Тихомир Левајац:
Јопет суданија

9. Крв и сперма

Оптуженој је жао, рекла је девета Прича, пошто је оптуженицу чула, али мора Слудеће веће разочарати. Она у томе зашто је тужилац оптужује, није учествовала! Тужилац би требало да зна да се понекад дешава, додуше ретко, али се дешава, да се у народу прича нека прича, а да се не зна ко је прича. Као да прича невидљива Прича, као да прича одсутна Прича, или Прича која трагове не оставља, а прича остане.
Да сведочи.
Она ту причу коју јој тужилац приписује зна, али је она није причала.
Тужилац који није био навикнут на оспоравања, истог трена је, не чекајући да му председавајући реч да, узвратио да оптужена Слудеће веће обмањује.
Он има доказе, има сведоке који ће његову оптужницу потврдити! Нека оптужена причу исприча, а после ће сведоци потврдити да је она ту причу причала.
Господо суци, тринаест очевидаца драговољно се јавило, кличе тужилац, да против оптужене сведочи!
Оптужена је одмах пристала, под условом да је славни Суд после испричане приче с осталим Причама помеша, па нека онда сведоци препознају Причу која је причу причала.
Предлог је био за обе стране прихватљив, па је председавајући Слудећег већа, неки источњак по имену Каос Хаос Каоса Хаоса, на то пристао, и одмах реч оптуженој дао.
У њиховом крају нико не зна, почела је оптужена инкриминисану причу да прича, ко је причао да је Дамиров отац причао када је први пут приметио да са Дамиром нешто није у реду. Наводно, постоје непроверене приче да је Дамиров отац, поткрај лета, испред неке кафане у Лакташима, где је био избегао, причао, али се не зна коме је причао. Кажу, отац је на тераси, у сенци кровова седео, и причао, али се не зна коме је причао. Иако је имао грађу орача, причао је полако, уздржаним гласом, без страсти, као да о свом сину не говори.
Нико не зна ко је причао да је Дамиров отац причао, ако је причао, да је он тек у трећем месецу приметио да се с његовим сином нешто чудно дешава.
А било је, пре трећег месеца, с Дамиром, уколико-утолико, и унеколико, у реду.
Наводно, неко је причао да се Дамир, деведесет и прве, када је Хрватска с Југословенском народном армијом заратила, међу првима у Славонији, као драговољац, у Збор народне гарде, јавио, и да се тада необичном храброшћу истакао, али се не зна ко је причао да је Дамир на војишту у извиђачко-диверзантску групу пребачен. Како отац то није знао, онда он то није могао ни причати, већ неко други. Тај што је то причао тврди да је Дамир на војишту у извиђачко-диверзантску групу, која је отровно име имала, пребачен, зато што је некад, у армији против које ратује, за специјалца, у Нишу, обучаван. Па је причао да се ,,Кобра”, када је рат почео, по славонској војишници на смрт и живот тукла са вуковима с Вучјака Вељка Миланковића, са Мартићевим книнyама и с огромном србочетничкокомунистичком армадом.
Вероватно је неко ту причу надограђивао, па претпоставио да је тада, кад се Дамир као диверзант борио, преко његовог лица дах славе прелетео тако да га више нико није могао спречити да се опасностима не излаже, да се не жртвује, па ако треба и погине.
Кажу да се смрти није бојао. Чак ју је прижељкивао да она једном, у неком окршају дође, па тако његов боравак на овом свету крунише.
Као да је само он под поузданим знамењем рођен, као да је слава само њему обећана.
Тако се нешто могло наслутити на основу подвига који је Дамир с још једним бојовником остварио. Њих двојица су тада кад при себи нису били, пошто нормалан човек свој живот смрти тако лако не излаже, њих двојица су презирући смрт а истовремено пркосећи смрти, преобучени у униформу Југоармије кроз минско поље прошли, и у позадину коју та војска држи, ушли, и, до куће у којој је, једна чета Бањалучког корпуса спавала, где су барбари у есембе униформи са звездом на челу, и звездом и кокардом, спавали, дошли, и у кућу ушли, и са југовојницима, као са својима о свему и свачему причали, да би их после, пред спавање, кад су се распремали, из аутоматског оружја побили.
