим јављањем апостолима. И учитељ и апостоли су дати у стојећим фигурама, али тако да су све фигуре у првом плану. Чак су фигуре у позадини веће од оних које су у првом плану.
Оно што је Мелихи у сну необјашњиво било је то да је она тачно знала ко је ко од живописних апостола. Тачно је знала ко је Петар а ко Павле, Јаков или Тома, а ко Јован, Симон или Лука, који апостол има уска рамена а који смеран поглед.
Тачно је знала од кога Христ на једној фрески тражи саће са медом а од кога рибу.
Посебно ју је опчинила тајна вечера.
Сто дуг, са скупоценим, провидним чинијама у којима су рибе и маслине, и тренутак када Исус каже да ће га један од његових ученика издати. И Мелиха зна да онај који се према Христу нагиње, и своју главу такорећи на његове груди полаже јесте Јован, а онај који се читавим својим телом преко стола пружио да рибу дохвати јесте онај који ће га издати.
Јуда.
Она тада поглед окреће на западну страну на којој је циклус фресака са мотивима из Христовог страдања, циклус са много трагичних тонова. Прво сина Божијег оптужују, а онда га са много живе гестикулације понижавају. Једни му се подсмевају а други га пљују, али његов мир не може ништа да наруши.
Чак ни ругање обесне гомиле.
Овај циклус се завршава распећем Исуса на Голготи, а онда ускрснућем, односно вазнесењем. Четири анђела са узбуђеним покретима руку носе сина Божијег према небу.
На свим тим фрескама учесници радње су свечано укочени, а истовремено живо обличје имају.
У доњој зони цркве су слике светих отаца српских, од црквених великодостојника, од Светог Саве српског до Душана Силног.
Господски дворски амбијент. Раскошне просторије са столовима од студеничког мермера, а на њима сасуде и есцајг необичног облика и боје.
Господа у раскошној одећи украшена крстовима, белим орловима у црвеним круговима и ишарана цвећем златних орнамената у драгом камењу.
Племкиње имају фине и племените црте лица, са звездастим наушницама, док им хаљине блистају сјајем небеске светлости.
Лепота и отменост, истовремено.
Не постоји под ни постоље на које би се фигуре ослониле. Оне у ваздуху, као нека узвишена цивилизација, стоје.
Мелиха никад тако леп свет није видела, нигде.
Ни у сну.
А тек боје какве су биле!
Расточне, а живе, па чулне.
Нарочито рубиноцрвена, па боја благовести, па онда богородичина боја труле вишње, и најзад, боја, скупоценог азура.
Та плава звучи мимо све плаве које зна.
Она је мистериозно плава. Она је дубокоплава, и модроплава, као јадранскоплава, или мариноплава, па и кобалтноплава, чак и емајлноплава.
Ма она је свемирски плава!
У две речи, она је византијски плава.
А испод те и такве плаве боје искричаво је просијавало старо злато. У ствари, блиставост фресака постигнута је златом и азуром, као последњим одјеком савршености и савршенства.
Пред фрескама које су биле и осветљене и осенчене, пред сликама на којима су осећања обојена а расположења протумачена, пред фрескама на којима су религиозне теме и историјски мотиви на лирски начин одгонетнути, пред сликама које су неземаљску лепоту исијавале, Мелиха се у сну мистично осећала.
Свечано, радосно, испуњено, дивно, узвишено.
Као да је у заветни храм ушла, а ушла је, само у сну.
Најзад је једну свећу малу као око упалила и на олтар ставила, а онда, кад је хтела из цркве да крене, небески војници са прелепим нежним гласовима са зидова силазе. Хоће да је испрате, у златним аурама и са златним кандилима. Хоће да је испрате, па певају дивне псалме.
Мелиха се чудила како су анђели, сви до једног исти, па је из цркве изашла натрашке, прекрстивши се и изговоривши себи у прса неколико неразумљивих речи.
А онда, кад је од Зеленог моста према својој кући, испод Пољокановог парка кренула, и онда су је слике из цркве пратиле. Иде опчињена, а оне јој пред очима, те по њима гази. Иде према кући, а кад год се окрене, црква у даљини, као блистава светлост, гори. Мало-мало па се окрене, а она у даљини као ватра светли, те јој се чини да је у то светло све уроњено.
И у своју кућу кад је ушла, цркву је из собе видела, како у даљини као какво поноћно сунце светли. Цркву је из своје собе видела како у даљини, као каква светлост света гори, да као какав превелик привид стварности букти.
Најзад ју је та голема количина светлости пробудила.
А када се с ове стране сна нашла, дочекали су је мрак и муж који хрче. Дочекао је непомични мрак, тежак, прекогробни мрак, па је из постеље устала и тамо где је мислила да је прозор, прозору пришла. Напипала је завесу и са очију скинула, али се мрак није скинуо. Као да он, мрак, обала нема. Свуда тама, тако да и око постоје тама.
