|
|
Тихомир Левајац:
|
|
|
Пошто је трећа Прича у истражном поступку била извргнута општем, унакрсном и поновном испитивању, знала је шта је на суђењу чека, па је суђење мирно дочекала. Без икаквог узбуђења је судије у својој куполи дочекала, иако су они у салу ушли са свежњем аката у руци. За њима је тужилац, по тепиху боје крви, са дигнутом главом, као какав надути жабац, ишао. Најзад се и бранилац, у дугом адвокатском плашту, здепаст и незграпан, тежак и тром, појавио, тако да је шаљиво изгледао. Како је он задржао прастари ход гажења, до свог места је дошао тако што је читавим стопалом газио. Како је његов ход многобројну публику узнемирио, председавајући је морао да је умирује, да би онда тужиоцу реч дао, да присутне са оптужницом упозна. Оптужена је, вели тужилац, у једној својој причи о Југословенској народној армији причала. Причала, и није ту Армију, као агресора осудила. И није ту Армију, говорио је док му се једна страна лица неконтролисано трзала, осудила, мада је та иста Армија једну суверену, самосталну и међународно признату државу напала. И није осудила Армију која је у овом рату била у служби доктрине Велике Србије! То је, господо, злочин с предумишљајем, говорио је тужилац док су му се уста на једну страну кривила. Кад је тужилац тако оптужену оквалификовао, председавајући Слудећег већа је, тек тако, као узгред, да би процес некако почео, оптужену питао да ли се осећа кривом. Не, одговорила је оптужена неоубичајено спокојним гласом. Како, питао је председавајући, када је тужилац био више него јасан? Јесте, узвратила је оптужена. Тужиоцу није тешко да буде више него јасан, кад је тезе заменио! Како, молим, повикао је председавајући. Па тако што је он, тужилац, говорила је оптужена сигурним гласом, уверена у исправност сопственог расуђивања, њену причу толико искривио да је он, а не она, злочин с предумишљајем направио! Овако крупне речи су судницу на ноге подигле. Настала је општа пометња, тако да се није знало ко говори, коме, ни зашто. Председавајући је једва успео судницу да смири, а онда и галерију, и када је мислио испитивање да настави, оптужена се побунила. Она ни на каква питања више неће да одговара. Она хоће причом да се брани. Ако је прича не одбрани, нико је одбранити неће. Зато, нека јој допусте да инкриминисану причу исприча, како би се читав свет уверио да је тужилац њену причу искривио. У противном, браниће се ћутањем! Председавајући је мислио да их оптужена уце-њује, те је покушао да је са неколико безначајних питања у разговор увуче, али у томе није успео. Оптужена је својим тврдим ћутањем непрестано поручивала да је рекла то што је имала да каже, а они нека одлуче. Да процес не би личио на разговор глувог и слепог, што је испод нивоа једног Међународног суда правде какав је био Вашки трабуњал, Слудеће веће је после дебелог сашаптавања морало ус-лов да прихвати, и оптуженој реч да да. Оптужена је тада са столице устала, да се разуму људском поклони, а онда опет на ту исту столицу села, тако како се поред ватре седа. Када је лице према ватри окренула, па чула како ватрица пуц-кета, проговорила је. Маја је, вели, једна лепа и млада девојка која у њеној причи у блиндираном yипу, поред Ирца који тај yип вози, страствено седи. Она поред поручника Ирца полетно седи, зато што у Дервенту иде да четири стотине људи, који су у Дому ЈНА заточени, ослободи. Маја иде да из подрума Дома ЈНА четири стотине цивила, четири стотине грађана Дервенте које су Хрвати и муслимани затворили, ослободи. Све су припреме извршене! Обављени су разговори и са Хрватским вијећем обране, и са зеленим береткама, и са Тузланским корпусом, којег је у преговорима заступао пуковник Јовановић, и са кризним Штабом Срба који је у Календеровцима, селу крај Дервенте, био смештен. Сви су обећали да ће тог