Седамнаест војника су убили, и измасакрирали, а онда се безбедно, назад, међу своје, вратили.
После овог подвига златни сјај славе заблистао је изнад Дамировог разузданог чела. И то не онај сјај који би блеснуо, па се угасио, или онај који би трајао извесно време па нестао, не, већ слава бесмртника.
Толико је својим подвигом био опчињен, да ни своју униформу, која је имала сва обележја нове хрватске војске, са себе није скидао.
Чак ни кад је спавао.
Нико не зна ко је причао да отац за тај подвиг није знао. Он је знао да његовог сина непознато привлачи, да воли, као и већина оних којима се живот није догодио, опасност и непоновљиве доживљаје, али за подвиг није знао.
Често га је, кад дома на допуст дође, сјетовао да се за своју домају часно и поштено бори, али да пре свега на себе и свој живот мисли. Младост је нестрпљива, говорио му је, па срља.
Кажу да Дамир за очеве речи није марио.
Шта има да се чува, узвраћао је с оним својим уображеним и разузданим изразом на лицу, кад њега Бог чува!
Кад Бог Хрвате чува!
Није тек тако од старине остала изрека, већ је његово лице победнички израз имало, Бог и Хрвати!
По тим речима и по невероватном сјају који је био из његових бистрих очију отац је помислио да је његов син без свести о себи и без свести о ономе што се око њега дешава. Као да га је неко опасно, дивље расположење обузело. Некако је мимо младост занесен и залуђен, и то опако залуђен, чим је толико хрватској ствари одан.
Мора да му је некакво лудило у главу ударило чим траку око главе и металну алку у уву носи, чим је шаховницу на сто места на униформи пришио а прсте на рукавицама одсекао, па го прст на обарачу држи!
Међутим, чим је Венсов план у сијечњу био потписан, па сва ратна дејства у Славонији стала, Дамир се одједном променио. Отац није знао зашто и крошто, али је видео да није исти. Није више било оне његове гордости, у његове очи уместо лудости уселила се усамљеност. Постао је шутљив и мучаљив, с потиснутим осећањима, а пун презира према свему и свима. Није више ни необуздан, ни силовит, био, нити се, као раније, празно смејао. Нема више оне његове урођене ведрине, ни неконтролисане распусности, ни разуздане слободе. Нема више ни самопоуздања у погледу, ни лакомисленог блеска у очима.
Нешто га је сневеселило.
Чак је и његова коса изгубила сјај који је имала, па попримила неку тупаву, магличасту боју.
А био је изгубио и ону младалачку чилост коју је имао. Кад хода као да се вуче. Или да се сам у себе урушава.
Наравно, ни с ким се није дружио, већ се у своју собу затварао, и у њој натмурен шутио и као каква обитељска авет пушио и жваку развлачио.
Није хтео да буде с оцем који је велике шаке, и снажне руке, имао, јер је као и сви његови преци на земљи и од земље живео.
И није му ни у чему помагао. Посла на све стране, а он ни са чим да мрдне. Ни стају да очисти, ни дрва да насече, ни на трактор да седне, па да неку њиву пооре, или истањира, ни воћку да ореже, ни приколицу камена, као што је знао, с оближњег каменолома, да стазе по дворишту поплоча, довезе, не!
Никаквог посла да се прихвати.
Ни са мајком није хтео да буде, са скромном и смерном домаћицом која је у читавом крају била позната по томе што је најбоље краве имала, и што је највише млека, за млекару у Великим Зденцима, предавала.
Нити је хтео с њом да буде, ни да једе јела која је она, само за њега, спремала.
Чим родитеље од себе отура, мора да га је неки отровни, окрутни и подмукли демон под своје узео, па с њим ради шта хоће. Чим се он од родитеља и родбине, од осмеха и девојака одвојио, мора да га је нешто завело и у неспоразум са светом довело.