Никакве цркве у даљини није било, ни у даљини ни у близини, нити је било где каква светлост горела.
Само огроман мрак и она сама у великој босанској ноћи. Само она и мрак који има боју најцрње мисли, муж који хоће у другу веру да је преобрати, и сан који изнад свести као лампион светли. Аветињски мрак, муж који хоће породицу да сачува, и сан који више ума као лампион виси. Карамрак који очи једе, муж који хоће име да јој промени, и сан који нема сужено значење.
Као и сваки сан, мора и њен да је двосмислен, мисли.
Шта ли се на дну тог сна налази, пита се.
Враћа се у постељу и по мраку тражи одговор на питање које је себи добровољно поставила.
Не, не, она ни по коју цену не сме да заспи!
Он би је тад, у сну, без њеног знања, покрстио.
То јој је њен сан поручио!
То!
Зато у мраку и страху очи отворене држи, те се свим силама бори да се у сенкама сна не изгуби, мада алав мрак поглед једе, и душу једе, и утробу једе.
Као да хоће да је прогута.
Зато се бори да очи не сведе, мада ништа друго сем мрака не види. Зато са нестрпљењем чека да је јутро избави, да обећана зора дође, да се тама ни у шта распрши, да се соба, и она у соби, изнутра расветли, али то никако не може да дочека.
Ноћ се одужила као рана која боли. Споро је, као какав спровод, пролазила, и некуд са својим удаљеним звуцима одлазила.
Ни сама не зна колико се с једноличним мраком, сном и страхом у мраку, надбијала, кад најзад, она, тама, поче ни у шта да отиче.
И да она, некуд, с њом, протиче.
Прво се указа оно безбојно, неодређено светло, а онда неприродно укочен намештај, у соби.
Зору као олакшавајућу стварност дочека, са одсутним изразом на лицу и са јутарњом свежином на рукама.
Кад се обуче и уми, шпорет у кухињи заложи и шерпицу са водом на плотну стави, а онда угинуле биљке из саксија почупа, једну по једну.
Док је кафу у ручном млину млела, око себе је гледала очима које су биле пуне ситних, бодљикавих иглица из ноћашњег сна.
Откуд јој такав сан, и шта је он, тај сан, од ње, хтео? Да је мучи и прогања, пије и за срце уједа, и тако јутро, и дан, разори?
Откуд онаква црква, у сну, откуд три куполе на њој, откуд онолике фреске, откуд све то у његовом селу када у стварности не постоји?
Откуд толика лепота, откуд боје које никад није видела, и светлост коју досад није доживела?
Да нису и сан и црква и фреске и боје и светлост будућност која јој предстоји, неминовност која ће се десити ма шта она мислила и чинила?
Кад је мужа у купатилу чула, тад је кафу скувала, онакву какву он воли, горчу, са мало укуваног шећера.
Александар је у кухињу без речи ушао, без речи на столицу сео, и без речи, кафу, са себичним изразом на лицу, пио.
Пио притајен, као каква претња.
Она га кришом посматра и помишља да то више није онај Александар који је био, већ неки други.
Као да се из једног човека, у другог, преметнуо.
Чим је не пита како је, како је спавала, и да ли је што сањала, ни да ли је расекотине на слепоочницама боле, ни да ли је јучерашње ране боле, он није тај који је био, већ неки нови, који ће учинити то што је наумио.
Кад-тад.
Зна, она, добро, њега! Кад он нешто науми, онда од тога лако не одустаје!
Ма ништа је у супротно не може убедити, јок!
Мора да је сваку блискост с њим изгубила, чим се тако сама осећа!
Како је то чудно!
У души тескоба а око ње самоћа огромна као море, те нема никаквих изгледа да из тог мора исплива.
Јутро је посебно безизгледно постало кад је он кафу попио, па без речи и погледа устао, а онда кроз кухињу, као да уместо лица мач носи, прошао и без поздрава из куће изашао.
Мелиха је после његовог одласка као отровна и отрована по кући ишла, па се са осећањем кукавне напуштености са стварима сударала, и синове будила и доручак спремала, прженице са xемом који је летос кувала, а виљушка јој из руку испадала.
Кад су и синови у школу отишли, осећала се као да ју је неко унапред испразнио, па од ње само кожурица остала. У таквом стању могла би је једна реч, једна одлучна реч, једна једина реч, сломити.
Али она то не сме дозволити!
Зар сада кад је победила да се преда?
Не, биће то што је увек била!
Да би доказала да је остала иста, развиће јуфке и зељаницу, за ручак, направити! Увек је волела пите да прави, увек је волела те котурове да мота!