дана два сата сва ратна дејства обуставити, а доћи ће и осам аутобуса из Добоја да заточене прихвати и одвезе куда они хоће. Са Мајом и са Ирцем иду још три екипе Посматрачке мисије. Маја у ту мисију верује, зато што још у живот улази, зато што још у сусрет свету иде, па се још увек сваком осмехује и сваком руке шири. Уосталом, у исход мисије не сумња ни шеф мисије, поручник Ирац. Заточени нису учесници рата, непрестано је понављао, те се по Женевској конвенцији о слободи кретања цивила морају ослободити! А та Конвенција, тако се бар оптуженој чини, и то што у њој пише, и то што она нуди и обећава, тамо у Босни, где се грађански рат води, на надувавање, личи. Али Маја не мисли тако. Она се налази у добу када може сваког човека, којег на путу сретне, да заволи. Иако је рат, њу све на љубав подсећа, па свим својим бићем, све људе света, и читав свет, грли. Наравно, оптуженој је жао што њена јунакиња облацима уста испира. Она и не слути да ти с којима у мисију иде, с којима сваки дан на терен иде, да су ти који се кобајаги као миротворци представљају, да против Срба раде. Она и не сања да они сваки дан, на сваком кораку свакојаке податке прикупљају и да их тајно, Хрватима и муслиманима, достављају! Она, сироче, не зна шта значи кад ти странац у кућу уђе, кад ти странац у кућу уђе да ти кућу сређује и у њој правду дели. Кад ти странац у кућу уђе да ти памет дели, онда сигурно можеш рећи: Лаку ноћ, памети! Кад се тако што догоди, онда можеш слободно гаће о штап да обесиш! Маја све то не зна него са члановима Посматрачке мисије сваки дан на терен иде, и с једног језика на други преводи. Све што се између страна у сукобу каже, она преводи. А преводи с енглеског, она је енглески дипломирала, мада је некад, у гимназији историју волела, и на српски и на хрватски и на бошњачки, и обратно. Мада зна да три залуђена народа једним те истим језиком говоре, она преводи и на такозване посебне језике не би ли стране у сукобу одобровољила да несрећу зауставе. Преводила би она и на кинески, и на језик којим говоре Гагаузи, или племе Банту, само кад би знала да ће тај језик до њихових усијаних глава, до глава које имају облик гранате, до глава које су динамитом, и отровним гасовима пуњене, допрети! Иако је Маја у гимназији историју волела, она не зна како је до заточења четири стотине Срба дошло. Она не зна, а оптужена, наравно, зна. Она ће славни Суд с тим упознати, а Суд нека то провери. И врапци крај Саве знају када је регуларна војска из Хрватске у Посавину пребачена. И врапци знају да је војска пребачена тада када је био расписан референдум о издвајању Босне и Херцеговине из Југославије. Иако су Хрвати и муслимани знали да Срби никакав сецесионистички акт неће подржати, они су то мимо њихове воље урадили. Отворено су своје сународнике позвали да првог марта на референдум изађу и издвајање из дојучерашње државе подрже, а позвали су и гастарбајтере из иноземства да дођу и свој глас за самосталну, суверену и независну Босну и Херцеговину дају! Из разлога који ће се касније показати, хиљаде возила је из Европе према Босни кренуло, и сва су преко Славоније, на Славонски Брод, била усмерена, како би Хрватићи у те колоне војна возила са опремом и војницима убацили. Тад је у Босну пребачено око четрдесет хиљада бојовника, као и ратна техника, оружје и муниција. Највише хосоваца је у Дервенту дошло, пошто су хрватски војни стратези проценили да је овај градић главна стратешка тачка у Посавини. Кичма Брод–Дервента–Добој–Зеница–Сарајево ни по коју цену не сме пући, како би се крајишки Срби, и Срби у Лици и Банији, Кордуну и Книну, од сисе, од мајчице, од лике Србије одбили, те тако, као какав лични поклон, били Хрватима и Бошњацима, уручени. Кад би Дервента пала, наступила би, тако су хрватски стратези говорили, параплегија