Да, да, он није постао другачији Дамир, мислио је отац, већ други Дамир, чим у својој соби као глуво куче ћути.
Кад је после истека допуста опет на црту раздвајања, у своју специјалну постројбу, отишао, пролеће се у селу само од себе распевало. Дрвеће је лако тек изникло лишће по крајевима грана разастрло, а воћке богато уцветале. Отац је ипак успео сам већи део послова да обави, да у њиву кукуруз засеје, а у башту лук, кромпир и мркву.
Међутим, кад се Дамир после три тједна на допусту појавио, изгледао је горе него кад је отишао.
Очи бестрасне, као да је у њима нешто померено, преврнуто, срушено па угашено, док се на об-разима некакав талог накупио, некакав талог који се испод згрчених мишића био накупио, тако да је личио на некога ко је индивидуалне црте изгубио.
Само што се с родитељима поздравио и ствари оставио, опет је у своју белу сијеру сео и некуд отишао.
Он ни пре домовинског рата није хтео с обичном младежи из села да се дружи, већ је увек неком вишем животу тежио. Одмалена је у њему појам узвишености био усађен, па није хтео ни с Хрватима, ни са оно мало Срба и Чеха што их је у селу било да опћи, а онда када је Пољопривредну школу у Дарувару завршио, поготову. Стално је неком вишем друштву тежио, тако да је често у град, девет километара удаљен, ишао.
Међутим, кад би се касно у ноћ дома вратио, пијан би се вратио.
Отац га је једном из своје собе, на месечини посматрао, како једва из аута излази, и како се према својој соби, која је у приземној згради била, тетура. Право је чудо како је ауто уопће довезао и како никога на цести није покупио.
Отац је нејасно слутио да његов син некој несрећи усусрет иде. Дамир се сутрадан, пред подне, из алкохолисаног сна будио и бунован устајао. Мајка је чекала са скуваном кавом и нежном пажњом, с мирисом печеног круха и шунком на јајима, са питом од киселих вишања, али је он то све без речи одбио, те опет у свој бели ауто сео и некуд отишао, да би се поново, пјан, дома, у поноћ, вратио.
Тако је тједни допуст прошао а да ни отац ни мајка нису смели да га питају шта му је, ни зашто му је тако како му је.
Као да су се оне везе које су их у обитељској заједници држале, покидале, па се сада њихови односи на презиру, а не на љубави и поштовању, заснивају.
Један од приповедача каже да је ружно рећи, али је отац његов одлазак из дома с олакшањем дочекао.
Међутим, кад је почетком липња опет дома дошао, кад је својим аутом пред капију стао, и отац и мајка су ту стајали, као да су знали да ће он тог трена доћи.
Дамир је из аута изашао и с оцем се поздравио, а мајку није ни погледао. Кад је она пришла да га загрли, он ју је без речи одгурнуо и према својој соби, с ранцем у руци, пошао. Мајка је тада ћутке руке уза се привила, и скрушено, онако како само то мајке знају и умеју, са оном својом урођеном благошћу, пошла кућевне послове да дела.
Кад је отац то видео, за сином је пошао.
Дамир је већ у соби, на постељини, високо на јастуцима, лежао. Лежао је у униформи, са свом својом опремом, и у таваницу буљио.
Нека каже, проговори отац љутито, каквим је то лудилом опседнут, и зашто се тако према матери понаша!
Син поче главу у рамена да увлачи, а онда се опусти, па се опет у таваницу загледа.
Бојовници са којима је ратовао, најзад проговори с изразом велике потиштености, сазнали су да је његова мајка Српкиња. Кад се то десило, прво су га провоцирали, а онда почели да га презиру, да би га сада и тјелесно избјегавали.
Више неће с њим ни пиће да попију, ни на габлец да оду!
Кад га понекад у друштво и приме, то је само зато да се с њим, као с пајацем, играју.