Зато скочи и ванглу нађе, а онда брашно, у остави, кроз сито које је између руку некако нестварно шепесало, просеја.
Узе мало соли и мало уља, а онда топлу воду доли, те тесто закува. Док га меси као да неку тишину меси, неку тишину која из несхватљивих даљина долази, и која расте, и која је надраста.
Као да хоће да је избрише.
По тој глухоћи, по тој испарцелисаној мирноћи, он би могао у кућу, у кухињу, да уђе а да га она не опази! Само се поред ње створи, за руку је ухвати, и без речи, у цркву, да име и веру промене, поведе!
Али она на то не пристаје!
Да је он не би изненадио, сад ће она по брашно отићи, па ће брашно по поду, у кухињи, просути, и под у предсобљу насути, и терасу и степенице, и бетонску стазу до капије.
Па он неће моћи да уђе а да за собом стопе не остави!
Тако, сад ће се она обезбедити!
Што је наумила, то је и учинила, па се задовољна с капије у кућу враћа.
Али шта је са степеницама? Оне се не пењу, већ спуштају! Па малопре се низ њих, кад је из куће излазила, спуштала, а сад се опет, кад у кућу улази, спушта! Баш чудно!
Да није расејана!
Или подељена личност?
Или многострука личност?
Да поред ње не постоје и друге личности, које кроз њу, са свим својим особинама, као главну, пролазе?
Ма не, мора да са степеницама нешто није у реду.
А када је у кухињу ушла, имала је шта да види.
Тесто нарасло и добило боју очних капака. Она је тесто уморила и оставила да се одмори, а оно нарасло! Како је могло да полуди, кад у њега герму није ставила!
Да она није читава у глави, питала се.
Али не, мора да с тестом нешто није у реду!
Постоји, ваљда, неки ред по којем се све то дешава!
Но, кад је тесто већ нарасло, што не би лепиње правила, питала се неодлучно, држећи велику ок-лагију у руци. Али не, развући ће, ипак, јуфке!
Ножем набубрелу масу на једнаке комаде сече, а онда их оклагијом, са помешаним осећањима, преко стола, на све стране, растерава. Тесто тањи а преко себе, кроз завесе у прозору, мотри да он не наиђе.
У једном трену дах изгуби, јер јој се учини да га је у неком пролазнику препознала. Прозору притрча, руке низ себе опусти, па кроз рупице, у завеси, задихана, вири.
Преварила се голубица, преварила! Мислила да је пролазник он, а он није. Привиђа, привиђа!
У следећем тренутку чу глас: Ево га, иде!
Али то није био ничији глас, већ њена мисао.
Но кад врата шкрипнуше, кад чу да неко иза њених леђа дише, кад угледа његов сиви рукав, нешто је нагло, кроз неки мрачни тунел повуче, кроз празни мрак, кроз затворен простор из којег је ваздух испумпан.
Као да ју је неко чудовиште повукло, па она поче жестоко то чудовиште, оклагијом, по глави, да удара. Кад му главу расцопа, онда по столу и тесту распали, да би убрзо на чаше, тањире и посуђе прешла. Онда су на ред дошле саксије, па ћупови и зидни сат, па слике и тегле – све што ју је ограничавало. А читава нису остала ни окна у прозорским рамовима, ни огледало у које је читава могла да стане.
Стакло, пластика, порцулан и дрво на све стране лете.
У парампарчад.
Кад је најзад видела да све није полупала, а да је оклагију слупала, у трену је снагу изгубила, те се тамо где се затекла, усред суднице, пред свим судијама, и тужиоцем и браниоцем, и новинарима и сниматељима, у парчад и смеће, у крхотине и крњатке, у расуту земљу и изломљене стабљике цвећа, у брашно и тесто, у ствари које није полупала, а које је оборила, у метеж и срчу, у вашар и брлог, у крш и лом, у дармар и русвај, yумбус и урнебес, као у Божје крило, скљокала.
Беспомоћно утучена, смлаћена, и побеђена и повређена, а при том и дивна, са полетним линијама, и теном који је сличан унутрашњој белини влажне шкољке, и уснама сензуалним, пуним, и косом богатом, и тешком, Мелиха се у саму себе, из наручја Приче у судницу скљокала, тресући главом као у сну.
Како је јунакиња приче усред суднице пала, претрес је морао бити прекинут, док помоћно осо-бље несрећну жену са пода не подигне и некуд не одведе, и док се смеће и срча, брлог и лишће, зе-мља и крхотине, сијалице, окна и ћупови не очисте, и судница у првобитно стање не доведе.
Претрес је морао бити прекинут док се не створе услови за нормалан судски процес, какав уосталом и доликује једном Међународном суду правде какав је Вашки трабуњал.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

7. Византијско плаво

Тихомир Левајац:
Јопет суданија