најмлађе државе на свету! Суверене, самосталне и неовисне Босне и Херцеговине! И наравно, чим је референдум обављен, и резултати референдума саопштени, као што се претпоставља, рат је почео. А почео је тако што су Хрвати Србе, у Сијековцу, код Брода, побили и измасакрирали, да би се убрзо рат у Дервенти примио, тако да је средином априла забрињавајуће размере добио. Хосовци, зенге, љиљани, црнокошуљаши, зелене беретке и остале паравојске преко ноћи су град заузели, све изузев касарне Југословенске народне армије, а да Армија град уопште није бранила. Тек кад су касарну крај Укрине хтели да освоје, војска је, односно оно мало Срба што је у војсци било остало, пошто су Хрвати и муслимани Армију напустили, узвратила. Војска је без знања команде из Тузле, да не би била физички ликвидирана, узвратила. У знак освете хосовци и љиљани су Србе по граду као зајцове хватали, приводили, хапсили, и у Рабић, више града, у новоосновани логор затварали, а оне који су у том граду нешто значили, у подруме Дома ЈНА заточили. Око четири стотине људи. Изненада, оптужену је у причању приче, тужилац, сам, без дозволе председавајућег, прекинуо. Он напомиње, да Слудеће веће има у виду, да према извештају извештача за људска права, господина Мамлазовјетског, Хрвати и Бошњаци у овом рату нису логоре за Србе држали, већ сабирне центре! Срби су, а не Хрвати и Бошњаци, логоре смрти имали! Хрвати су држали заштитне сабирне центре да би Србе заштитили, да би Србе спасили да их муслимани, из освете, не покољу, а исто су радили и муслимани. И они су широм Босне основали заштитне сабирне центре, да Србе спасу, да их Хрвати, из освете, не поубијају. Једино су Срби и за једне и за друге логоре смрти држали! То је истина, а не то што оптужена прича! Наравно, председавајући се тужиоцу захвалио на истини коју је Суду предочио, а онда опет оптуженој реч дао. Прича се опет према ватри лицем окренула и своју причу наставила као да се ништа није догодило. Страдање српског народа покушао је да спречи Кризни штаб Срба, који је у Календеровцима, у оближњем селу, био смештен. Тај штаб је илегално, кријући од јавности и Европске заједнице, Бањалучки корпус у техници и обуци помагао, зато што на том подручју, по подели Врховне команде, није смео војно да делује. Дервента је припадала зони одговорности Тузланског корпуса, а тај корпус је од почетка рата у Хрватској неутралан био. Док је Бањалучки корпус годину дана по Славонији, Банији и Кордуну крварио, бранећи оно мало Срба да их зенге не затру, Тузлански корпус је све време без боје, мириса и окуса био. Паравојске и илегалне војне формације су от-ворено отворен рат против Југоармије водиле и у зони одговорности Тузланског корпуса, а он, тај Корпус, ни репом да мрдне. Тузлански корпус који по Уставу треба суверенитет и интегритет земље на сваком њеном делу да брани, а он, из некаквих разлога, неће ни репом да мрдне! Додуше, оптужена неће душу да греши, бранио је касарну на обали Укрине у Дервенти, и пут који ту касарну са Прњавором спаја, пут којим и Маја у причи путује, а све остало, читав град, и околне градове, и Брод и Оxак и Модричу и Шамац и Брчко и Градачац, био је паравојним формацијама препустио. Дервентом су вршљали хосовци који су по опреми, оружју и одећи на командосе из Вијетнама личили, и зелене беретке које су на реверу жуте љиљане носили. Све то, наравно, оптужена зна, а Маја која у мисији учествује, не зна! Она само мисли како ће недужне ослободити, те једва чека када ће на одредиште стићи. Кад су најзад у Календаровце, у Кризни штаб Срба, дошли, и кад су кафу и пиће у знак добродошлице попили, одмах су везу моторолом, са осталим екипама на терену, успоставили, односно са странама у сукобу. Да ли се договор поштује? Да ли ће све стране у сукобу два сата, од дванаест до четрнаест