Они су, веле, и у деветом кољену Хрвати, а он није ни у првом!
Нема хрватску крв у себи, и точка!
Исусе, како тако могу зборит?
Он се све време за Хрватску борио, за њу све чинио и био у стању да учини, и живот на олтар домовине да положи, а они га понижавају тако што га од себе тјерају!
Хтио би да учествује у стварању нове хрватске државе, хтио би да буде главним чимбеником, а они га гледе тога исмијавају, и тјелесно изопћавају.
Не би жалио сутра, као свој особни обол, за своју домају да погине, само да би својим дечкима доказао ко је он био, а они га гледе тога исмијавају!
Ово је време када се гради хрватска хисторија, а он у њој више не учествује! Ово је доб када се Хрватска из пепела рађа, врхкопље хрватске тисућљетне повијести, а они га из те повијести изопћавају! Он ћути да је његова чежња за новом Хрватском помешана са струјањем његове крви, а он ту чежњу не може да оствари зато што је његова крв српска!
Гледе тога он се ћути ситним и инфериорним бићем, безначајном и безименом појавом!
Његов живот је постао неподношљив само зато што је његова мајка Српкиња!
Зато он мора нешто са својим животом да учини!
Кад је отац све то чуо, само је очи разрогачио, од чуда. Ни сањао није шта се његовом сину и с његовим сином дешава.
Како тако може зборит, најзад је проговорио, како тако може зборит, опет је питао, јер је видео да његовим сином разум не влада.
Тако зборе и творе екстремисти и националисти, а такви ће, нека његове речи заувек упамти, Хрватску упропастити! Па да, па да, у њиховом селу је обичај да житељи као поштапалицу у свакој прилици употребљавају па да, па да. Упропастити, упропастити, нека главом не одмахује! Па да, па да, упропастити, као што су је у прошлом рату упропастили, стварањем усташке државе!
Има таквих и данас у њиховом мјесту!
То су они што су јесенас, говорио је, и по обичају тамо-амо ходао, оно мало Срба из села побили, што су им куће опљачкали и попалили, што су православну цркву, Храм Успења Свете Богородице, минирали, па сад траже да се до краја сруши зато што зидине наводно угрожавају околне зграде, и мјесни промет!
Минирали су објекат који је био патријаршијска црква Арсенија Чарнојевића, који је био камено здање, и као такав заштићен од државе Хрватске као споменик културе.
Са таквима који то чине Хрватска не иде у будућност, већ у амбис!
Али зашто он у то коло да се хвата? Зашто да мајку, једину на свету, презире? Зашто, кад је Милица добра мати и верна супруга? Милица је марљива кућаница и добра жена? Она га као супруга никад није мрко погледала, а камоли наљутила!
У две речи, анђео који по земљи хода!
Отац је тако говорио, а син упорно шутио!
Кад се тамо, у своју постројбу врати, опет је отац проговорио, нека тим својим екстремистима, тим нетолерантним бојовницима, који тако непомирљиво мрзе, каже, и то отворено, да је његова супруга а његова мати подријетлом Српкиња, али да је она за Хрвата удата, да са Хрватом живи, да је Хрвата родила и да се у њиховој обитељи данас Хрватицом ћути.
И нека тим својим националистима каже да је он као католик, у католичкој цркви кршћен, и да је по свим католичким обредима и канонима одгојен!
Ништа није вредело, Дамир је и ове речи отрпео, а да своје понашање није ни тај ни следећи дан, поправљао. Све време је био смркнут, мрзовољан и затворен, тако да је оцу лакнуло када је опет, на линију разграничења, према Липику, испод Чаглића, отишао.
Син отишао а он никако није смогао снаге да својој супрузи каже шта њиховог сина мучи. Кад би јој то рекао, мислио је да би је више повредио него што ју је син увредио.
Тако су отац и син и свети дух тајну између себе затворили, и чекали шта ће да се догоди.
А, кад је Дамир опет дома на тједни допуст дошао, изгледао је горе него икад.
Био је безвољан и уморан, а истовремено и нервозан и раздражљив, као да се у њему особно две личности туку.
Зато је отац морао, исти дан с њим, у његовој соби, иза затворених врата, да разговара.
Је ли својим екстремистима рекао то што је рекао да им каже?
Је, је, али су они на сваку његову реч имали протуријеч! Не може се бити Хрватом и ћутати Хрватом, говорили су све и један, ако му је мајка Српкиња!
Она му крв даје, она, а не отац!
Крв је важна, крв, а не сперма!
Крв му је, крв, је ли разумио, србочетничка!
Крв му је, крв му је кужна, и нема говора да се Хрватом може ћутати!
Једини увјет да постане правим Хрватом, то су му отворено рекли, јесте да своју крв хрватском замени, да србочетничку крв хрватском замијени!
Кад би то учинио, онда би на њега могли рачунати, овако – никад!
Наравно, Дамир је пристао да господарима душа и тај увјет испуни.
Пошто ништа о замени крви није знао, ни тко ради, ни камо ни како, почео се интересират, па је тако у Пакрац, код једног лијечника којег зна, отишао. Од њега је сазнао да се замена крви врши или на кирушком или на хематолошком одјелу, и да се та операција стручно зове ексагинотрансфузија. Најбоље би било да то нетко, у Загребу, уради, јер за то тамо увјети постоје. Крв коју треба да прими мора бити исте крвне групе коју има, а мора бити и исте подгрупе, односно исти РХ фактор, а такав избор може имати само нека од загребачких клиника или болница. Он би могао једном свом колеги који на Ребру ради, и с којим сурађује, да га препоручи.
Тако је Дамир, с препоруком лијечника из Пакраца, у мили Загреб стигао, и у болници Ребро за три тисуће њемачких марака литар крви заменио. Крв заменио, али потврду није добио, јер му је примаријус није дао. Није, вели, оболио није био повријеђен, а ни упуту није имао, већ по препоруци дошао! Чак је то забрањено радит, али кад га колега из Пакраца препоруча, онда је он гледе њега то учинио!
Сад с осебујном радозналошћу ишчекује шта ће му у постројби рећи кад им каже да је његова крв хрватска, кад чују да је само хрватска.
Када је педесетогодишњи Јосип читаву причу чуо, прво је вани изашао да се исплаче, како би после тога могао било како да мисли.
Па његов син се исувише у властити живот умешао, толико умешао да он више нормално не живи!
Зато је био решио да ни на какав посао не иде, већ да на сина пази, да с њим буде и разговара, и да покуша да поправи што се поправити може.
Бирао је тренутак када је присност између њих двојице била очита, па је с њим, о заблудама, и заблудама уопће, разговарао.
Говорио је да никаква неовисна Хрватска, да никакав Збор народне гарде, ни ХДЗ, ни отац нације не могу никога сретним учинити, већ да то може само обитељ! Чак ни црква, ни они који Господина на земљи представљају, ни фратар, ни кардинал не могу човеков боравак на Земљи оправдати, већ то може само оно осећање Бога што га људски створ наспрам огромног неба ћути.
Само онда када људско биће, не у цркви, не у катедрали, него унутар себе, постане Божји храм, па Господина, кроз себе, пропушта!
Тад је само Господин истина и љубав! Само Господин и обитељ могу у човјека љубав, и разум, и вјеру, усадит!
Он нема ништа против тога да он свој род љуби, и да се за своју домају бори, да она као и све земље на свету има свој особни субјективитет, да буде самостална и суверена, и неовисна, али се то не може мимо људског и божијег морала чинит! И не сме се обитељ запоставит, обитељ из које је поникао, да би сутра своју имао!
То је пут којим прави кршћанин треба да иде, а не онај на који га националисти гурају!
Нико не зна ко је причао да је отац баш тако говорио, и да је после тога делове из Библије читао, нарочито оне који о заповестима говоре, који о Христу и хришћанском моралу говоре, и онај који о покајању заблуделог сина говори.