часова, сва ратна дејства прекинути, док се заточени не ослободе? Потврдан одговор је стигао од свих, изузев од Југословенске народне армије! Леп и лепо грађен Ирац помислио је да је реч о неспоразуму, те нареди да се вест провери. Позивао се на разговор са пуковником Јовановићем из Тузле, на његово обећање и војничку реч, а успут је спомињао и Женевску конвенцију и цивиле који нису учесници рата. Војник који се из касарне, са централе, јавио, рекао је да сачекају, да би се после десетак минута опет јавио и рекао да је његов претпостављени са пуковником у Тузли разговарао. Пуковник је изричито наредио да се ратна дејства, која су за тај дан планирана, ни по коју цену не смеју прекинути! Тај дан Југословенска народна армија у Дервенти ником сигурност не гарантује! И никакво ослобађање заточених из Дома ЈНА не долази у обзир! Млад, леп и лепо грађен Ирац није могао да поверује у то што је чуо. То му некако, никако, у главу, није ишло. Био је први пут збуњен, те непрестано себи у прса мумљао: О мајн гот, о мајн гот! Иако се у свакој ситуацији трудио да непристрасан буде, за разлику од осталих чланова Мисије који су отворено против Срба радили, ипак је и он мислио да Југословенска народна армија у овом рату само Србе штити, само Србе помаже и брани. И он је мислио да је Армија на српској страни, а сада та Армија поступа супротно од његовог уверења и личног убеђења! Шта је па сад, то? Први пут му се југословенска криза учини сложенија него што је мислио. Први пут је био занемео над сложеном стварношћу односа у Босни. Никако није могао да верује да се пуковник договора не држи, па је још једном тражио да Маја моторолом поруку провери. На жалост, тачност поруке могла се и голим оком и голим ухом проверити. Из касарне су према граду непрестано гранате летеле, а с времена на време и снажне детонације одјекивале. Командант Кризног штаба Срба, човек јак и стамен, почео је тада ружно да псује и око себе да пљује, баш онако како Срби псују и пљују кад псују и пљују. Војска тако поступа, циктао је, бесно, зато што њом пуковник Јовановић командује! Зато што командује човек чија је жена Хрватица, па с њом, један лежај, и јастук испод главе, дели! Командант је око себе, као да по пуковнику Јовановићу пљује, пљувао, и псовао, и свакаквим га именима називао. Говорио је да је издајник, српски, да је изрод, српски, и ђубре, српско. Тад је Ирац тражио да Маја преведе то што командант у љутини говори. Кад се са ружним речима упознао и са чињеницом да пуковник има жену Хрватицу, био је сетно замишљен. Он само сетан, а Маја утучена. Толико је од овог дана очекивала, а оно ништа! Чини јој се да јој је неко угаони камен, испод ногу, за сва времена, избио, па више никако не може усправно да стоји. Нарочито јој је тешко у повратку било, док је у дугом блиндираном мерцедесу, у облику yипа, на предњем седишту, поред лепог и лепо грађеног Ирца, седела. Није могла а да о пуковнику не мисли. Да ли је могуће, питала се наивно, да он само зато, што има жену Хрватицу, издајица буде, или зато што се он, и његов корпус, у хрватско-муслиманском, окружењу, налази? И која је и каква Армија којој такав пуковник командује, питала се док је поред ње промицала древна природа, са дивним сузним пределима, разастртим по брдима. Је ли пуковник слика и прилика Армије којој издајнички служи, питала се док поред ње, кроз ваздух који блиста, кроз божанствени ваздух, промиче предео леп као предиван сан. Леп као Шумадија. И кад су Прњавор и Лишњу прошли, о пуковнику мисли, а пут којим путују уз брдо и низ брдо спушта се и пење. Мало уз речицу вијуга, па поред брсних шумарака промиче, па се у удолицу завали, да би се одједном уз узвишицу пењао док се тамо у страни, врх села, нечија кућа, усамљена, испод ћувика, бели. Кућа бели а испод ње неко усамљено дрво