И оцу се чинило, док је делове из Библије читао, да се Дамир мењао, да је испољавао побожност која није на верску покорност личила.
Кад се отац у то уверио, онда се у обитељском амбијенту, за столом за којим се обедује, уз присуство своје супруге, и Господину помолио. После молитве коју је гласно говорио, од Господина је милост и љубав тражио. Молио га је да га чује и види, и да њиховој обитељи, и оцу и мајци и сину, љубав подари.
Љубав, милосрђе и разум!
Молио и измолио, јер Дамир после молитве није био онако потиштен и закопчан, већ је после вечере с оцем дуго седео и разговарао. Причао је о једном свом бојовнику, о томе шта је чинио, па се у једном тренутку чак и насмешио, али грчевито.
На начин на који се слине из носа истресају, или неки грч са лица отреса.
И следећа два дана се морално чистио, тако да је малтене весео у своју постројбу отишао.
Међутим, када је после три тједна на тједни допуст дошао, био је малне сатрвен. Лице преобраћено, упало, подочњаци огромни, а поглед болестан, па је изгледао много старији него што је био.
Као да га је неко дању цедио, а онда ноћу, на промаји, сушио.
Зато је Јосип за њим одмах, у његову собу, пошао, пошто мајка тад у дворишту није била.
Дамир је по обичају на свом лежају, на вутексовој деки, утонуо у високе јастуке, лежао, и у таваницу, у неку своју тачку, посувраћеним погледом, гледао.
Отац је по соби шетао, јер није знао како разговор да почне.
Отац је шутио, а и син шутио, тако да се у зраку обострано тешка атмосфера осећала.
Не вреди, оче, ништа не вреди, проговорио је Дамир, први. Он је бесповратно несретан и понижен!
Зашто?
Зато што се ћути исто као и раније!
Безимено, безлично, тупо!
Иако је крв заменио, уопће се није променио. Самим собом је исти! Све што је досад мислио, и сад мисли, све што је мрзио, опет мрзи! На исти начин из постеље устаје, исто се обува, на исти начин зева, чак и исто кашље! Као да се ништа није промијенило!
Једна Прича која се правила да све зна причала је да крв није носилац наследних особина, у човека, ни карактера, ни нарави, већ транспортер кисеоника, који је неопходан за живот.
Али, несрећни младић није знао то што Прича зна.
Он се надао да ће се променом крви другачије осећати, да ће се чистим Хрватом осећати, а он се ћути утамниченим, у крв, као и пре!
Зашто утамниченим?
Зато што је од својих опет одбачен! Нико му не верује да је крв заменио!
Замијенио, а остао исти!
Каква је то замјена!
Он ћути очајничку потребу да му вјерују, да он више није тај који је био, говори а очи му пуне страсти и трагике, а они га као песа од себе тјерају!
Сад је његов статус у полицијској постројби гори него што је био!
Је ли то све?
Није.
Што га још мучи?
Снови!
Какви снови?
Једни те исти! Сваку ноћ своју матер сања! Сваку ноћ му се она у снове враћа!
Како?
Сваку ноћ изнад његове постеље, док спава, стоји, с једним те истим, непромењеним, изразом на лицу! Сву ноћ изнад његовог лежаја бди, изнад његове главе виси, и одозго га својом тежином притишће!
Чиме?
Па том својом непомичном старинском физиономијом, том својом старинском српском фацом, с оном својом патријархалном бором између обрва! То га, тај њен лик, и израз на лицу, онај добростиви и сељачки израз на лицу, излуди! Он то више не може да издржи! Не, не, он то више не може да издржи, мрмља, а главом одмахује, у нешто загледан.
И што намерава да учини?
Да би се свега ослободио, и мука и мора и понижења, он је решио да свију матер закоље!
Отац је на те речи, иако је стајао, с места скочио, и повикао како како, и повикао Кристе Боже, какве погубне речи, и повикао шта говори, о милостиви Боже, је ли при себи, и викао Свети Анте просвитли ми дите, и повикао Исусе Боже, је ли луд, о Боже, шта му је, о Господе! Како га није стид и срам, да тако нешто пред Господином, који све види и све зна, каже то што је неизрециво, викао је усходавши се по соби.
Је ли при себи, опет је викао, или то сотона из њега говори?
Отац је све тако о сотони и нечастивом говорио, а онда лудост и грех спомињао, да би се најзад Господину обратио, не би ли он његовог сина уразумио.
Међутим, када је Дамир после свега опет рекао то што је наумио, оцу тлак, пошто је тлакаш био, скочи, јако.
Зар баш мораш, питао је ударивши теменом у некакву имагинарну преграду која је више његове главе била.
Морам, одговорио је Дамир одлучно, пуним устима, и без двоумљења.
Тад нешто у оцу пуче, нешто што је било тако напето, те рече, као да он не говори, већ да неко други из њега говори, кад већ мора, нека учини то што је наумио, али га моли, али га моли да то у дому не чини!
Већ негде ван!
Кад је Јосип то изговорио, тврди Прича која траг не оставља, чинило му се да је неки огроман терет са себе превалио, неки терет који се на његово теме, и савест, и крвоток, био навалио, тако да је после тога некакво олакшање осетио.
Из собе је истрчао и збланут и растерећен, а Дамир остао на постељи да лежи тако како је лежао. Остао је да лежи и да пуши, и да у таваницу, у неку своју тачку, гледа.
Нико не зна ко је причао да је Дамир у соби остао да лежи у стању сабраности, с лицем у сенци, и с оном својом мишљу, док је његова душа била ту негде крај те мисли, с местом у тами.
Повремено би, док су липањске мухе по сухом зраку, измећу два прозорска окна, летеле, зурио у оквирну слику, што је на зиду, поред лежаја, висила. Бескрвно је зурио у високе јагодице, и буцмасте образе, у изражене вилице и зачуђујући поглед који је као беба у свет био зарио.
Слика га је вратила у далеку прошлост, и говорила: То си ти, то си ти!
А онда је узео смотак слика које су крај лежаја, на сточићу, биле и редом их листао.
И на њима је он, али као ратник, у маскирној униформи, с оружјем и без оружја, сам или у друштву са бојовницима са војишта.
На тим ратним фотографијама његов поглед није, као у детињству, упитан, већ смео и разуздан, ни израз лица безазлен, већ победнички!
Док је те слике гледао, блескови рата су поред њега пролазили, тако да је мислио да они припадају времену које више није његово.
Чак је помислио да ће он само на тим ратним фотографијама остати вечно да живи онакав какав је био и какав више никад неће бити!
Како је страшно далеко то време када је славан био!
Кад се свега тога сети, као да је сан био!
Слике је посматрао, о пролазности мислио, једну цигарету на другу припаљивао, и опушке у пепељару, што је на поду, крај лежаја била, бацао. Често је, не знајући гасио цигарете које је тек био запалио, тако да је пепељара пуна неиспушених цигарета, опушака и пепела била. А када је сумрак почео пепелом прозорска окна да засипа, и тама испод прозора да се насељава, он се одједном трже.
Као да је за трен у некој равнотежи био, па кад је тај трен прошао, касно постало.
С лежаја скочи и прозору приђе.
У дну дворишта угледа мајку како с ведром у руци, преко масивних сенки, према стаји иде краве да помузе. Чим је она за ограду замакла, и он је у двориште, у којем никог није било, изашао.
Умиљате руже благо су дремале поред стазе која је двориште пресецала. Испред гараже бљесну светла боја сијере, док се иза ограде зацрње, у зеленкастој измаглици мали трактор са ниском приколицом пуном покошене детелине.
Око господарских зграда мир и спокој, а више њих, иза шумовитих брежуљака, на западу, небо нељудски ружичасто.
Дамир је нечујним кораком из дворишта изашао а онда до стаје дошао, одакле је кроз отворена врата у унутрашњост зурио, нестварно.