рукавицама маше. О пуковнику са гађењем мисли, а испред њених очију промичу девичанске шуме пуне дражи, падине које на сунчане водопаде личе, ливаде које на зелена острва подсећају, парцеле засејане пшеницом коју мајски ветрић голица, брдашце по којима стазе и богазе трчкарају. Један брежуљак у трави, други у цвећу, трећи у житу. Она о нечем што је тако ружно мисли, а у сусрет јој иде огромна крошњаста липа која у рас-цветаном ваздуху, крај самог пута, мајску светлост скупља не би ли процветала, док се више ње, на неки брежуљак, гомилица непокретних белих облачића насадила. И скулптуру направила. О пуковнику као о одроду и одљуду мисли, и путује кроз пролећну каскаду, кроз предео који очи весели, кроз природу која се као море живота преко брда и долина прелива, тако да не зна где престаје нељудски савршена лепота а где почињу небеса. Све је прозрачно, светло и чисто. Све озеленело, олистало, оцветало, набујало, порасло. Као у екстази. Колико је та природа кроз коју путује, у којој склад и спокој владају, озбиљнија, одговорнија, и савршенија од човека! Колико ја та природа која је у исто време и блага и бурна, и радосна и сетна, у односу на народ који ту живи, а живе углавном Срби, надмоћна! Колико ја та природа која историју нема, у односу на народ којем припада, изнад! Кад њу гледа, а кад се сети шта је само тај дан доживела, онда мора неких илузија, као неког распршеног сна, да се одрекне. Мора нека осећања да затоми, нарочито она која су за човека везана, за човека уопште, и за њен драги национ. Зар пуковник Јовановић није издајник? А он није ни први ни последњи, у Срба, који је то учинио! Колико је Бранковића, у прошлости, било? Иако је Маја у гимназији историју волела, њој тек сада неке лекције постадоше јасне. Она тек сад, у блиндираном yипу неке конце повеза, те неку логичну целину створи. Тек јој тад, тај дан, постаде јасно како се и зашто преверавало, и на ислам и католицизам прелазило. Тек јој тај дан би јасно колико је Срба пресрбило, колико се Срба у прошлости у друге вере и народе преселило. Сад се сећа тих лекција у којима се говори да се српски народ, да би преживео, морао селити, да је вековима вековна огњишта напуштао, тако да данас у расутости живи. Али, иако су сеобе компактност српског националног бића разбиле, па он, као каква неупућена гомила кроз историју као кроз пустињу лута, оне су ништа у односу на духовне сеобе, на оне када се заувек губи име, род, и језик, и правоверна вера православна! Ако логично мисли, онда мора да мисли да се Срби у Босни и Херцеговини, у овом лудом рату, углавном са бившим Србима, са Бранковићевим Србима, туку. Данас се Срби у Босни боре са својом браћом, са својом мучибраћом и кољибраћом. Данас Срби ратују са својим астролошким двојницима. Издаја је, нема сумње, дубоко у српску земљу посејана, тако да српски народ није ништа друго радио него се у својој дугој крвној историји и бурној крвној традицији, сам против себе борио! Кад тако некако о свом народу мисли, кад свој национ са издајничке стране посматра, дође јој да саму себе пљуне! Шта јој је, је ли при себи! Је ли то осећање стања ума или предела кроз које путује? Најзад поче очи од природе да узвраћа, да се од силне лепоте, која као поента, изнад историјске стварности, блиста, брани. Чак помисли да је лицемерно од природе да толику лепоту нуди поред тако ружних ствари које људи на овом свету чине. Ето, тај пуковник не да јој да у лепоти ужива, него мора о њему као о чудовишту, као о накази, да мисли. Како тако да не мисли кад ће, кад ће он четири стотине људи убити, које ће Хрвати и муслимани убити! Четири стотине невиних људи, жена и деце! Па страдање једног невиног човека је смак света, а камоли четири стотине људских живота! Маја је све тако мислила, очи од природе одвраћала и једва чекала да што пре у свој стан уђе и пуковников број окрене, пошто је с њим неколико пута као посредник разговарала, да га само пита зашто Тузлански корпус ратна дејства у трајању од два сата није прекинуо. Само да га пита зашто реч није одржао, и зашто је дозволио да четири стотине невиних људи страда! И заиста, чим је у стан ушла, мада је бројеве нервозно вртела, везу је са командом у Тузли добила, а онда су је са централе са пуковником спојили. Кад се представила, истог трена је питала то што је наумила да пита. Пуковник је, хвала богу, у њеном гласу огорчење препознао, а то га је повредило. Јако. Ко је она, пита, да му таква питања поставља? Она је, одговорила је, док јој је глас подрхтавао, човек! А он је, већ је пуковник с друге стране жице у слушалицу викао, о-фи-цир Ју-го-сло-вен-ске на- -ро-дне ар-ми-је! Због начина на који је пуковник рекао то што је рекао, Мају ја такав бес спопао, и понео, да није могла, и да је хтела, да се заустави. Није он, сад је она хистерично викала, док јој је кожа свуда по телу подрхтавала, никакав официр Југословенске народне армије, већ Ју-го-сло-вен- -ско на-ро-дно ђу-бре, које ништа у себи људско нема, чим је дозволио да толико невиних људи страда! Он је ли-це-ме-рна ху-ља, он је измет од човека, издајица српског рода, он је нитков и битанга, по-ган и гњи-да, уштва и губа, сплачина и гад, сипала је бесомучно у слушалицу речи за које није ни знала да их зна. Мајка, која је у трпезарији била, кад је видела да је њена ћерка почела да луди, дотрчала и слушалицу на силу, из њених руку, ишчупала. Маја је тада у своју собу улетела и на кревет се бацила, и горко заплакала, заронивши главу у дно јастука, са осећањем да је ужасно сама. Прича је тада своју јунакињу оставила да плаче, да би се о судбини затворених у Дому ЈНА, у Дервенти, распитала, али истину није могла никако да сазна. Кад је после три месеца Војска Републике Српске Дервенту ослободила, каже оптужена, војници су поред једне стамбене зграде на Чардаку, на жици на којој домаћице веш суше, нашли једну женску руку одсечену до лакта. Рука је штипаљком, за жицу, била причвршћена. Рука је била гола, спарушена и укочена, са прстима окренутим према земљи. И кажипрстом који је показивао. Кад су после седам дана радници испод кажипрста земљу откопали, наишли су на масовну гробницу, које су после, на сваком кораку по Дервенти и околини, налазили. Ето, то је та прича због које је оптужена, и због које је Међународни суд правде прогања. Само што је оптужена последњу реч изговорила, и на тренутак заћутала, тужилац је пожурио да реч узме не би ли некако вредност приче умањио. Међутим, оптужена је била бржа од њега. Ако тужилац и даље мисли да је она учинила злочин с предумишљајем, зато што Југословенску народну армију није као агресора осудила, а та иста Армија је дозволила да четири стотине невиних људи страда, онда ће она, због такве пристрасности, због злочина с предумишљајем, из приче искочити, па нека се тужилац, после, и Суд с њим, с причом, бори. То не каже да би их уценила, већ да би то и учинила. На жалост, пошто је тужилац тврдоглаво чело имао, јако, никаква га добронамерна опомена није могла уразумити. Зашто оптужена није неком другом фабулом, питао је док му се друга страна лица неконтролисано трзала, Југоармију осудила када је та Армија била агресор на једну суверену и међународно при… Тужилац није стигао питање ни да састави, а оптужена је, пошто је бестелесна, из приче, и кабине, на необјашњив начин, на волшебан начин нестала, као да је у питању мађионичарски трик, на некој вечерњој забави. Прича је нестала тако да славни Суд није имао с ким, до са њеном причом, да општи. А како Међународни суд правде са творевинама људског духа никакавих изгледа нема, претрес је морао бити прекинут. |
WebMaster: rastko@blic.net