Мајка на троношцу седи и уједначеним покретима руку краву музе. Изгледала је мања него што је, и како је у црнини била, на мрљу је личила.
Оштар мирис стајског ђубрета мешао се са ми-рисом сирове детелине. Развучено жвакање крав-љих вилица пресецао је резак звук млека које се, у једнаким временским размацима, у кофу, из вимена, уштрцавало.
У једном тренутку Дамир поста оштро свестан неугодног звука који се у некаквом примитивном ритму понављао, те нож, из футроле, извуче.
Баш тад и мајка мужу заврши, па са троношца устаде и пође млеко, у беле алуминијумске канте, да салије.
Кад су мајка и син на један корак једно од другог били, један прасак који није личио на пуцањ, него на акорд који се са жице откинуо, кроз стају, пролете. Кроз топлу стају, кроз двориште што је у топлу симфонију вечери било утонуло, кроз село изнад којег је небо на западу нељудски ружичасто било.
Јато врабаца који су своје скровиште под кровом стаје нашли, пут неба прхну, а Дамир према мајци полете, па се затетура, а онда на колена паде, тако да му нож из руку испаде.
Рукама се за срце ухвати, и лице према мајци подиже, као да покајнички моли за опроштај.
Док је Милица скамењена, са ведром у руци стајала, у његово лице се мало-помало жиг пролазности утискивао.
Њен син је негде бесповратно, заувек, одлазио.
Живот који је до пре који час био испуњен кретањем, па у једној тачки заустављен, опет потече.
И вече, с њим.
Вече потече, а оптужена, која је причала причу коју нико не зна ко ју је причао заустави се.
Баш тад кад се она зауставила, кренула је пред препуним аудиторијумом представа са Слудећим већем и Причама у споредној улози, и са тужиоцем Трабуњала у главној.
Кренула је представа у режији неког непознатог, скривеног мештра, који је можда хиљадама километара од места догађаја далеко био.
А представа је текла овако.
Експозиција је ишла без радње, јер се дуго чекало да се остале Приче из затвора у Шишмишгинену доведу, да се из вакумираних ћелија, из ћелија у којима се духови држе, изведу, и специјалним транспортером, уз пратњу неколико гусеничара кроз град проведу и у судницу уведу, и да се у бокс, са оптуженом која је причу причала, опет затворе.
Онда је заплет почео.
На посебна врата су, један по један, сведоци, мештани села Сирача, као и житељи околних села у судницу увођени. Од сваког је славни Суд тражио да каже ко је, одакле је и зашто је ту где је, као и да се закуне да ће пред часним Судом говорити истину, само истину и ништа друго осим истине.
Сведок је требало да препозна Причу која је инкриминисану причу причала. Иако су сведоци из убеђења пристали да сведоче, иако су се драговољно гледе домољубља јавили, иако су се заклели да ће говорити истину, само истину и ништа друго осим истине, нико није могао инкриминисану Причу да препозна. Ни први сведок, ни други, ни пети, ни седми, нико у оптужену која је на тринестом месту седела није прстом упро, тако да је напетост из часа у час расла. Причу није препознао ни једанаести, ни дванаести сведок, није ни претпоследњи, а ни последњи, тако да је смејурија од суђења била очита.
Међутим, ни такви промашаји нису за тужиоца били пораз. Он је чак сведоке правдао. Сведоци су, говорио је пред Слудећим већем, припрости људи, па су се суднице, и судија у свечаним тогама, па су се камера које зује препали, јер су се збунили.
Па су се на јавној сцени, у великом свету, збунили.
Објашњење тужиоца сви су у судници прихватили, изузев браниоца. Он је онако незграпан и несклапан са свог места устао и почео, онако како само он зна и уме, да ликује. Почео је онако рундав, трутав и диваљ, по судници на задњим ногама да цупка, и да шапама, као да је у циркусу пљешће, и игра као да је кловн.
А није.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

9. Крв и сперма

Тихомир Левајац:
Јопет суданија